Grad i zvezde

kome cu se ja naci kroz samo nekoliko minuta prividnog vremena od sada, biti upamcen kao tvorac ili rusilac, odnosno da li ces uopste biti upamcen.

Zbogom, Alvine. Mislio sam da ti dam nekoliko saveta, ali siguran sam da ih ti ne bi poslusao. Ici ces svojim putem, kao sto si uvek cinio, a prijatelji ce ti biti puka oruna koja koristis ili odbacujes vec prema prilici.

To je sve. Ne znam sta bih jos rekao.“

Za trenutak, Kedron koji je sada postojao samo kao ustrojstvo elektricnih naboja u celijama secanja grada — gledao je Alvina sa otupeloscu i, cinilo se, tugom. A onda se ekran ponovo zatamnio.

Alvin je dugo vremena ostao nepokretan posto je Kedronova slika nestala. Preispitivao je svoju dusu, sto je retko cinio ranije u zivotu, jer nije mogao poreci veliki deo onoga sto mu je Kedron rekao. Kada je zastao, u svim svojim planovima i pustolovinama, da razmisli o posledicama onoga sto je cinio za prijatelje? Natovario im je samo brigu na vrat, a uskoro je mogao i nesto mnogo gore — a sve zbog vlastite neutazive radoznalosti i hitnje da otkrije ono sto je trebalo da ostane nepoznato.

Kedron mu se nikada nije mnogo dopadao; Lakrdijaseva opora licnost preduprenivala je svako prisnije zblizavanje, cak i da mu je Alvin bio sklon. Pa ipak, sada, dok je razmisljao o Kedronovim oprostajnim recima, osetio je grizu savesti. Zbog njegovog delanja, Lakrdijas je pobegao iz ovog vremena u nepoznatu buducnost.

Menutim, nije bilo razloga, pomisli Alvin, da sebe okrivljuje zbog toga. Time je dokazano samo ono sto je on vec znao — da je, naime, Kedron kukavica. Doduse, on mozda nije bio nista veci strasljivac od ma kog drugog u Diasparu; ali njegova dodatna nevolja ogledala se u cinjenici da je raspolagao mocnom uobraziljom. Alvin je mogao prihvatiti izvesnu odgovornost za njegov usud, ali niposto i celokupnu.

Kome je drugom u Diasparu jos zadao bol i tugu? Najpre je pomislio na Jeseraka, svog tutora, koji je bio strpljiv sa svojim nesumnjivo najtezim ucenikom. Setio se svih malih ljubaznosti kojima su ga roditelji obasipali tokom godina; kada ih je sada prizivao u pamcenju, shvatio je da ih je bilo znatno vise nego sto mu se ranije cinilo.

A onda je dosao red na Alistru. Ona ga je volela, a on je tu ljubav prihvatio ili odbacivao po vlastitom cefu. Ali, sta se drugo moglo uciniti? Da li bi ona bila iole srecnija da ju je potpuno odbio?

Sada mu je postalo jasno zbog cega nikada nije voleo Alistru, ili bilo koju drugu zenu iz Diaspara. I tu lekciju naucio je u Lisu. Diaspar je zaboravio mnoge stvari, a menu njima i pravi smisao ljubavi. Gledao je u Erliju kako majke cupkaju svoju decu na kolenima i duboko u njemu probudila se ona zastitnicka neznost prema svim malim i bespomocnim bicima koja predstavlja nesebicnu sestru ljubavi. U Diasparu, menutim, nije bilo zene koja je znala ili marila za ono sto je nekada bila konacna svrha ljubavi.

Nisu postojala prava osecanja, duboke strasti, u besmrtnom gradu.

Mozda su takve stvari drugde bujale samo zahvaljujuci vlastitoj prolaznosti, zato sto nisu mogle vecno trajati, vec su uvek bile pod senkom koju je Diaspar odagnao.

Bio je to trenutak, ako taj trenutak uopste postoji, kada je Alvin shvatio sta je njegova sudbina. Do sada je bio samo nesvesni izvrsilac vlastitih poriva. Da je znao tako arhaicnu analogiju, uporedio bi se sa jahacem na neukrocenom konju. Ovaj ga je vodao po mnogim neobicnim mestima, i to ce verovatno i dalje ciniti, ali u divljem galopu pokazao mu je svoju snagu i otkrio mu gde sam zeli da ode.

Alvinovo sanjarenje iznenada je prekinuo zvuk zvonceta na zidnom ekranu. Visina tona odmah mu je rekla da to nije ulazni poziv, vec da je neko dosao da ga vidi. Izdao je signal za dopustenje i trenutak kasnije pred njim se nasao Jeserak.

Staratelj mu je imao ozbiljan, ali ne i neprijateljski izraz lica.

„Nalozeno mi je da te povedem u Vece, Alvine“, rece. „Ono ceka da te cuje.“ A onda Jeserak ugleda robota i radoznalo ga odmeri. „To ti je dakle sadrug koga si doveo sa putovanja. Mislim da ce biti doro da i on pone sa nama.“

To je Alvinu sasvim odgovaralo. Robot ga je vec izbavio iz jedne veoma opasne situacije i mozda ce se pokazati potreba da ga ponovo pozove upomoc. Pitao se sta masina misli o pustolovinama i obrtima u koje je stalno zapadao i po hiljaditi put je pozeleo da dokuci sta se zbiva u unutrasnjosti tog cvrsto zapretenog uma. Alvin je imao utisak da je robot za sada odlucio da posmatra, ispituje i izvodi sopstvene zakljucke, ne preduzimajuci nista na svoju ruku sve dok ne proceni da je za to kucnuo cas. A onda ce, verovatno sasvim iznenada, odluciti da dela; mozda ce se ono za sta se bude opredelio kositi sa Alvinovim planovima.

Jedini pomagac koga je imao bio je vezan za njega najtanjom niti vlastitog interesa i mogao ga je napustiti u svakom trenutku.

Alistra ih je cekala na rampi koja je vodila na ulicu. Cak i ako je zeleo da je okrivi za izvesnu ulogu koju je odigrala u otkrivanju njegove tajne, Alvin nije imao srca za to. Njena tuga bila je sasvim ocigledna i oci su joj se ispunile suzama dok mu je hitala u susret da ga pozdravi.

„Oh, Alvine!“ uzviknu devojka. „Sta ce uciniti s tobom?“

„Ne brini, Alistra“, rece. „Sve ce biti u redu. Uostalom, u najgorem slucaju Vece me moze vratiti u Banke Secanja, ali mi nesto govori da se to nece dogoditi.“

Njena lepota i nesrecnost bile su tako izazovne da je, cak i u ovom casu, Alvin osetio kako mu telo odgovara na njeno prisustvo svojim iskonskim nacinom. Ali to je bila samo pozuda tela; on je nije prezirao, ali mu samo ona vise nije bila dovoljna. Blago je odvojio ruke od njenih i krenuo za Jeserakom ka Vecnici.

Alistrino srce bilo je usamljeno, ali ne vise ispunjeno gorcinom, dok ga je posmatrala kako odlazi. Znala je sada da ga nije izgubila, posto joj on nikada nije pripadao. Kada se pomirila sa ovim saznanjem, pocela je da shvata kako vise nema mesta uzaludnim tugovanjima.

Alvin je jedva primecivao ljubopitljiv ili uzasnut pogled sugranana dok je sa pratnjom prolazio poznatim ulicama. Razvrstavao je argumente koje ce mozda morati da upotrebi i pripremao je pricu koja ce mu najvise odgovarati. S vremena na vreme, uveravao bi sam sebe da nije nimalo uzbunen i da je i dalje potpuni gospodar situacije.

Cekali su samo nekoliko minuta u predvorju, ali to je bilo dovoljno dugo da se Alvin zapita za razlog sto su mu, ako se vec ne boji, noge postale tako slabasne. Iskusio je taj osecaj dok je savlanivao poslednji uspon na onom dalekom brdu u Lisu, gde mu je Hilvar pokazao vodopad sa cijeg su vrha ugledali ekspoloziju svetlosti koja ih je odvela u Salmiran. Upitao se sta Hilvar sada radi i da li ce se ikada ponovo sresti. Najednom mu ucinilo veoma vaznim da se to dogodi.

Velika vrata se raskrilise i on krenu za Jeserakom u Vecnicu. Dvadeset clanova vec je sedelo oko stola u obliku polumeseca i Alvin se oseti polaskanim kada je video da nijedno mesto nije prazno. Ovo mora da je prvi put posle mnogo vekova da se sakupilo celo Vece bez i jednog odsutnog. Retki sastanci ovog tela obicno su predstavljali puku formalnost, posto su se svi redovni poslovi obavljali uz samo nekoliko poziva videofonom i, ukoliko se pojavila potreba, razgovorom izmenu Predsednika i Centralnog Kompjutera.

Alvin je iz vinenja poznavao vecinu clanova Veca i prisustvo tolikih poznatih lica malo ga je ospokojilo. Kao i Jeserak, oni nisu izgledali neprijateljski, vec samo brizni i zacuneni.

Uostalom, na njima je lezala odgovornost. Mozda ce biti ozlojeneni sto je neko pokazao da nisu u pravu, ali Alvin nije verovao da ce mu to ozbiljno prebaciti. Nekada bi to bila brzopleta i neiskusna pretpostavka, ali ljudska priroda se u menuvremenu popravila u nekim pogledima.

Pazljivo ce ga saslusati, ali ono sto ce potom misliti nece biti odvec vazno. Alvinov sudija nece biti Vece, vec Centralni Kompjuter.

16.

Nije bilo nikakvih formalnosti. Predsednik je proglasio sastanak otvorenim, a zatim se okrenuo prema Alvinu.

„Alvine“, rece on prilicno ljubazno, „voleli bismo da nam ispricas sta se dogodilo od kada si nestao pre deset dana.“

Upotreba izraza ‘nestao’, pomisli Alvin, bila je vanredno znacajna. Cak i sada, Vece nije bilo voljno da prizna da je on boravio izvan Diaspara. Pitao se da li znaju da je bilo stranaca u gradu, ali je odmah posumnjao u to. U tom slucaju, ispoljavali bi znatno vecu uzbunenost.

Ispricao je svoju pricu jasno i bez imalo dramatiziranja. Ona je njihovim usima ionako zvucala sasvim cudno i neverovatno, tako da joj nisu bila potrebna nikakva ulepsavanja.

Samo je na jednom mestu odstupio od stroge tacnosti opisa, posto nije pomenuo nacin na koji je pobegao iz Lisa. Izgledalo je vrlo verovatno da ce ponovo biti prinunen da pribegne istom postupku.

Bilo je zdivljujuce posmatrati kako se menja drzanje clanova Veca u toku njegovog izlaganja. U pocetku su bili skepticni, odbijajuci da prihvate opovrgavanje svega u sta su verovali, osporavanje njihovih najdubljih predrasuda. Dok im je Alvin pricao o svojoj strasnoj zelji da istrazi svet izvan zidina grada i o racionalnom uverenju da takav svet postoji, gledali su ga kao da pred sobom imaju neku neobicnu i nepojmljivu zivotinju. U stvari, za njih je on to i bio. Ali konacno su bili primorani da priznaju da je on u pravu, a da su oni pogresili.

Kako je Alvinova prica tekla, sve sumnje koje su prethodno imali polako su se rasprsile.

Mozda im se nije dopadalo ono sto im je kazao, ali vise mu nisu mogli osporavati istinitost.

Ukoliko bi ipak osetili sklonost ka tome, bilo je dovoljno da bace pogled na Alvinovog besumnog sadruga.

Postojao je samo jedan vid njegove price koji je izazvao njihovu rasrnenost, ali se on nije odnosio na Alvina. Prostorijom se razlegao ljutiti zamor kada je Alvin objasnio nastojanje Lisa da izbegne mesanje sa Diasparom i korake koje Seranis preduzima da bi predupredila takvu katastrofu. Grad se ponosio svojom kulturom, i to ne bez razloga. Cinjenica da ih neko smatra podrenenim prevazilazila je sve granice popustljivosti clanova Veca.

Alvin je brizljivo vodio racuna da ne izrekne nikakvu uvredu u svom izlaganju; hteo je u sto je moguce vecoj meri da pridobije Vece uz sebe. Pokusao je da stvori utisak da ne vidi nista rnavo u onome sto je ucinio i da za svoja otkrica znatno pre ocekuje pohvalu nego kudnju. Bila je to najbolja taktika koju je mogao izabrati, posto je unapred razoruzavala vecinu njegovih mogucih kriticara. To je takone uticalo — premda nije bilo deo Alvinovog plana — da dobar deo krivice bude prebacen na nestalog Kedrona. Slusaocima je bilo jasno da je Alvin bio odvec mlad da bi video neku opasnost u onome sto preduzima. Lakrdijas je, menutim, bio toga znatno