svesniji i postupio je na krajnje neodgovoran nacin. Oni uopste nisu slutili u kojoj se meri Kedron u tom pogledu slagao sa njima.
Kao Alvinov staratelj, Jeserak je takone zasluzio izvestan prekor i s vremena na vreme poneki vecnik bi mu uputio zamisljen pogled. Nije im to zamerao, premda je savrseno bio svesan onoga sto im je bilo na umu. Pripadala mu je izvesna cast sto je obucavao najoriginalniji um koji se pojavio u Diasparu od Ranih Vremena i nista mu je nije moglo oduzeti.
Tek kada je zavrsio cinjenicko izlaganje svojih pustolovina, upustio se u malo ubenivanja.
Morao je na neki nacini uveriti ove ljude u istinitost onoga sto je saznao u Lisu, ali kako da im stvarno predoci nesto sto oni ranije nikada nisu videli i sto su veoma tesko mogli da zamisle?
„Velika je tragedija“, rece on, „sto su dva preostala ogranka ljudske rase morala da zive razdvojeno kroz tako ogromno vremensko razdoblje. Jednoga dana cemo, mozda, saznati kako je do toga doslo, ali sada je daleko vaznije da se ispravi propusteno i da se spreci da se opet dogodi. Za vreme boravka u Lisu digao sam glas protiv njihovog stanovista da su nadreneni u odnosu na nas; oni nas sigurno mogu mnogome nauciti, ali i mi njih. Ako oboje verujemo da nemamo sta jedni od drugih nauciti, nije li onda ocigledno da oboje nismo u pravu?“
Uputio je pogled pun nade ka nizu lica koja su ga ohrabrila da nastavi.
„Nasi preci“, produzi Alvin, „osnovali su carstvo koje je stiglo do zvezda. Ljudi su se slobodno setali po svim tim svetovima, a njihovi potomci se sada boje da provire izvan zidina svog grada. Treba li da vam kazem zasto?“ Zastao je za trenutak; u velikoj, neukrasenoj prostoriji nije bilo ni najmanjeg pokreta.
„Zato sto se bojimo, bojimo se necega sto se zbilo u pocetku istorije. Rekli su mi istinu u Lisu, mada sam je i sam davno naslutio. Moramo li se uvek kao kukavice kriti u Diasparu, praveci se da nista vise ne postoji, zato sto su nas Osvajaci pre milijardu godina potisnuli na Zemlju?“
Upro je prstom u njihov tajni strah — strah koji on nikada nije osecao, pa dakle nije mogao ni da ga u potpunosti razume. Neka sada ucine sta im je volja; rekao im je istinu onako kako je on vidi.
Predsednik mu uputi ozbiljan pogled.
„Imas li jos nesto da kazes“, upita ga, „pre no sto razmotrimo sta valja preduzeti?“
„Samo jednu stvar. Voleo bih da povedem ovog robota do Centralnog Kompjutera.“
„Ali zasto? Dobro znas da je Kompjuter vec svestan svega onoga sto se odigralo u ovoj sobi.“
„Ipak bih zeleo da to ucinim“, uzvrati Alvin uctivo ali nepopustljivo. „Molim za dopustenje i od Veca i od Kompjutera.“
Pre no sto je Predsednik stigao da odgovori, prostorijom se razlegao jasan, miran glas.
Alvin ga nikada ranije u zivotu nije cuo, ali znao je sta stoji iza njega. Obavestajne masine, koje su bile tek spoljni delici velike inteligencije, mogle su se obracati ljudima, ali nisu posedovale nepogresivi naglasak mudrosti i pozvanosti.
„Neka done kod mene“, rece Centralni Kompjuter.
Alvin pogleda Predsednika. Islo je u prilog njegovom dobrom glasu sto nije pokusao da zloupotrebi ovu pobedu. Samo je jednostavno upitao: „Da li mi dozvoljavate da se udaljim?“
Predsednik prone pogledom po Vecnici i posto nije primetio nijedan znak neslaganja, uzvrati pomalo bespomocno: „Vrlo dobro. Proktori ce te otpratiti, a potom ce te ponovo dovesti ovamo kada zavrsimo vecanje.“
Alvin lagano klimnu u znak zahvalnosti, velika vrata se otvorise pred njim i on polako izine iz Vecnice. Jeserak je posao za njim, a kada su se vrata ponovo zatvorila, on se okrenu ka svom staratelju.
„Sta mislis, sta ce Vece sada preduzeti?“ upita brizno. Jeserak se osmehnu.
„Nestrpljiv kao i uvek, zar ne?“ rece. „Ne znam koliko su mi procene ispravne, ali pretpostavljam da ce odluciti da se zaprete Grob Jarlana Zeja tako da niko vise ne moze krenuti tvojim tragom. Onda ce Diaspar nastaviti po starom, neuznemiravan od spoljnog sveta.“
„Toga se i pribojavam“, rece Alvin gorko.
„I dalje se nadas da ces to preduprediti?“
Alvin nije odmah odgovorio; znao je da mu je Jeserak prozreo namere, ali staratelj bar nije mogao da mu predvidi planove, posto ih jos nije imao. Dosao je do onog nivoa kada je samo mogao da improvizuje i da se bez pripreme suocava sa novim okolnostima.
„Da li me okrivljujes?“ upita iznenada; Jeseraka je iznenadio novi ton njegovog glasa. Bio je to tracak poniznosti, veoma blag nagovestaj da Alvin po prvi put trazi podrsku od svojih sunarodnika. Jeseraka je to dirnulo, ali bio je premudar da bi ga shvatio odvec ozbiljno. Alvin je bio prilicno napet i bilo bi neosnovano uzdati se u neko trajno poboljsanje njegovog karaktera.
„Tesko je odgovoriti na to pitanje“, rece Jeserak polako. „Sklon sam da tvrdim da je svako znanje vredno, a ne moze se poreci da si ti znatno prosirio nasa znanja. Ali ti si povecao i nase strahove. Sta je od toga dvoga probitacnije na duge staze? Da li si se to ikada zapitao?“
Za trenutak, ucitelj i ucenik zamisljeno su se posmatrali, mozda poimajuci stanoviste drugoga znatno jasnije nego ikada ranije u zivotu. A onda, nagnani istim porivom, krenuli su dugim prolazom koji je vodio iz Vecnice, dok je pratnja strpljivo koracala za njima.
Alvin je znao da ovaj svet nije stvoren za coveka. Obasjan zestokom plavom svetloscu — tako zaslepljujucom da je pekla oci — dugacki, prostrani hodnici izgledali su kao da se pruzaju u beskraj. Tim velikim prolazima roboti Diaspara dolazili su i odlazili tokom svojih beskonacnih zivota, ali njima vec nebrojeno dugo vekova nije odjeknuo bat ljudskih koraka.
Tu se nalazio podzemni grad, grad masina bez kojih Diaspar nije mogao postojati.
Nekoliko stotina metara ispred, hodnik se sirio u kruznu halu sa precnikom vecim od jedne milje, ciji su krov nosili veliki stubovi na kojima je sigurno pocivala i nepojmljiva tezina Energetskog Centra. Ovde je, prema kartama, Centralni Kompjuter vecno bdio nad sudbinom Diaspara.
Hala je bila jos veca nego sto se Alvin usudio da pretpostavi — ali gde se nalazio Kompjuter? Zbog necega je ocekivao da ugleda jednu ogromnu masinu, mada je dobro znao da je ta predstava krajnje naivna. Zastrasujuca, ali lisena svakog smisla, panorama koja se pruzala pod njim nagnala ga je da zastane u cudu i neizvenosti.
Hodnik kojim su dosli zavrsavao se visoko na zidu hale — nesumnjivo najveceg zatvorenog prostora koji je covek ikada sagradio — a sa obe strane dugacke rampe spustale su se do udaljenog poda. Zaposedajuci u potpunosti blistavo osvetljenu zapreminu, stajale su stotine velikih, belih struktura, tako neocekivanih da je Alvin za trenutak pomislio kako pred sobom ima podzemni grad. Utisak je bio zapanjujuce ziv i jamacno mu nikada nece sasvim izbledeti.
Nije bilo ni traga prizoru koji je on ocekivao, prizoru ispunjenom poznatim sjajem metala, koji je covek od pocetka vremena dovodio u vezu sa svojim slugama.
Ovde se nalazio svrsetak evolucije duge gotovo koliko i Covekova. Njen pocetak bio je zapreten u maglama Ranih Vremena, kada je ljudski rod prvi put naucio da koristi energiju, a zatim poslao svoje bucne lokomotive da tandrcu po celom svetu. Para, voda, vetar — svi ovi oblici energije nakratko su korisceni, a potom napusteni. Vekovima je snaga materije pokretala svet, da bi i ona konacno bila prevazinena, a prilikom svake promene stare masine bile bi zaboravljene, dok bi nove zauzimale njihova mesta. Veoma lagano, u toku mnogo hiljada godina, ljudi su se priblizavali idealu savrsene masine — idealu koji je najpre bio puki san, potom daleka perspektiva i najzad stvarnost: Masina ne sme da sadrzi pokretne delove.
Bio je to krajnji izraz ideala. Coveku je bilo potrebno mozda sto miliona godina da bi ga dosegao, a u samom casu trijumfa, zauvek je okrenuo lena masini. Ona je stigla do krajnje tacke i nadalje je vecno mogla sama o sebi da se brine, sluzeci istovremeno svog tvorca.
Alvin se vise nije pitao koja je od ovih utihlih, belih prikaza Centralni Kompjuter. Znao je da ih on sve obuhvata i da seze daleko izvan ove hale, ukljucujuci u svoje bice i sve nebrojene ostale masine u Diasparu, bile one pokretne ili nepomicne. Kao sto je i njegov vlastiti mizak predstavljao skup mnogo milijardi zasebnih celija, rasporenenih po zapremini prostora precnika svega nekoliko centimetara, tako su i fizicki elementi Centralnog Kompjutera bili razmesteni posvuda, uzduz i popreko Diaspara. U ovoj hali mogao se nalaziti samo ukljucnoiskljucni sistem posredstvom koga su sve rastrkane jedinice bile u menusobnoj povezanosti.
Neodlucan kuda da krene, Alvin je presao pogledom preko velikih silaznih rampi i besumne arene. Centralni Kompjuter zacelo zna da je on ovde, bas kao sto je upucen i u sve ostalo sto se zbiva u Diasparu; jedino mu je preostalo da saceka njegova uputstva.
Sada vec poznat, ali ipak zastrasujuci glas bio je tako tih i blizak, da se Alvinu ucinilo da ga niko iz njegove pratnje nije mogao cuti. „Poni dole levom rampom“, obratio mu se. „Posle cu te ja voditi.“
Krenuo je polako nagibom, dok mu je robot lebdeo iznad glave. Jeserak i proktori nisu posli za njim. Upitao se da li su dobili narenenja da ostanu ovde, ili su, mozda, smatrali da ga dobro mogu drzati na oku i sa ove osmatracnice, tako da nije bilo potrebno upustati se u dugo silazenje. Nije bila iskljucena ni mogucnost da se, naprosto, dalje nisu usunivali pribliziti Centralnoj riznici Diaspara.
Kod podnozja rampe tihi glas ponovo je dao Alvinu uputstva i on je krenuo avenijom usnulih, gorostasnih oblicja. Glas mu se obratio jos tri puta, a onda je shvatio da je stigao do cilja.
Masina pred kojom je stajao bila je manja od vecine svojih sadruga, ali on se osecao kao patuljak u odnosu na nju. Pet nivoa sa vodorovanim linijama koje su isle ukrug stvarali su utisak nece scucurene zivotinje; skrenuvsi pogled sa nje na svog robota, Alvinu se ucinilo neverovatnim da oboje predstavljaju izdanke iste evolucije i da su ustrojeni prema istom nacelu.
Na oko tri stope iznad tla siroko, providno polje pruzalo se celom duzinom strukture.
Alvin je priljubio celo uz gladak, neobicno topao materijal i pogledao u unutrasnjost masine.
U prvih mah nije video nista; a onda, kada je zaklonio oci, uspeo je da razbere hiljade slabasnih tacaka svetlosti koje su pocivale u nistavilu. Bile su porenane jedna iza druge po trodimenzionalnoj resetki, sto je njemu podjednako izgledalo cudno i liseno znacenja kao i drevnom coveku zvezdani svod. Iako je netremice posmatrao vise minuta, sasvim nesvestan protoka vremena, raznobojne svetlosti nisu se micale sa svojih mesta i sjaj im se uopste nije menjao.
U trenutku mu je sinulo da, kada bi mogao da pogleda u vlastiti mozak, i
