dok su na jugu planine izgledale udaljene svega nekoliko milja. Alvin ih je potpuno razgovetno video i postalo mu je jasno da su znatno vise od malog vrha na kome je stajao. Od njih ga je razdvajao predeo koji se cinio znatno divljijim nego zemlja kroz koju su upravo prosli. Na neki neodredljiv nacin, izgledao je pust i prazan, kao da Covek tu nije ziveo toliko godina.
Hilvar odgovori na Alvinovo neizreceno pitanje.
„Nekada je i ovaj deo Lisa bio nastanjen“, rece. „Ne znam zbog cega je napusten, a mozda cemo ga jednog dana ponovo naseliti. Sada tamo zive samo zivotinje.“
Odista, nigde nije bilo ni traga od ljudskog zivota: nijedna krcevina ili ukroceno recno korito koji bi govorili o Covekovom prisustvu. Samo se na jednom mestu mogao primetiti znak da je on jednom tu ziveo: na udaljenosti od mnogo milja, samotne bele rusevine strcale su iznad krosnji drveca poput slomljene celjusti. Svuda unaokolo dzungla je ponovo zadobila prevlast.
Sunce je zahodilo za zapadne zidine Lisa. U trenu u kome se gubi dah, daleke planine kao da su buknule zlatnim plamenom; a onda je zemlja nad kojom su bdile utonula u senku i noc je pala.
„Trebalo je da ovo ucinimo ranije“, rece Hilvar, praktican kao i uvek, kada je poceo da istovaruje opremu. „Kroz pet minuta sasvim ce se smraciti... a i zahladnice.“
Neobicni delovi urenaja pocese da se slazu po travi. Iz tankog tronosca pruzala se okomita sipka sa kruskolikim zadebljanjem na gornjem kraju. Hilvar ju je podizao dok mu nije dosla u visinu glave, a zatim dade mentalni signal koji Alvin nije mogao da uhvati. U istom casu, njihovo malo logoriste preplavila je svetlost, a tama je ustupila. Kruska nije zracila samo svetlost vec i toplotu, posto je Alvin osetio blagu, umilnu jaru koja kao da mu je uranjala do samih kostiju.
Noseci tronozac u jednoj ruci, a prtljag u drugoj, Hilvar se poceo spustati niz obronak, dok je Alvin hitao za njim, nastojeci na svaki nacin da ne izine iz kruga svetlosti. Konacno su se ulogorili u maloj uvali nekoliko stotina metara ispod litice brda, a zatim pocese da stavljaju u pogon ostatak opreme.
Najpre je dosla velika polukugla od nekog krutog i gotovo nevidljivog materijala koja ih je potpuno zakrilila, stiteci ih od prohladnog povetarca koji je u menuvremenu poceo da piri uz strmine brda. Izgledalo je da kupolu generise mala, pravougaona kutija koju je Hilvar stavio na zemlju, da bi potom sasvim zaboravio na nju, cak u toj meri da ju je zatrpao drugim delovima opreme. Mozda je ona takone projektovala udobne, poluprovidne lezajeve na koje se Alvin rado ispruzio. Bilo je to prvi put da vidi kao se namestaj materijalizuje u Lisu, gde mu se cinilo da su zgrade uzasno prenatrpane stalnim pokucstvom koje je znatno bolje bilo bezbedno odloziti u Banke Secanja.
Obrok koji je Hilvar proizveo iz jednog od svojih urenaja takone je predstavljao prvu, cisto sinteticku hranu koju je Alvin okusio od dolaska u Lis. Postojalo je stalno strujanje vazduha, koji se usisavao kroz neki otvor gore na kupoli kako je pretvarac materije zahvatao sirovine i pravio svoje svakodnevno cudo. Sve u svemu, Alvin je bio znatno srecniji sa cisto sintetickom hranom. Nacin na koji je ona druga spravljena cinilo mu se uzasno nehigijenskim, a sa pretvaracem materije bar ste uvek bili nacisto sta jedete.
Prionuli su na vecernji obed, dok je noc oko njih postajala gusca, a zvezde pocele da se pomaljaju. Kada su zavrsili, sa druge strane kruga svetlosti vladala je potpuna tama, na cijoj je ivici Alvin razabrao kretnje nekih mracnih oblicja — sumskih stvorenja koja su promolila njuske iz svojih skrovista. S vremena na vreme, primetio bi odsev kada bi ga blede oci na cas pogledale, ali ma koja da je to bila zivotinja, ona nije prilazila blize, tako da je nije mogao prepoznati.
Bilo je veoma mirno i Alvin se osetio neizmerno spokojnim. Kratko vreme proveli su zavaljeni na lezajevima, razgovarajuci o onome sto su videli, o tajni u koju su obojica bili upleteni, kao i o mnogim vidovima po kojima se njihove dve kulture razlikuju. Hilvara je opcinila cudesnost Vodova Vecnosti koji su stavili Diaspar izvan domasaja vremena i Alvin je veoma tesko mogao da odgovori na neka njegova pitanja.
„Ono sto ne razumem“, rece Hilvar, „jeste kako su tvorici Diaspara mogli biti sigurni da nikada nece doci do nekog kvara u vodovima pamcenja. Kazes da su podaci koji odrenuju grad i sve njegove zitelje uskladisteni kao sheme elektricnih naboja u kristalu. Dobro, kristali ce zauvek trajati, ali sta je sa svim onim vodovima koji su povezani sa njima? Da li im se ikada dogodilo bilo kakav kvar?“
„Postavio sam Kedronu isto pitanje i on mi je kazao da su Banke Secanja utrostrucene.
Svaka od njih u stanju je da odrzava grad, a ako bi u njoj doslo do nekakve greske, ostale dve bi je automatski ispravile. Jedino ako se dogodi isti kvar u isto vreme u dve banke, proistekla bi ozbiljna steta, ali izgledi za tako nesto beskrajno su mali.“
„A kako se odrzava odnos izmenu shema uskladistenih u jedinicama pamcenja i trenutnog ustrojstva grada? Izmenu plana po sebi i stvari koje on opisuje?“
Alvin nije bio osobito upucen u ove probleme. Znao je da se odgovor odnosi na tehnologiju koja je povezana sa manipulisanjem samog prostora, ali kako se jedan atom moze cvrsto fiksirati u polozaj odrenen podacima uskladistenim na nekom drugom mestu, to on naprosto nije umeo da objasni.
U iznenadnom nadahnucu, on pokaza na neviljivu kupolu koja ih je stitila od noci.
„Kazi mi kako je ovaj krov iznad nas stvorila ta kutija na kojoj sedis“, upita on, „pa cu ti objasniti na kom principu rade Vodovi Vecnosti.“
Hilvar se nasmeja.
„Mislim da je porenenje posteno. Moraces da pitas nekog od nasih strucnjaka za teoriju polja. Ja ti to svakako ne umem reci.“
Alvina je ovaj odgovor nagnao na razmisljanje. U Lisu je, dakle, i dalje bilo ljudi koji su se razumeli u rad masina; tako nesto nije se moglo reci za Diaspar.
Proveli su jos neko vreme u caskanju i razgovoru, kada Hilvar rece: „Umoran sam. Sta je s tobom? Tebi se ne spava?“
Alvin protrlja svoje jos umorne noge.
„Naprotiv“, priznade on, „ali nisam siguran da cu moci. Spavanje mi i dalje izgleda kao prilicno cudna navika.“
„Ono je znatno vise od navike“, osmehnu se Hilvar. „Cuo sam da je nekada predstavjalo nuznu potrebu svakog ljudskog stvora. Mi i dalje obicavamo da spavamo bar jednom dnevno, makar samo nekoliko casova. Za to vreme telo se osvezi, bas kao i um. Zar u Diasparu niko nikada ne spava?“
„Samo u veoma retkim prilikama“, rece Alvin. „Jeserak, moj staratelj, ucinio je to jednom ili dva puta, posto je preduzeo neke vanredno slozene mentalne napore. Dobro satkano telo ne bi trebalo da oseca potrebu za takvim razdobljima pocinka; mi smo ih se otaralil pre mnogo miliona godina.“
Jos dok je izgovarao ove prilicno hvalisave reci, vlastite kretnje su ga izneverile. Osetio je malaksalost kao nikada ranije u zivotu; izgledalo je da mu se pruza od listova i bedara, da bi se potom rasprostrla po celom telu. Nije bilo niceg neprijatnog u ovom osecaju — cak, naprotiv. Hilvar ga je posmatrao sa veselim smeskom, a Alvin je imao jos taman toliko snage da se upita ne ispobava li to njegov drug neku od svojih mentalnih moci na njemu. Ako je to i bilo posredi, on nije imao nista protiv.
Svetlost koja se slivala sa metalne kruske pritulila je svoj sjaj, ali toplota koju je zracila nije jenjavala. Pri poslednjem treptaju svetla, Alvinov pospani um registrovao je jednu neobicnu cinjenicu koju ce on morati da ispita sutra ujutro.
Hilvar je svukao svoju odecu i Alvin je po prvi put primetio u kojoj se meri dva ogranka ljudske rase menusobno razlikuju. Neke od promena odnosile su se na puke naglasenosti ili proporcije, ali druge, kao sto su spoljni polni organi i prisustvo zuba, noktiju i telesnih malja bile su znatno temeljnije. Ono sto ga je, menutim, najvecma zacudilo, bila je cudna mala supljina usred Hilvarovog trbuha.
Kada se, nekoliko dana kasnije, iznenada setio ove stvari, ona je uzrokovala citavo mnostvo objasnjavanja. Hilvar je morao utrositi mnogo hiljada reci i nacrtati nekoliko diagrama, pre no sto mu je poslo za rukom da svom prijatelju cestito objasni funkciju pupka.
No, upravo je to pomoglo da obojica prevale veliki korak napred u razumevanju osnova na kojima su pocivale njihove kulture.
Bilo je gluvo doba kada se Alvin probudio. Nesto ga je uznemirilo, nekakav susanj koji mu je dopro do uma uprkos neprestanoj grmljavini vodopada. Uspravio se u tami, netremice zureci u skrivenu zemlju; zaustavio je dah, osluskujuci potmulu tutnjavu vode i blaze, varavije zvuke nocnih stvorenja.
Nista se nije videlo. Sjaj zvezda bio je preslab da obasja veliki predeo koji se pruzao nekoliko stotina stopa ispod; samo je reckava linija tamnije noci, koja je zaklanjala zvezde, ukazivala na planinski lanac sa juznog obzorja. U mraku pored sebe, Alvin je zacuo kako mu se prijatelj okrenuo i uspravio.
„Sta je?“ oglasio se sapatom.
„Cini mi se da sam cuo nekakav sum.“
„Kakav sum?“
„Ne znam: mozda je posredi bila samo uobrazilja.“
Vladala je tisina dok su dva para ociju zurila u tajanstvenost noci. A onda, iznenada, Hilvar uhvati Alvina za misicu.
„Gledaj!“ prosaputa.
Daleko na jugu sijala je usamljena tacka svetlosti, suvise nisko na nebu da bi bila zvezda.
Izgledala je blestavobela, sa ljubicastim prelivom, i upravo dok su je posmatrali, snaga je pocela da joj raste, sve dok oko vise nije bilo u stanju da je neposredno gleda. Tada se rasprsnula — sto je stvorilo utisak da je munja sevnula ispod ruba sveta. U magnovenju, planine i zemlja koju su okruzavale plameno su se ocrtale spram nocne tame. Citavu vecnost potom stigao je duh daleke ekspozije i u sumama ispod menu stablima se podigao nenadani vetar. Sve je ubrzo utihnulo i jedna za drugom prigusene zvezde ponovo su se pomolile na nebu.
Drugi put u zivotu Alvin je upoznao strah. On ovoga puta nije bio tako lican i blizak kao u hali pokretnih puteva, kada je doneo odluku koja ga je dovela u Lis. Mozda je pre bilo posredi strahopostovanje nego sam strah; suocio se sa nepoznatim i kao da je vec naslutio da se tamo negde iza planina nalazi nesto sa cime ce morati da se sretne.
„Sta je to bilo?“ prosaputao je otegnuto.
Usledila je tako duga pauza, da je on ponovio pitanje.
„Pokusavam da ustanovim“, rece Hilvar i ponovo zacuta. Alvin je poganao sta mu prijatlej radi i nije ga prekidao u besumnom istrazivanju.
Konacno, Hilvaru se ote blag uzdah razocaranja. „Svi spavaju“, rece. „Nema nikoga ko bi mi kazao. Moramo sacekati do jutra, osim ako ne probudim nekog od prijatelja. Ne bih voleo da to ucinim ako stvarno
