premda je ovaj izraz bio odvec strog da stvarno opise njenu ulogu. Alvinu se na mahove cinilo da je ona dobrocudni diktator, ali bilo je i trenutaka kada mu je izgledalo da uopste ne raspolaze nikakvom moci. Do sada mu uopste nije poslo za rukom da dokuci drustveno ustrojstvo Lisa, zbog toga sto je ono bilo ili suvise jednostavno, ili tako slozeno da mu je njegova razgranatost sasvim izmicala. Jedino sto je zasigurno utvrdio bilo je da je Lis podeljen na mnogobrojna sela, ciji je Erli bio tipican primer. U izvesnom smislu, menutim, nije moglo biti reci o tipicnim primerima, posto se Alvin uverio da svako selo nastoji da se sto je moguce vise razlikuje od svojih suseda. Sve ga je to veoma zbunjivalo.
Iako je bio sasvim mali i okupljao jedva hiljadu zitelja, Erli je obilovao iznenanenjima.
Tesko da je postojao ma i jedan jedini vid zivota koji se nije razlikovao od svog parnjaka u Diasparu. Ova podvajanja pruzala su se i do tako temeljnih stvari kao sto je govor. Samo su se deca koristila glasovima prilikom normalnog saobracanja; odrasli tesko da bi uopste progovorili i posle izvesnog vremena. Alvinu je postalo jasno da to cine iskljucivo iz ljubaznosti prema njemu. Bilo je to neobicno, osujecujece iskustvo obresti se usred velike mreze besumnih i nedokucivih reci, ali Alvin se ubrzo navikao. Cinilo se iznenanujucim sto je govorni jezik uopste opstao, buduci da se vise nije nalazio ni u kakvoj upotrebi, ali Alvin je tek kasnije ustanovio da su stanovnici Lisa veliki poklonici pevanja, odnosno svih oblika muzike. Bez ovog podstreka, sva je prilika da bi oni odavno postali potpuno nemi.
Stalno su bili zauzeti necim, zaokupljeni zadacima ili problemima koji su Alvinu obicno izgledali nepojmljivi. Kada mu je ipak polazilo za rukom da shvati sta rade, predmet njihovog zanimanja cinio mu se sasvim nepotrebnim. Najveci deo prehrambenih proizvoda, na primer, rastao je na zemlji, a nije bivao sintetizovan u saglasnosti sa shemama izranenim u dubokoj proslosti. Kada je Alvin izrazio svoje cunenje, strpljivo mu je objasnjeno da zitelji Lisa uzivaju da gledaju kako stvari rastu, da vrse slozene geneticke eksperimente, kao i da pronalaze sve tananije ukuse i slasti. Erli je bio cuven po svom vocu, ali kada je Alvin kusao nekoliko izabranih uzoraka, oni mu se nisu ucinili nimalo boljim od voca koje je mogao stvoriti u Diasparu samo pokretom malog prsta.
U prvi mah se upitao da li su stanovnici Lisa zaboravili, odnosno da li su ikada posedovali sile i masine koje je on drzao sasvim obicnim i na kojima se temeljio sam zivot u Diasparu.
Ubrzo je ustanovio da to nije tako. Orune i znanje su postojali, ali su se koristili samo kada je to bilo od sustinskog znacaja. Najuocljiviji primer bio je vezan za prevozni sistem, ako se on uopste mogao udostojati tim imenom. Ljudi su kratke udaljenosti prevaljivali pesice, uzivajuci u tome. Ukoliko im se, pak, zurilo, ili su morali da prebace manje terete, koristili su zivotinje koje su ocevidno bile uvezbane za ovu svrhu. Tovarnu marvu predstavljala su niska, sestonoga stvorenja, veoma poslusna i snazna, ali skromne inteligencije. Trkace zivotinje bile su sasvim razlicite pasmine; normalno su isle na cetiri noge, koristeci svoje veoma misicave straznje udove samo kada su stvarno brzo jurile. Mogle su uzduz da prevale citav Lis za ciglih nekoliko casova, dok bi putnici jahali na istaknutom sedistu koje je kaisevima bilo sapeto oko zivotinjinog boka. Nista na svetu ne bi moglo nagnati Alvina da preduzme tako riskantno jahanje, mada je ono predstavljalo veoma omiljen sport kod mlaneg sveta. Njihovi cistokrvni paripi predstavljali su aristokratiju zivotinjskog carstva i bili su sasvim svesni toga. Alvinu je cesto dopiralo do uha hvalisavo caskanje, voneno prilicno bogatim recnikom, o proslim i buducim pobedama. Kada je pokusao da im se priblizi i da se ukljuci u njihov razgovor, oni su se pretvarali da ga ne razumeju, a ukoliko bi on navaljivao, odjahali bi od njega povrenenog dostojanstva.
Ove dve vrste zivotinja bile su dovoljne za sve obicne potrebe i pruzale su svojim vlasnicima takva zadovoljstva kakva nije bilo u stanju da pruzi nikakvo mehanicko sredstvo.
Ali kada bi se javila potreba za veoma velikim brzinama i kada je trebalo prebaciti teske terete, na pozornicu bi stupale masine koje su se upotrebljavale bez oklevanja.
Iako je zivotinjsko carstvo Lisa priustilo Alvinu citav jedan svet novih zanimanja i iznenanenja, njega su ipak u najvecoj meri opcinile dve krajnje tacke spektra ljudske populacije. Veoma mladi i veoma stari zitelji bili su za njega podjednako neobicni i podjednako zapanjujuci. Najvremesniji stanovnik Erlija tek sto je proziveo drugo stolece i pred sobom je imao jos svega nekoliko godina zivota. Kada on bude stigao u to doba, pade Alvinu na pamet, telo mu se gotovo uopste nece promeniti, dok je ovaj starac, koji pred sobom kao naknadu nije imao citav niz buducih postojanja, vec gotovo iscrpeo sve svoje fizicke snage. Kosa mu je bila sasvim seda, a lice mu je predstavljalo neverovatno prepletenu mrezu bora. Najveci deo vremena provodio je sedeci na suncu ili se polako setajuci selom, izmenjujuci besumne pozdrave sa svakim koga bi sreo. Kako se Alvinu cinilo, on je bio sasvim zadovoljan; nista vise nije trazio od zivota, niti ga je uzbunivala pomisao na skori kraj.
Bila je to filosofija koja se u toj meri razlikovala od one u Diasparu da je Alvin uopste nije mogao pojmiti. Zbog cega bi se neko mirio sa smrcu kada ona nije bila nuzna, kada vam je na raspolaganju stajao izbor da zivite hiljadu godina, a onda da prostrujite kroz mnogo milenijuma da biste ponovo krenuli ispocetka u svetu kome ste vi pomogli da se uoblici?
Cvrsto je odlucio da razresi ovu tajnu cim mu se bude ukazala prilika da je iskreno razmotri sa nekim. Bilo mu je veoma tesko da poveruje da se Lis opredelio za ovo po slobodnoj volji, znajuci pri tom da postoji i druga mogucnost.
Deo odgovora pronasao je menu decom, tim malim stvorenjima koja su mu izgledala podjednako cudna kao i zivotinje u Lisu. Proveo je mnogo vremena menu njima, posmatrajuci ih kako se igraju; na kraju, ona su ga prihvatila kao prijatelja. Ponekad mu se cinilo da deca uopste nisu ljudska, posto su im pobude, logika, pa cak i jezik bili sasvim osobeni. Sa nevericom bi pogledao u odrasle i pitao se kako je moguce da su se oni razvili iz ovih izuzetnih bica koja kao da su najveci deo zivota provodila u svom vlastitom, privatnom svetu.
Pa ipak, cak i onda kada su ga varala, budila su mu u srcu osecanje koje mu je ranije bilo potpuno nepoznato. Kada bi — sto je bio prilicno redak izuzetak — briznula u plac zbog neke osujecnosti ili ocajanja, njihova mala potistenost cinila mu se tragicnijom od Covekovog dugog povlacenja posle gubitka Galaktickog Carstva. Ovo je bilo suvise veliko i daleko da bi ga dirnulo, dok je plac deteta poganao pravo u srce.
Alvin je upoznao ljubav u Diasparu, ali sada se sreo sa necim podjednako dragocenim, bez cega sama ljubav nije mogla dostici svoje najvise ispunjenje, vec je uvek ostajala nepotpuna.
Bila je to neznost. Dok je Alvin proucavao Lis, ovaj je takone njega ispitivao i nije bio nezadovoljan onim sto je pronasao. Proveo je u Erliju tri dana, kada mu je Seranis predlozila da krene malo dalje i da obine i druge delove zemlje. On je smesta prihvatio predlog — pod uslovom da ne mora da jase neku od seoskih trkackih zivotinja.
„Uveravam te“, rece Seranis, sa retkim prizvukom humora, „da ovde nikome ne pada ni na kraj pameti da izlaze opasnosti svoje dragocene konje. Posto je ovo narociti slucaj, pripremicu prevoz koji ce ti znatno vise pristajati. Hilvar ce ti biti vodic, ali, naravno, ti i dalje uzivas punu slobodu kretanja.“
Alvin se upitao da li je to sasvim istina. Pretpostavljao je da bi bilo izvesnih primedbi ukoliko bi on pokusao da se vrati na brezuljak sa cijeg je vrha prvi put izbio u Lis. Ovo ga, menutim, za sada nije mnogo zabrinjavalo, posto jos nije zurio sa povratkom u Diaspar; i inace je o tom problemu malo razmisljao, posle prvobitnog susreta sa Seranis. Zivot je ovde obilovao zanimljivostima i novinama, tako da je on jos bio zadovoljan njime.
Cenio je Seranisin postupak da mu ponudi svog sina kao vodica, mada su Hilvaru nesumnjivo data pomna uputstva da vodi racuna da ovaj nesto ne zabrlja. Alvinu je bilo potrebno izvesno vreme da se navikne na Hilvara, iz razloga koje mu nije mogao tacno objasniti, a da mu pri tom ne povredi osecanja. Fizicko savrsenstvo predstavljalo je sveopstu pojavu u Diasparu, sto je dovelo do potpunog obezvrenenja pojedinacne lepote; ljudi su je primecivali koliko i vazduh koji su udisali. To, menutim, nije bilo tako u Lisu, a najlaskaviji pridev koji se mogao pripisati Hilvaru glasio je ‘odbojan’. Prema Alvinovim merilima, on je bio krajnje ruzan i ovaj ga je krace vreme hotimice izbegavao. Ako je Hilvar toga i bio svestan, nicim to nije pokazao; nedugo potom, njegova uronena prijatnost srusila je sve prepreke koje su stajale menu njima. Tek je trebalo da done vreme kada ce se Alvin toliko navici na Hilvarov siroki, izvijeni osmeh, na njegovu snagu i blagost, da ce tesko moci da poveruje da ga je nekada smatrao neprivlacnim; tada ce mu se ciniti da ga ne bi menjao ni za sta na svetu.
Krenuli su iz Erlija odmah posle svitanja u malom vozilu koje je Hilvar nazvao hoverkraft i koje je naizgled radilo na istom principu kao i masina kojom se Alvin dovezao iz Diaspara.
Lebdelo je u vazduhu nekoliko centimetara iznad tla i mada nije bilo ni traga od nekih tracnica, Hilvar mu je kazao da se kola mogu kretati samo po unapred odrenenim putevima.
Sva populaciona sredista bila su povezana na ovaj nacin, ali za vreme citavog svog boravka u Lisu Alvin nije video u upotrebi nijedan drugi hoverkraft.
Hilvar je ulozio velike napore u organizovanje ove ekspedicije i ocigledno je ocekivao od nje isto tako mnogo kao i Alvin. Planirao je put, imajuci na umu svoja vlastita interesovanja, posto mu je prirodopis bio velika strast; nadao se da ce pronaci nove primerke iz sveta insekata u srazmerno nenaseljenim podrucjima Lisa koje ce posetiti. Nemeravao je da se otisnu na jug koliko god ih masina bude vozila, a da ostatak puta prevale pesice. Ne uvinajuci u tom trenutku sta to zapravo znaci, Alvin nije uputio nikakvu primedbu.
Na putu su imali i drustvo — Krifa, najspektakularnijeg od mnogih Hilvarovih ljubimaca.
Kada bi Krif mirovao, njegovih sest koprenastih krila lezalo bi pripijeno uz telo, koje se presijavalo kroz njih kao zezlo optoceno dragim kamenom. Ukoliko bi ga nesto uznemirilo, prhnuo bi u vazduh lepetima punim preliva i uz prigusen fijuk nevidljivih krila. Iako bi veliki insekt dosao kada bi bio pozvan i, ponekad, slusao jednostavne naredbe, bio je gotovo sasvim bezuman. Pa ipak, posedovao je svoju odrenenu licnost i zbog necega je bio sumnjicav prema Alvinu ciji su povremeni pokusaji da stekne njegovo poverenje uvek okoncavali krahom.
Za Alvina je putovanje kroz Lis imalo izvesnu snoliku nestvarnost. Utihla poput duha, masina je
