njih vazna, a koja beznacajna. Fantasticno predanje o Gospodaru i Velikima izgledalo je kao jedna od bezbrojnih legendi koje su nekako prezivele iz civilizacija Ranih Vremena. Menutim, postojanje ogromnog polipa i robota koji je nemo posmatrao nije dopustalo Alvinu da celu stvar shvati kao pricu satkanu od samoobmane postavljene na temelj ludila.
Upitao se kakva je veza izmenu ova dva entiteta koja su, uprkos tome sto su se razlikovala na sve moguce nacine, ipak ostala nerazdvojni sadruzi tokom toliko dugo vremena? Nesto mu je govorilo da je robot znatno vazniji clan simbioze. On je bio Gospodarev poverenik i sigurno zna sve njegove tajne.
Alvin je bacio pogled na zagonetnu masinu, koja ga je i dalje netremice posmatrala. Zbog cega ne govori? Kakve li se misli motaju njenim slozenim i mozda iz osnove drugacijim umom? Doduse, ako je bila sazdana da sluzi Gospodaru, njen um onda nije toliko drugaciji, tako da bi trebalo da odgovara na narenenja ljudi.
Dok je razmisljao o tajnama u koje je nesumnjivo upucena ova uporno nema masina, Alvin je iskusio tako veliku radoznalost, da se ona na kraju pretvorila u zudnju. Izgledalo je neposteno da se ovakvo znanje traci i krije od sveta; tu mora da leze cudesa koja po obimu mora da nadmasuju i skladista Centralnog Kompjutera u Diasparu.
„Zbog cega tvoj robot nece da razgovara sa nama?“ upita on polipa, kada je Hilvar za trenutak ostao bez pitanja. Odgovor koji je dobio gotovo je ocekivao.
„Gospodar nije zeleo da on razgovara sa bilo kojim drugim glasom izuzev njegovim, a njegov glas je sada zamro.“
„Ali on ce poslusati tebe?“
„Da; Gospodar nam je to omogucio. Mi mozemo da vidimo kroz njegove oci, ma gde on isao. On bdije nad masinama koje cuvaju ovo jezero i odrzavaju cistocu vode. Doduse, prikladnije je nazvati ga nasim saradnikom nego slugom.“
Alvin poce razmisljati o ovome sto je cuo. Jedna pomisao, jos neodrenena i poluoblikovana, pocela je da mu se zacinje u umu. Mozda je bila nadahnuta pukom zudnjom za znanjem i moci; kada se kasnije prisecao tog trenutka, nije bio nacisto kojim se pobudama upravljao. Mozda su bile sasvim sebicne, ali su ipak sadrzale i tracak sazaljenja. Ukoliko bi to bio u stanju, rado bi okoncao ovaj jalov tok doganaja i oslobodio ova stvorenja njihove fantasticne sudbine. Nije bio siguran sta se moglo preduzeti u vezi sa polipom, ali je mozda bilo izvodljivo izleciti robotovu bolest i u isto vreme domoci se njegovih neprocenjivih, zapretenih secanja.
„Da li si siguran“, upita on polako, obracajuci se polipu, premda su reci bile upucene robotu, „da odista ostvarujes Gospodareve zelje ostajuci na ovom mestu? On je hteo da se svet upozna sa njegovim ucenjem, ali ono se izgubilo dok si se ti skrivao ovde u Salmiranu. Mi smo sasvim slucajno nabasali na tebe, a sigurno ima jos mnogo drugih koji bi voleli da cuju ucenje o Velikima.“
Hilvar mu uputi ostar pogled, ocevidno ne razabiruci njegov naum. Polip je izgledao uzbunen, a postojani otkucaji njegovih disajnih organa kao da su izgubili ritam nekoliko sekundi. A onda uzvrati, glasom koji nije sasvim drzao pod kontrolom: „Mnogo godina smo raspravljali o tom problemu. Na zalost, ne mozemo napustiti Salmiran, tako da svet mora doci ovamo, ma koliko to dugo trajalo.“
„Imam nesto bolje na umu“, rece Alvin nestrpljivo. „Tacno je da ti moras ostati ovde u jezeru, ali ne vidim razlog zbog cega tvoj sadrug ne bi posao sa nama. Mozemo se vratiti kad god on to pozeli ili kada tebi bude potreban. Mnoge stvari su se promenile od kada je gospodar umro, stvari koje bi trebalo da znas, ali koje nikada neces razumeti ako ostanes ovde.“
Robot se nije micao, ali u agoniji neodlucnosti polip je potpuno zaronio ispod povrsine jezera i zadrzao se tamo nekoliko minuta. Mozda je za to vreme vodio besumu raspravu sa svojim sadrugom; vise puta je zapocinjao da izranja, a onda bi se predomislio i ponovo uronio. Hilvar je iskoristio ovu priliku da izmenja nekoliko reci sa Alvinom.
„Voleo bih da znam sta nameravas“, rece on blago, polusaljivim, poluozbiljnim glasom.
„Ili mozda ni ti sam ne znas.“
„Sigurno je“, uzvrati Alvin, „i tebi zao ovih jadnih stvorenja. Zar ti se ne cini da bi bilo plemenito izbaviti ih?“
„Cini mi se, ali te vec dovoljno poznajem da sam sasvim siguran kako covekoljublje nije jedno od tvojih izrazitijih osecanja. Sigurno imas na umu nesto drugo.“
Alvin se skruseno osmehnu. Cak i ako mu Hilvar nije citao misli — a nije imao razloga da posumnja u to — jamacno mu je citao karakter.
„Tvoji sunarodnici imaju zadivljujuce mentalne moci“, uzvrati on, pokusavajuci da skrene razgovor sa opasnog terena. „Mislim da ce oni nacin nacina da pomognu robotu, ako vec ne zivotinji.“ Govorio je veoma priguseno, kako bi to ostalo samo izmenu njih dvojice. Mozda je ova mera opreza bila beskorisna, ali ako je robot i uhvatio njihov razgovor, to nicim nije pokazao.
Srecom, pre no sto je Hilvar stigao da nastavi ispitivanje, polip jos jednom izroni iz jezera.
U toku poslednjih nekoliko minuta velicina mu se prilicno smanjila, a pokreti su mu postali nesreneniji. Pred Alvinovim ocima, jedan komad slozenog, prozracnog tela odvalio se od glavne mase i raspao u mnostvo manjih grumenova koji su se brzo razilazili. Stvorenje je pocelo da se rastace u njihovom pisustvu.
Kada je ponovo progovorilo, glas mu je bio varav i tesko razumljiv.
„Sledeci ciklus pocinje“, prokrklja ono svojevrsnim ropcucim sapatom. „Nismo ocekivali tako brzo... samo nekoliko minuta preostalo... podrazaj odvec veliki... ne mozemo izdrzati jos dugo...“
Alvin i Hilvar zurili su u stvorenje sa uzasnutom opcinjenoscu. Iako je proces kome su prisustvovali bio prirodan, nije bilo nimalo prijatno posmatrati razumno stvorenje u samrtnom ropcu. Takone ih je prozeo mracni osecaj krivice; on je bio nerazuman, posto ce postati sasvim bespredmetan kada polip bude zapoceo novi ciklus; menutim, tistala ih je pomisao da odgovornost za ovaj prerani preobrazaj, koji je usledio kao posledica neuobicajenog napora i uzbunenja, pada iskljucivo na njihovo prisustvo.
Alvin je shvatio da mora brzo delati ili ce sigurno propustiti priliku — mozda za nekoliko godina, a mozda i za mnogo stoleca.
„Sta si odlucio?“ upita Alvin zurno. „Ide li robot sa nama?“
Usledila je agonijska pauza, dok je polip pokusavao da nagna svoje telo koje se raspadalo da se pokori njegovoj volji. Govorna dijafragma je podrhtavala, ali nikakav cujan zvuk nije dolazio od nje. A onda, kao u ocajnickom gestu oprastanja, ono mlitavo mahnu svojim tananim izrastajima, pa ih pusti da padnu natrag u vodu, gde se oni odmah rasprsise i pocese da se razilaze po jezeru. Ceo preobrazaj bio je gotov samo za nekoliko minuta. Od stvorenja nije preostao nijedan delic koji bi u precniku bio veci od nekoliko centimetara. Voda je bila puna sicusnih, zelenkastih grumenova, koji su izgledali kao da poseduju vlastiti zivot i pokretljivost i koji su brzo nestajali po prostranstvu jezera.
Talasanje na povrsini vode sada se sasvim primirilo; Alvin je znao da vise nema postojanih otkucaja koji su se oglasavali iz dubine. Jezero je ponovo bilo mrtvo — ili se bar tako cinilo.
Ali bio je to varljiv utisak; jednoga dana, nepoznate sile koje nikada nisu propustale da izvrse svoju duznost u proslosti ponovo ce se ustrojiti — i polip ce jos jednom biti ronen. Bila je to neobicna i cudesna pojava, pa ipak, da li mnogo neobicnija od ustrojenja ljudskog tela, koje i samo predstavlja ogromnu koloniju zasebnih, zivih celija?
Alvin nije imao mnogo vremena za ova razmisljanja. Morio ga je osecaj pogreske, premda uopste nije jasno postavio cilj ka kome je tezio. Izvanredna prilika je propustena i mozda se nikada vise nece ponoviti. Tuzno je gledao preko jezera; trebalo je da prone izvesno vreme pre no sto mu je um registrovao poruku koju mu je Hilvar tiho izgovorio u uho.
„Alvine“, rece mu prijatelj blago, „mislim da si ostvario svoj naum.“
Brzo se okrenuo na petama. Robot, koji je do sada uzdrzano lebdeo na izvesnoj udaljenosti, ne prilazeci im blize od dvadeset stopa, pokrenuo se u tisini i zauzeo polozaj metar iznad Alvinove glave. Njegove nepomicne oci, sa sirokim uglom vinenja, nisu otkrivale na sta mu je upravljena paznja. Mozda je pogledom obuhvatao citavu hemisferu oko sebe sa podjednakom jasnocom, ali Alvin uopste nije sumnjao da je sada upravo on predmet njegovog zanimanja.
Cekao je na mladicev sledeci potez. U izvesnoj meri bar, sada se nalazio pod Alvinovom kontrolom. Mogao ga je pratiti do Lisa, pa cak i do Diaspara — osim ako se ne predomisli. Od tog casa, Alvin je bio njegov probni gospodar.
Putovanje natrag u Erli trajalo je gotovo tri dana, poglavito zato sto se Alvinu, zbog njegovih licnih razloga, nije osobito zurilo. Fizikalno istrazivanje Lisa podreneno je jednom znatno vaznijem i uzbudljivijem projektu; polako je uspostavljao kontakt sa neobicnom, opsednutom inteligencijom, koja mu je sada postala pratilac.
Podozrevao je na robot pokusava da ga iskoristi za svoje ciljeve, sto bi predstavljalo izvesnu pesnicku pravdu. Nije mogao biti nacisto s tim kakve su mu pobude, posto je i dalje tvrdoglavo odbijao da zapodene razgovor sa njim. Iz nekog posebnog razloga — mozda iz straha da bi se time otkrilo odvec mnogo njegovih tajni — Gospodar je jamacno postavio veoma delatne zapreke vodovima za govor, tako da su svi Alvinovi pokusaji da ih oslobodi ostali bezuspesni. Cak su zakazala i posredna ispitivanja tipa: „Ako nista ne odgovoris, pretpostavicu da to znaci slaganje“; robot je bio odvec inteligentan da bi podlegao tako jednostavnim varkama.
U drugim pogledima, menutim, pokazao se znatno predusretljiviji. Izvrsavao bi svako narenenje koje ga ne bi nagonilo da govori ili da otkriva podatke. Alvin je ubrzo ustanovio da moze da ga kontrolise samo mislima, bas kao sto je upravljao i robotima u Diasparu. Bio je to veliki korak napred, a nedugo potom stvorenje — tesko da ga je mogao i dalje drzati za puku masinu — jos malo je popustilo i dozvolilo mu da vidi posredstvom njegovih ociju. Kako se cinilo, nije imalo nista protiv ovih pasivnih oblika saobracanja, ali je preduprenivalo sva nastojanja da se uspostavi bliza prisnost.
Hilvarovo postojanje potpuno je prenebregavalo; uopste nije izvrsavalo njegove naredbe, a um mu je ostao nepristupacan za sva njegova ispitivanja. Ovo je u pocetku pomalo razocaralo Alvina, koji se nadao da ce mu Hilvarove velike mentalne moci omoguciti da silom otvori ovu riznicu skrivenih secanja. Tek posle izvesnog vremena uocio je prednosti posedovanja sluge koji se ne pokorava nicijim drugim naredbama na celom svetu.
Clan pohoda koji se
