nije veoma vazno.“
Alvin se upitao sta li je za Hilvara stvar od stvarne vaznosti. Upravo je hteo da mu predlozi, pomalo sarkasticno, da ovo zavrenuje prekid necijeg sna. Ali pre no sto je izrekao misao, Hilvar je ponovo progovorio.
„Setio sam se“, rece on, sa prizvukom izvinjavanja. „Proslo je dugo vremena od kada sam poslednji put bio ovde i nisam siguran da li me pamcenje bas dobro sluzi. Ali ovo mora da je Salmiran.“
„Salmiran! Zar on jos postoji?“
„Da; gotovo sam ga zaboravio. Seranis mi je jednom kazala da se utvrnenje nalazi u ovim planinama. Naravno, ono je vec mnogo vekova u rusevinama, ali mozda neko jos zivi tamo.“
Salmiran! Za decu dveju rasa, cije su se kultura i istorija tako razlikovale, ovo ime je odista imalo prizvuk carobnjastva. U citavoj dugoj istoriji Zemlje nije bilo veceg epskog doganaja od odbrane Salmirana od osvajaca koji su podjarmili citavu Vaseljenu. Iako su se prave cinjenice sasvim izgubile u maglama koje su gusto obavijale Rana Vremena, predanja nikada nisu zaboravljena i trajace koliko i ljudski rod.
Hilvarov glas ponovo se zacu iz tame.
„Ljudi sa juga reci ce nam vise o tome. Imam neke prijatelje tamo; pozvacu ih ujutro.“
Alvin ga gotovo nije cuo; zadubio se u vlastite misli, pokusavajuci da se seti onoga sto je ikada cuo o Salmiranu. Toga nije bilo mnogo; posle ogromnog vremena koje je proslo, niko vise nije mogao razgraniciti istinu od predanja. Jedino je bilo sigurno da je salmiranska bitka znacila kraj Covekovih osvajanja i pocetak njegovog dugog pada.
Menu onim planinama, pomisli Alvin, mozda se nalazi resenje svih problema koji su ga zaokupljali toliko godina.
„Koliko ce nam biti potrebno da stignemo do utvrnenja?“ upita on Hilvara.
„Nikada nisam bio tamo, ali sigurno je dalje nego sto sam nameravao da odemo. Sumnjam da ce nam biti dovoljan samo jedan dan.“
„Mozemo li se posluziti hoverkraftom?“
„Ne; put vodi menu planine, a nikakva kola tamo ne mogu da pronu.“
Alvin je poceo da se premislja. Bio je umoran, stopala su mu se izranjavila, a misici na listovima jos su ga boleli od naprezanja na koje nije navikao. Sve je islo u prilog tome da celu stvar odlozi za neki drugi put. Ali drugog puta moglo je i ne biti.
Pod prigusenom svetloscu slabasnih zvezda, od kojih je prilican broj zgasnuo od kada je Salmiran podignut, Alvin se neko vreme nosio sa vlastitim nedoumicama, a onda je doneo odluku. Nista se nije promenilo; planine su nastavile svoje prekinuto bdenje nad usnulom zemljom. Ali kljucni obrt u istoriji vec je minuo i ljudska rasa se kretala ka neobicnoj, novoj buducnosti.
Alvin i Hilvar vise nisu spavali te noci, vec su pospremili logor u prvi cik zore. Brdo je bilo optoceno rosom i Alvin je osetio divljenje prema iskricavim draguljima koji su povijali svaku travku i list ‘Fisak’ vlazne trave ocarao ga je dok je krcio put kroz nju, a kada je stigao do vrha brda i osvrnuo se unazad, video je da se iza njega pruza staza poput tamne trake kroz blestavo tle.
Sunce se upravo podiglo iznad istocnog zida Lisa, kada su stigli do ruba sume. Ovde, Priroda je ponovo bila jedini gospodar. Cak je i Hilvar izgledao pomalo izgubljen menu dzinovskim stablima sto su zaprecavala svetlost sunca i stvarala velike senke na podu dzungle. Srecom, reka sa vodopada tekla je na jug linijom koja je bila odvec prava da bi sasvim bila prirodna i drzeci se njene obale mogli su izbeci gusci siprag. Hilvar je utrosio veliki deo vremena vodeci racuna o Krifu, koji bi povremeno nestajao u dzungli ili mahnito jurio preko vode. Cak je i Alvin, kome je i dalje sve izgledalo novo, osecao da ova suma poseduje cari koje se nisu sretale u manjim, znatno kultivisanijim gajevima severnog Lisa.
Malo je bilo slicnog drveca; vecina se nalazila u razlicitim stanjima devolucije, a neka su se preobratila tokom vekova u svoje prvobitne, prirodne oblike. Prilican broj stabala uopste nije poticao sa Zemlje — a verovatno ni iz Suncevog sistema. Bdijuci poput strazara nad manjim drvecem, uzdizale su se dzinovske sekvoje, visoke po tri ili cetiri stotine stopa. Nekada su nosile odlicje najstarijih stvari na Zemlji; i dalje su bile malo vremesnije od Coveka.
Reka se sada sirila; stalno se rastakala u mala jezera, po kojima su stajala usidrena sicusna ostrva. Bilo je mnostvo insekata — blistavo obojenih stvorova koji su se njihali tamo-amo iznad povrsine vode. Uprkos Hilvarovoj naredbi, Krif je jednom pohitao da se pridruzi svojim dalekim srodnicima. Istog trena nestao je u oblaku blestavih krila i do njih je dopro zvuk ljutitog zujanja. Trenutak potom, oblak se rasprsnuo i Krif se vratio preko vode, brzinom koja je gotovo izmicala vidu. Posle toga, drzao se tih uz Hilvara i slicni izleti mu vise nisu padali na pamet.
Predvece su do njih doprli slucajni odsevi planina koje su se pruzale ispred. Reka koja im je bila veoma veran vodic sada je tromo proticala, kao da se i ona priblizavala kraju svog puta. Ali bilo je ocigledno da nece moci da stignu do planina pre noci; znatno pre zalaska sunca suma je postala tako tamna da je dalje napredovanje bilo nemoguce. Velika stabla lezala su sasvim u senci, a kroz lisce je sumeo hladan vetar. Alvin i Hilvar resili su da se ulogore pored jedne gorostasne zimzelene sekvoje, cije su najvise grane i dalje plamtele sjajem sunca.
Kada je najzad skriveno sunce zaslo, svetlost se i dalje zadrzala na razigranoj vodi. Dva istrazivaca — kakvima su sada sebe smatrali, i to niposto bez razloga — otpocinila su u sve guscoj tami, posmatrajuci reku i razmisljajuci o svemu onome sto su videli. A onda je Alvin ponovo osetio kako ga obuzima osecaj prijatne dremljivosti koji je prvi put iskusio prethodne noci i on se radosno prepustio snu. Ovaj mozda nije bio potreban u lagodnom zivotu Diaspara, ali ovde je bio veoma dobrodosao. U poslednjem trenutku pre no sto ce uroniti u stanje nesvesnosti, upitao se ko je poslednji prosao ovuda i pre koliko vremena.
Sunce je vec stajalo visoko na nebu kada su izbili iz sume i konacno se obreli pred planinskim zidinama Lisa. Pred njima se tle strmo uznosilo uvis u talasima golih stena. Ovde se reka okoncavala na podjednako spektakularan nacin na koji je i nastajala, posto se zemlja otvarala usred njenog toka i ona je bucno ponirala sa vidika. Alvin se upitao sta se dogana sa njom i kroz kakve podzemne pecine putuje pre no sto ponovo izine na svetlost dana. Mozda izgubljeni okeani Zemlje jos postoje, duboko dole u vecnoj tami, i mozda ova drevna reka i dalje oseca zov koji je mami ka moru.
Hilvar je za trenutak zastao da bi bacio pogled na vrtlog i veliku uvalu u tlu. Zatim pokaza na jedan procep u brdima.
„Salmiran lezi u ovom pravcu“, rece pouzdano. Alvin ga nije upitao kako to zna; pretpostavio je da je Hilverov um stupio u vezu sa nekim prijateljem udaljenim mnogo milja, tako da mu je besumno dostavljen podatak koji mu je bio potreban.
Nisu utrosili mnogo vremena na putu do procepa, a kada su prosli kroz njega, nasli su se na neobicnoj zaravni sa blago zakosenim rubovima. Alvin vise nije osecao umor, bas kao ni strah, vec samo napeto iscekivanje i slutnju bliske pustolovine. Nije imao pojma o tome sta ce otkriti. Da ga je neko otkrice cekalo, u to uopste nije sumnjao.
Kada su se priblizili vrhu, priroda zemljista naglo se promenila. Donji deo strmine sastojao se od poroznih, vulkanskih stena, koje su mesticno bile sabrane u velike gomile sljake.
Povrsina se sada najednom pretvorila u cvrsti, staklasti pokrov, gladak i sklizak, kao da je kamenje najednom pocelo da se sliva niz planinu u obliku rastopljene reke.
Ivica zaravni nalazila se neposredno pred njima. Hilvar je stigao do nje prvi, a nekoliko sekundi kasnije Alvin ga je pretekao i bez reci se zaustavio. Odista su stajali na ivici, ali ne zaravni kao sto su ocekivali, vec dzinovske uvale, duboke pola, a siroke tri milje. Pred njima se tle strmo obrusavalo nadole, lagano se zaravnjujuci pri dnu doline, da bi potom ponovo pocelo da se uspinje, sve strmije i strmije, ka suprotnom rubu. U najnizem delu uvale nalazilo se kruzno jezero, cija je povrsina neprestano podrhtavala, kao da su je remetili neprekidni talasi.
Iako je bilo obasjano punim sjajem sunca, citavo to veliko udubljenje izgledalo je abonosno crno. Alvin i Hilvar nisu mogli ni da naslute od kakvog je materijala sastavljen krater, ali on je bio crn poput stena sa nekog sveta koji nikad nije video sunca. To, menutim, nije bilo sve; lezeci pod njihovim nogama i okruzujuci ceo krater, pruzala se besavna metalna traka, siroka oko sto stopa, nagrizena nebrojenim vekovima, ali bez i najmanjeg znaka rne.
Kada su im se oci privikle na avetinjski prizor, Alvin i Hilvar su razabrali da crnilo uvale nije tako potpuno kao sto su mislili. Tu i tamo, tako varave da su ih samo neposredno mogli videti, sicusne eksplozije svetlosti iskricile su na abonosnim zidovima. Javljale su se bez plana, nestajuci cim bi se pojavile, poput odraza zvezda na uzburkanom moru.
„Cudesno“, prozbori Alvin. „Ali sta je to?“
„Izgleda kao nekakav reflektor.“
„Ali tako je crno!“
„To samo tako izgleda nasim ocima, ne zaboravi. Mi ne znamo koja zracenja koriste.“
„Ali sigurno mora postojati jos nesto! Gde je utvrnenje?“
Hilvar pokaza na jezero.
„Dobro osmotri“, rece.
Alvin pogleda kroz drhtavi krov jezera, pokusavajuci da dokuci tajne koje je ono krilo u svojim dubinama. Najpre nije mogao nista da razabere; a onda, u plicaku blizu obale, opazio je jedva primetan preplet svetlosti i senke. Poslo mu je za rukom da sledi saru ka sredistu jezera, sve dok dublja voda nije prikrila dalje pojedinosti.
Tamno jezero progutalo je utvrnenje. Na njegovom dnu lezale su rusevine nekada mocnih zdanja koje je vreme pregazilo. Pa ipak, nisu sva potonula, posto je na suprotnoj strani kratera Alvin uocio gomile raznolikog kamenja i velike blokove koji mora da su nekada sacinjavali deo masivnih zidova. Voda ih je zapljuskivala, ali jos nije dosegla dovoljno visoko da okonca svoju pobedu.
„Krenucemo oko jezera“, rece Hilvar, govoreci blago, kao da je velicanstvena pustos unela zebnju u njegovu dusu. „Mozda cemo pronaci nesto u onim rusevinama.“
Prvih nekoliko stotina metara zidovi kratera bili su tako strmi i glatki da je bilo tesko stajati uspravno, ali uskoro su stigli do blaze strmine, gde su mogli lako da koracaju. Blizu obale jezera glatka abonosovina povrsine bila je prekrivena tankim slojem tla koji su vetrovi Lisa sigurno naneli ovde tokom vekova.
Cetvrt milje dalje, gorostasni kameni blokovi bili su naslagani jedan na drugi, poput razbacanih igracki nekog deteta-dzina. Tu se jos mogao razaznati deo jednog masivnog zida; malo dalje, dva isklesana obeliska obelezavala su ono sto je nekada bio mocni ulaz. Svuda su rasle mahovine i puzavice, kao i mala, zakrzljala drveta. Cak je i vetar bio pritajen.
I tako su Alvin i Hilvar dosli do rusevina Salmirana. Pred ovim
