neverovatne price. Nisu bili u stanju da otkriju celu istinu; veliki delovi ostali su podlozni pretpostavkama i preispitivanjima. Kako je stvorenje sve pristalije odgovaralo na Hilvarova pitanja, njegov izgled poceo je da se menja. Ponovo je zaronilo u jezero, a cekinjasti udovi na kojima se drzalo kao da su se stopili sa ostalim delom tela. A onda se zbila jos neobicnija promena; tri velika oka lagano su se zaklopila, sazela se u tacku i potpuno nestala. Izgledalo je kao da je bice za sada videlo sve sto zeli, tako da mu oci vise nisu bile potrebne.
Druga, tananija preinacenja smenjivala su se jedno za drugim, da bi na kraju iznad povrsine vode ostala samo vibrirajuca dijafragma posredstvom koje je stvorenje govorilo.
Sada je bilo izvesno da ce se i ona rastociti u prvobitnu bezoblicnu masu protoplazme, kada vise ne bude bila potrebna.
Alvin je tesko mogao da poveruje da inteligencija moze postojati u tako nestalnom obliku — ali njegovo najvece iznenanenje tek je imalo da usledi. Iako je bilo ocevidno da stvor nije zemaljskog porekla, proslo je izvesno vreme pre no sto je cak i Hilvar, bez obzira na veliko znanje koje je posedovao iz biologije, shvatio sa kakvim tipom organizma se susreo. To nije bio samo jedan entitet; u toku citavog razgovora, ono se stalno pozivalo na sebe u mnozini, kao ‘mi’. U stvari, posredi je bila citava kolonija menusobno nezavisnih stvorenja, koju su ustrojile i kojom su upravljale nepoznate sile.
Zivotinje koje su izdaleka odgovarale ovom tipu — meduze, na primer - nekada su bujale u drevnim okeanima Zemlje. Neke od njih dostizale su ogromnu velicinu, vukuci svoja prozracna tela i sume pipaka punih zaoka po citavih pedeset ili sto metara kroz vodu. Ali ni u jednoj od njih nije zaiskricio ni najmanji tracak inteligencije, koji bi bio visi od moci reagovanja na jednostavne nadrazaje.
Nasuprot tome, ovde je postojala inteligencija, ali inteligencija koja je bila u opadanju, koja se degenerisala. Alvin nikada nece zaboraviti ovaj nezemni susret, dok je Hilvar postepeno dokucivao pricu Gospodara, a proteinski polip se rvao sa nepoznatim recima, dok je tamno jezero zapljuskivalo zidine Salmirana, a trooki robot ih posmatrao ocima koje nikada nisu treptale.
Gospodar je dosao na Zemlju u jeku haosa Prelaznih Vekova, kad se Galakticko Carstvo raspadalo, ali komunikacione linije menu zvezdama jos nisu bile sasvim prekinute. Bio je ljudskog porekla, ali mu se prebivaliste nalazilo na planeti koja je kruzila oko jednog od sedam Sunaca. Kao jos mlad, bio je prinunen da se otisne sa svog maticnog sveta, a secanja na njega proganjalo ga je ceo zivot. Za ovo izgnanstvo optuzivao je osvetoljubive neprijatelje, ali bila je cinjenica da je patio od neizlecive bolesti koja je, izgleda, napadala samo homo sapiensa menu svim inteligentnim rasama Vaseljene. Ta bolest bila je religijska manija.
Tokom ranih razdoblja svoje istorije, covecanstvo je iznedrilo beskrajan niz proroka, vidovnjaka, mesija i jevannelista koji su uveravali sami sebe i svoje sledbenike da su samo njima obznanjene tajne Vaseljene. Nekima od njih poslo je za rukom da zasnuju religije koje su opstale mnogo pokolenja i imale uticaja na milijarde ljudi; druge su bile zaboravljene jos pre no sto su izumrle.
Uspon nauke, koja je jednolicnom pravilnoscu pobijala kosmologije proroka i stvarala cuda sa kojima se oni nisu mogli ogledati, konacno je unistila sve te vere. Ona, menutim, nije unistila zastrasenost, poniznost i strahopostovanje koje su osecala sva razumna bica, pokusavajuci da dokuce velicanstvenu Vaseljenu, ciji su bili sastavni deo. Umesto toga, poljuljala je i najzad zatrla nebrojene religije, od kojih je svaka tvrdila sa neverovatnom nadmenoscu da je jedina riznica istine, a da su milioni njenih takmaca i preteca pogresni.
Pa ipak, iako vise nisu posedovali pravu moc kada je covecanstvo jednom doseglo elementarni nivo civilizacije, tokom svih potonjih vekova nastavili su da nicu zasebni kultovi i ma kako fanstaticne bile vere koje su propovedali, uvek su uspevali da zadobiju pristalice. S osobitom snagom bujali su u razdobljima pometnji i nereda, tako da nije iznenanujuce sto su Prelazni Vekovi videli pravi preporod iracionalnosti. Kada bi stvarnost pocela da ih tisti, ljudi bi potrazili utehu u mitovima.
Iako je Gospodar bio izgnan sa svog sveta, on ga ipak nije napustio praznih saka. Sedam Sunaca predstavljalo je srediste galakticke moci i nauke, a on je jamacno imao uticajne prijatelje. Otisnuo se na svoju hedziru u malom, ali brzom brodu, koji je uzivao glas jednog od najboljih koji su ikada napravljeni. Sa sobom je u izganstvo poneo jos jednu poslednju rec galakticke nauke — robota koji je upravo gledao u Alvina i Hilvara.
Niko nikada nije do kraja upoznao sve umesnosti i funkcije te masine. U izvesnoj meri, zapravo, ona je postala Gospodarev alter ego; bez nje bi religija Velikih po svoj prirodi propala posle Gospodareve smrti. Zajedno su tumarali menu zvezdanim oblacima, sledeci krivudavi trag koji ih je napokon doveo, svakako ne slucajno, na svet sa koga su poticali Gospodarevi preci.
Citave biblioteke bile su napisane u ovoj sagi, da bi svako od ovih dela potom nadahnulo mnostvo komentara, sve dok se, po lancanoj reakciji, izvornici nisu izgubili pod planinama tumacenja i objasnjenja. Gospodar se zaustavio na mnogim svetovima i stekao sledbenike menu mnogim rasama. On je nesumnjivo morao da ima neizmerno jaku licnost, kada mu je poslo za rukom da podjednako nadahne ljudska i ne-ljudska bica; takone je sigurno da je religija tako velikih zahvata sadrzala mnogo tananog i otmenog. Gospodar je verovatno bio najuspesniji — a ujedno i poslednji mesija ljudskog roda. Nijedan njegov prethodnik nije imao toliko poklonika, niti su se njihova ucenja pruzala po tako ogromnim razmerama prostora i vremena.
Alvin i Hilvar, menutim, nisu bili u stanju da iole pouzdano dokuce o cemu su govorila ta ucenja. Veliki polip ocajnicki je davao sve od sebe da im to saopsti, ali vecina reci koje je koristio bila je bez ikakvog znacenja; osim toga, on je pokazivao sklonost da ponavlja recenice ili cele govore, i to brzim mehanickim izlaganjem, tako da ga je bilo veoma tesko pratiti. Hilvar je ubrzo pokusao da odvrati razgovor sa ovih besmislenih teoloskih bezizlazja, da bi se usredsredio na cinjenice koje su se mogle smatrati pouzdanim.
Gospodar i ceta njegovih najvernijih sledbenika stigli su na Zemlju u vreme kada gradovi jos nisu bili nestali i kada je Luka Diaspar jos bila otvorena prema zvezdama. Mora da su prispeli u brodovima raznih vrsta; polipi su se, na primer, nalazili u letelicama ispunjenim morskom vodom koja je bila njihova prirodna sredina. Nije bilo izvesno da li je ovaj pokret dobro primljen na Zemlji; u svakom slucaju, on se nije suocio sa nasilnim otporom i konacno, posle dugog lutanja, nasao je poslednje pribeziste u sumama i planinama Lisa.
Pri kraju svog dugog zivota, Gospodareve misli jos jednom su se upravile ka postojbini iz koje je izgnan, i on je zatrazio od prijatelja da ga iznesu na otvoreno kako bi mogao da posmatra zvezde. Cekao je, dok mu je snaga venula, do vrhunca Sedam Sunaca, a kada mu se kraj priblizio, obznanio je mnogo stvari koje ce nadahnuti citave biblioteke tumacenja u potonjim vremenima. Neprestano je govorio o ‘Velikima’, koji su otisli iz ovog sveta prostora i materije, ali i koji ce se jednoga dana jamacno vratiti; ostavio je u amanet svojim sledbenicima da ostanu i da ih pozdrave kada donu. To su mu bile poslednje razumne reci.
Posle toga, vise nije bio svestan svoje okoline, ali je pred sam izdisaj izrekao jednu recenicu, koja se provlacila kroz potonje vekove, zaokupljajuci umove svih koji su je culi: Divno je posmatrati obojene senke na planetama vecne svetlosti. Onda je umro.
Posle Gospodareve smrti, mnogi sledbenici su ga izneverili, ali ostali su nastavili njegovo ucenje, koje su postepeno razradili kroz stoleca. U pocetku su verovali da ce se Veliki, ma ko oni bili, uskoro vratiti, ali ova nada je kopnila sa protokom vremena. Prica je tu postajala veoma zbrkana, kao da su se istina i predanje nerazmrsivo prepleli. Alvin je imao tek nejasnu sliku o pokolenjima fanatika, koji cekaju da se u nekom nepoznatom trenutku buducnosti zbije jedan veliki doganaj cija im je sustina potpuno izmicala.
Veliki se nikada nisu vratili. Snaga pokreta lagano je jenjavala kako su je smrt i razocaranje osipali od njegovih zagovornika. Najpre su podlegli kratkovecni ljudski sledbenici, a vrhunska ironija ogledala se u cinjenici da je poslednji pristalica ucenja jednog proroka-coveka bilo bice koje se krajnje razlikovalo od ljudi.
Veliki polip ostao je poslednji Gospodarev sledbenik iz jednog jednostavnog razloga. Bio je besmrtan. Milijarde pojedinacnih celija iz kojih je njegovo telo bilo sazdano neumitno su umirale, ali pre no sto bi se to dogodilo, one bi se samoreprodukovale. U dugim razmacima, cudoviste bi se rasprsilo u nebrojene zasebne celije, koje bi postale samostalne i umnozavale se deobom ukoliko je sredina bila pogodna. U toku te faze polip nije postojao kao samosvetan, razumni entitet, sto je Alvina neodoljivo podsetilo na nacin na koji zitelji Diaspara provode svoje mirujuce milenijume u gradskim Bankama Secanja.
U dati cas, neka tajanstvena bioloska sila ponovo bi sabrala sve razdvojene sastavne delove i polip bi zapoceo nov ciklus bivstvovanja. Vratila bi mu se svest i on bi se setio svih ranijih zivota, premda cesto nesavrseno, buduci da su razne nezgode ponekad ostecivale celije sa krhkim shemama pamcenja.
Mozda nijedan drugi oblik zivota ne bi mogao ostati tako dugo dosledan jednoj veri, koja je inace bila zaboravljena pre milijardu godina. U izvesnom smislu, veliki polip bio je bespomocna zrtva svoje biloske prirode. Besmrtnost mu nije dopustala da se menja, vec samo da vecno ponavlja isti, nepromenljivi sklop.
U kasnijim vremenima, religija Velikih poistovecena je sa obozavanjem Sedam Sunaca.
Posto su Veliki uporno odbijali da se pojave, preduzeti su pokusaji da se posalje signal ka njihovom dalekom prebivalistu. Veoma davno, ovo signaliziranje pretvorilo se u besmislen ritual, koji su sada upraznjavali jedna zivotinja sto je zaboravila kako se uci i jedan robot koji nikada nije umeo da zaboravlja.
Kada je neizmerno stari glas zamro u utihlom vazduhu, Alvin je osetio kako ga preplavljuje plima sazaljenja. Neprilicna privrzenost, odanost koja se drzala svog jalovog puta dok su sunca i planete nastajali i nestajali — nikada ne bi poverovao u tu pricu da sve nije video vlastitim ocima. Kao nikada ranije, rastuzio ga je obim njegovog neznanja. Sicusan deo proslosti za tren je bio osvetljen, ali sada je sve ponovo prekrila tama.
Istorija Vaseljene sastojala se iz mnostva ovakvih nepovezanih niti i niko nije mogao reci koja je od
