klizila preko talasastih ravnica i vijugala kroz sume, nikada ne skrecuci sa svog nevidljivog traga. Putovala je mozda deset puta brze no sto bi covek normalno koracao; retko se inace doganalo da se nekom zitelju Lisa vise zuri od toga.
Prosli su kroz mnoga sela, od kojih su neka bila veca od Erlija; vecina ih je bila podignuta na u osnovi slican nacin. Alvin je sa zanimanjem uocavao tanane, ali vazne razlike u odevanju, pa cak i fizickom izgledu koje bi se ispoljavale kada bi iz jedne zajednice presli u drugu. Civilizacija Lisa sastojala se iz vise stotina razlicitih kultura, od kojih je svaka nekom posebnom nadarenoscu doprinosila celini. Hoverkraft je bio dobro natovaren najpoznatijim proizvodom Erlija — malom, zutom breskvom koju su sa zahvalnoscu primali svi kojima bi Hilvar dao nekoliko komada. Cesto se zaustavljao da porazgovara sa prijateljima i da predstavi Alvina, koga je svaki put ocaravla jednostavna ljubaznost trenutnog prelaska na govorni jezik cim bi se saznalo ko je on. To mora da im je bilo prilicno naporno, ali koliko je on mogao prosuditi, oni su uvek odolevali iskusenju da skliznu u telepatiju i nikada ga nisu iskljucivali iz svojih razgovora.
Najduze su se zadrzali u jednom malom selu, gotovo skrivenom u moru visoke, zlatne trave, koja im se uzdizala visoko iznad glava, talasajuci se na blagom povetarcu kao da je nadahnuta zivotom. Dok su se kretali kroz nju, neprestano su ih sustizali valjajuci talasi, kako su se nebrojene vlati skladno povijale nad njima. To im je najpre malo smetalo, posto se Alvinu javilo nerazumno uverenje da se trava savija nadole da bi ga gledala, ali je ubrzo nasao da neprekidno kretanje deluje prilicno ospokojavajuce.
Nedugo potom, Alvinu je postalo jasno zasto su se ovde zaustavili. U maloj gomili koja se namah sakupila jos pre no sto su kola uklizala u selo nalazila se i stidljiva, tamnokosa devojka koju je Hilvar predstavio kao Niaru. Oni su ocevidno bili veoma radosni sto se ponovo vide i Alvin im je pozavideo na njihovoj neprikrivenoj sreci pri ovom kratkom susretu. Hilvar je ocigledno dospeo u procep izmenu duznosti vodica i zelje da mu jedini sadrug bude Niara; Alvin ga je ubrzo izvukao iz neprilike, davsi se u nekakvo istrazivanje za svoj gros. Nije bilo mnogo toga da se vidi u malom selu, ali on se ipak lepo proveo.
Kada su ponovo krenuli na put, pojavilo se citavo mnostvo pitanja na koja je on od Hilvara hteo da potrazi odgovor. Nije imao pojma kako izgleda ljubav u telepatskom drustvu, i posle kraceg oklevanja izisao je na sredu sa tim. Hilvar je predusretljivo pristao da mu objasni, iako je Alvin posumnjao da je prekinuo prijatelja u dugom i neznom mentalnom oprastanju.
Izgledalo je da u Lisu sve ljubavi pocinju mentalnim kontaktom, a mogli su proteci meseci, pa cak i godine, pre no sto se par stvarno sretne. Na ovaj nacin, smatrao je Hilvar, nije moglo doci do pogresnih utisaka niti obmana kod obe strane. Dvoje ljudi ciji su umovi menusobno bili otvoreni nisu mogli sakriti nikakve tajne. Ukoliko bi to neko pokusao, drugi partner bi istog casa znao da je nesto pritajeno.
Samo veoma zreli i potpuno uravnotezeni umovi mogli su podneti ovo krajnje postenje; jedino je ljubav utemljena na potpunoj nesebicnosti bila u stanju da ga prezivi. Alvin je shvatio da je takva ljubav dublja i bogatija od svih za koje je njegov narod znao; ona je, u stvari, bila u toj meri savrsena da on gotovo nije verovao da se uopste moze dogoditi.
Hilvar ga je uverio da ipak moze; kada ga je Alvin zamolio da bude odreneniji, oci su mu zaiskricile i on je utonuo u svoja sanjarenja. Postojale su neke stvari koje se nisu mogle saopstiti; one su se ili znale ili nisu. Alvin je tuzno shvatio da nikada nece biti sposoban za takvo menusobno razumevanje koje su ovi srecni ljudi postavili kao temlj vlastitih zivota.
Kada je hoverkraft izisao iz savane, koja se okoncala tako naglo kao da je postojala neka granica preko koje trava nije smela da raste, pred njima se pojavio lanac niskih brezuljaka bogato obraslih sumom. Hilvar je objasnio da je to predstraza, jedan od glavnih bedema koji cuvaju Lis. Prave planine lezale su dalje, ali Alvinu su i ova mala brda bila ocaravajuci prizor pun strahopostovanja.
Kola su se zaustavila u uskoj, zaklonjenoj dolini koju su i dalje napajali toplota i svetlost zalazeceg sunca. Hilvar je pogledao Alvina tako cestitim ocima, za koje se moglo zakleti da su sasvim lisene bilo kakvog pritvorstva.
„Odavde cemo nastaviti pesice“, rece on veselo, pocevsi da istovaruje opremu iz vozila.
„Ne mozemo vise da se vozimo.“
Alvin baci pogled na brda koja su ih okruzivala, a zatim na udobno sediste u kome je putovao.
„Zar ne postoji nikakav obilazni put?“ upita, ne sa mnogo nade.
„Postoji“, uzvrati Hilvar. „Ali mi necemo da obilazimo, vec idemo na vrh, sto je daleko zanimljivije. Podesicu kola na automatsko upravljanje, tako da ce nas cekati kada se budemo spustili sa druge strane.“
Odlucan da ne popusti bez borbe, Alvin je preduzeo poslednji korak.
„Uskoro ce se smraciti“, usprotivi se. „Nece nam poci za rukom da prevalimo taj put pre zalaska sunca.“
„Tacno“, rece Hilvar, razvrstavajuci pakete i opremu neverovatnom brzinom. „Provescemo noc na vrhu, a ujutro cemo zavrsiti putovanje.“
Ovoga puta, Alvin je znao da je porazen.
Oprema koju su nosili izgledala je ogromna, ali iako je bila veoma zamasna, prakticno nije tezila nista. Bila je zapakovana u kontejnere sa polarizatorima gravitacije koji su joj potirali tezinu, ostavljajuci joj jedino inerciju. Sve dok bi se kretao u pravoj liniji, Alvin uopste nije bio svestan da nosi neki teret. Baratati ovim kontejnerima zahtevalo je malo uvezbavanja, jer ukoliko bi pokusao da iznenada promeni pravac kretanja, tovar koji je nosio najednom kao da je dobijao jogunastu licnost, upiruci se iz sve snage da ga zadrzi na prvobitnom pravcu, sve dok ne bi savladao njegov momenat inercije.
Kada je Hilvar pricvrstio sve remenove i utvrdio da je i sve ostalo u redu, lagano su krenuli uz dolinu. Alvin se ceznjivo osvrnuo prema hoverkraftu koji je krenuo nazad po vlastitom tragu i nestao sa vidika; upitao se koliko ce casova proteci pre no sto ponovo bude mogao da se opusti u njegovoj udubnosti.
Menutim, ispostavilo se da je penjanje veoma prijatno; blago sunce sijalo im je u lena, a unaokolo su se raskriljavali stalno novi prizori. Postojala je delimicno utrta staza koja je nestajala s vremena na vreme, mada je Hilvaru polazilo za rukom da je prati cak i onda kada joj Alvin nije mogao razabrati ni traga. Upitao je Hilvara kako je nastala ova staza; odgovoreno mu je da u ovim brdima ima mnogo malih zivotinja — od kojih su neke bile samotnjaci, dok su druge zivele u primitivnim zajednicama koje su odrzavale mnoga svojstva ljudske civilizacije. Samo je mali broj otkrio, ili bio naucen, da koristi oruna i vatru. Alvinu se ucinilo da takva stvorenja mogu biti samo prijateljski naklonjena; on i Hilvar prihvatili su to kao izvesnu pouzdanost, buduci da je proteklo mnogo vremena od kada se nesto na Zemlji odvazilo da se suprotstavi nadmocnosti Coveka.
Peli su se pola casa, kada je Alvin po prvi put razabrao prigusen, odjekujuci zamor u vazduhu oko sebe. Nije mogao ustanoviti njegov izvor, jer je izgledalo da ne dopire ni iz jednog odrenenog pravca. Nije prestajao, vec je neprestano potojao bucniji kako se predeo sirio unaokolo. Rado bi upitao Hilvara sta je posredi, da nije morao da stedi dah za znatno vazniju svrhu.
Alvin je bio besprekorno zdrav; u stvari, on uopste nije upoznao bolest tokom celog svog zivota. Ali fizicka kondicija, ma koliko inace bila vazna i neophodna, nije bila dovoljna za poduhvat koji je sada preduzimao. Imao je telo, ali nije raspolgao umesnoscu. Hilvarovi laki, dugi koraci, talasi snage liseni napora sto su ga uznosili uz svaki uspon, ispunjavlai su Alvina zaviscu — i odlucnoscu da ne posustane sve dok uopste bude u stanju da pokrece noge. Znao je savrseno dobro da ga Hilvar proverava i nije mu to zamerio. Bila je to zdrava igra i on se saziveo sa njome, iako mu se umor polako sirio nogama.
Hilvar se sazalio na njega kada su prevalili dve trecine uspona; nakratko su predahnuli, pruzivsi se na strminu koja je gledala prema zapadu, dok im je blaga sunceva svetlost napajala tela toplinom. Potmula grmljavina bila je sada veoma snazna; Alvin je zatrazio od Hilvara objasnjenje, ali ovaj je odbio da mu ga da. Ako bi mu sada kazao sta ga ceka na kraju nasipa, rekao mu je, izostalo bi svako iznenanenje.
Sada su se kretali u pravcu sunca, ali, srecom, zavrsni deo uspona bio je blag i lak. Drvece koje je prekrivalo nize delove brda sada se proredilo, kao da se i ono umorilo od borbe sa silom teze; poslednjih nekoliko stotina metara tle je bilo obraslo niskom, krutom travom po kojoj je bilo vrlo prijatno koracati. Kada se vrh pojavio na vidiku, Hilvara je iznenada preplavila plima energije i on je ustrcao uz strminu. Alvin je odlucio da ne prihvati izazov; u stvari, nije imao nikakvih izgleda. Bio je sasvim zadovoljan da nastavi tromim korakom, a kada bude stigao Hilvara, da se sruci pored njega u prijatnoj iscrpljenosti.
Tek kada je povratio dah, mogao je poceti da se divi pogledu koji se pruzao pod njim, ugledavsi najzad izvoriste neprestane grmljavine koja je sada ispunjavala vazduh. Tle se strmo obrusavalo nadole sa litice brda — tako strmo, u stvari, da se ubrzo pretvaralo u gotovo okomit greben. Odskacuci daleko od procelja grebena pruzala se mocna koprena vode, koja se povijeno sunovracivala kroz prostor da bi se rasprskavala o stene hiljadu stopa nize. Tu se gubila u svetlucavoj izmaglici kapljica, dok se iz dubine oglasavala ona postojana, potmula grmljavina koja se rastakala u suplje odjeke s obe strane brda.
Najveci deo vodopada sada se nalazio u senci, ali sunceva svetlost, koja se slivala preko planina, i dalje je obasjavala donje predele, dodajuci zavrsni prisenak carobnosti celom prizoru. Podrhtavajuci u kratkovecnoj lepoti, iz samog korena sunovrata uzdizala se poslednja duga na Zemlji.
Hilvar napravi dugacku kretnju rukom, obujmivsi citavo obzorje.
„Odavde“, rece on, povisivsi glas da bi nadjacao grmljavinu vodopada, „mozes sagledati ceo Lis.“
Alvin je imao razloga da mu veruje. Na sever su se pruzale nebrojene milje suma, mestimicno prosarane cistinama, poljima i vijugavim tokovima stotina reka. Zapreteno negde u ovoj ogromnoj panorami lezalo je selo Erli, ali nije bilo nikakve svrhe traziti ga. Alvinu se ucinilo da vidi odsev jezera pored koga ga je put doveo do ulaza u Lis, ali je ubrzo shvatio da ga je oko obmanulo. Jos dalje na sever, sume i cistine gubile su se u sarenoj prostirci zelenila, izbrazdanoj tu i tamo linijama brda. A iza nje, na samoj granici vidljivosti, planine koje su ogranivale Lis od pustinje pruzale su se poput dalekih oblacnih masa.
Pogled je bio nesto drugaciji u pravcu istoka i zapada,
