Alvin je primetio da to nije bezoblicna struja svetlosti, vec da poseduje oblik i sklop. Poceo je da se rastace u razaznatljiva oblicja, da se sakuplja u zasebne ognjene kovitlace. Ova vrtlozja okretala su se sve brze i brze oko svojih osa, dok su im se sredista uznosila, obrazujuci stubove, u kojima je Alvin uspeo da razabere tajanstveno iscezavajuce prikaze. Iz ovih blistavih totemskih karijatida dopirala je tanana muzicka melodija, beskrajno udaljena i ocaravajuce prijatna.
Veliki su dosli.
Ovoga puta bilo je odgovora. Gospodareve sluge vas pozdravljaju. Cekali smo vas dolazak.
Cuvsi ove reci, Alvin je shvatio da su barijere srusene. Istoga casa, Salmiran i njegovi cudni posetioci nestadose, a on se ponovo nane pred Centralnim Kompjuterom u dubinama Diaspara.
Sve je bila samo opsena, nimalo stvarnija od sveta maste iz saga u kome je proveo tolike casove mladosti. Ali kako je ona stvorena; odakle su poticale neobicne slike koje je video?
„Problem je bio neobican“, rece tihi glas Centralnog Kompjutera. Znao sam da robot mora imati u svom umu neku vizuelnu predstavu o Velikima. Trebalo je, dakle, da ga ubedim da se utisci cula koje prima poklapaju sa tom slikom, a potom je sve islo lako.“
„Kako si to ucinio?“
„Jednostavno, pitao sam robota kako su izgledali Veliki, a zatim sam registrovao shemu koja se uoblicila u njegovim mislima. Shema je bila krajnje nepotpuna, tak da sam morao prilicno da improvizujem. Jednom ili dva puta, slika koju sam ja stvarao pocela je opasno da se podvaja od robotove predstave, ali kada se to dogodilo, osetio sam kako zbunjenost raste u masini i preoblikovao sam sliku, pre no sto je robot postao podozriv. Moras uzeti u obzir da su meni na raspolaganju stajale stotine vodova, dok je robot imao samo jedan, sto mi je omogucilo da tako brzo prelazim sa jedne slike na drugu da se promena nije mogla primetiti.
Bio je to mali hokus-pokus; bio sam u stanju da prezagusim robotove senzorne vodove, a u isto vreme i da predupredim njegove kriticke sposobnosti. Ono sto si ti video bila je samo zavrsna, ispravljena scena, koja je najvecma odgovarala Gospodarevom otkrovenju. Izgledala je prilicno grubo, ali je bila dovoljna. Robot je verovao u njenu istinitost taman onoliko koliko je bilo potrebno da se blokada otkloni i u tom casu mogao sam da uspostavim potpuni kontakt sa njegovim umom. On vise nije lud; odgovorice ti na sva pitanja koja mu budes postavio.“
Alvin je i dalje bio pod utiskom vinenog; odsevi lazne apokalipse jos su mu plamteli u umu i on se nije sasvim napregao da shvati objasnjenje Centralnog Kompjutera. Svejedno; cudesna terapija bila je okoncana i kapija saznanja sirom se otvorila pred njim, cekajuci ga da une.
A onda se setio upozorenja koje mu je dao Centralni Kompjuter i brizno upitao: „Sta je sa moralnim prigovorom sto si morao da pogazis Gospodareva narenenja?“
„Ustanovio sam zbog cega su izdata. Kada se budes upoznao sa njegovim zivotom, sto je sada sasvim izvodljivo, videces da je on tvrdio kako je izazvao mnoga cudesa. Sledbenici su mu verovali, a njihova ubenenost doprinosila je njegovoj moci. Ali naravno, iza svih tih cudesa stajalo je neko jednostavno objasnjenje, ako ih je uopste i bilo. Iznenanuje me sto su inace razboriti ljudi dopustali da budu obmanuti na takav nacin.“
„Gospodar je, dakle, bio varalica?“
„Ne; stvar nije tako jednostavna. Da je bio samo puki obmanjivac, nikada ne bi postigao takav uspeh i njegov pokret ne bi tako dugo opstao. Bio je to dobar covek i veliki deo onoga sto je propovedao bilo je istinito i mudro. Na kraju je i on sam poverovao u vlastita cudesa, ali je ipak znao da postoji jedan svedok koji je u stanju da ih opovrgne. Robot je bio upucen u sve njegove tajne; bio je njegov zagovornik i saradnik, pa ipak, ako bi ikada bio podvrgnut podrobnom ispitivanju, ugrozio bi sam temelj njegove moci. Stoga mu je naredio da ne obznanjuje svoja secanja sve do sudnjeg dana Vaseljene, kada Veliki budu dosli. Tesko je poverovati da se u jednom coveku mogla nahoditi takva mesavina prevrtljivosti i iskrenosti, ali upravo je tako bilo.“
Alvin se upitao sta robot misli o svom oslobonenju od drevnog ropstva. On je, nesumnjivo, bio dovoljno slozena masina da ovo ne primi kao uvredu. Mogao je biti ljut na Gospodara sto ga je bacio u takvo ropstvo, bas kao i na Alvina i Centralni Kompjuter sto su ga vratili zdravom razumu.
Zona tisine je uklonjena, posto vise nije bilo potrebe za tajnoscu. Trenutak na koji je Alvin dugo cekao najzad je dosao. Okrenuo se ka robotu i postavio mu pitanje koje ga je morilo jos od kada je cuo pricu o Gospodarevoj sagi.
I robot je odgovorio.
Jeserak i proktori i dalje su strpljivo cekali kada im se on pridruzio. Na vrhu rampe, pre no sto ce uci u hodnik, Alvin je bacio jos jedan pogled na halu i opsena je ovoga puta bila snaznija nego ikada ranije. Ispod njega je lezao mrtav grad cudnih belih zdanja, grad obasjan zestokim osvetljenjem koje nije bilo predvineno za ljudske oci. Mrtav je mozda odista bio, posto nikada nije ziveo, ali je zato odisao energijama znatno snaznijim od svih koje su pokretale organsku materiju. Dok svet bude postojao, ove besumne masine nalazice se ovde, nikada ne skrecuci misli sa tokova koje im je ljudski genije odredio pre mnogo godina.
Iako je Jeserak pokusao da ispita Alvina dok su se vracali u Vecnicu, nista nije saznao o njegovom razgovoru sa Centralnim Kompjuterom. Nije to bila samo puka uzdrzanost s Alvinove strane; i dalje je bio opcinjen onim sto je video, odvec opijen uspehom, da bi vodio neki suvisni razgovor. Jeserak je morao da ispolji veliko strpljenje i nadao se da ce Alvin konacno izici iz transa.
Ulice Diaspara kupale su se u svetlosti koja se cinila sasvim bledom u porenenju sa blestavoscu grada masina. Ali Alvin ih uopste nije primecivao; na njega vise nije delovala poznata lepota velikih kula koje su promicale pored njega ili ljubopitljivi pogledi sugranana.
Palo mu je na pamet da je veoma neobicno kako je sve sto mu se doganalo vodilo ka ovom trenutku. Od casa kada je sreo Kedrona, doganaji kao da su automatski potekli ka unapred odrenenom cilju. Monitori, Lis, Salmiran — na svakom koraku mogao je skrenuti sa pravog puta, ali nesto ga je vodilo napred. Da li je sam bio tvorac svoje sudbine, ili je predstavljao posebnog miljenika Usuda? Mozda je posredi bila puka verovatnoca, delovanje zakona slucaja. Bilo koji covek mogao je pronaci put na kome je on ostavio svoje tragove i nebrojeno puta u proslosti i drugi su stigli gotovo dokle i on. Ti prethodni Jedinstveni: na primer, sta se dogodilo sa njima? Mozda je on naprosto bio prvi koji je imao srece.
Tokom celog puta natrag kroz ulice Diaspara, Alvin je uspostavljao sve prisniju i prisniju vezu sa masinom koju je oslobodio vesevekovnog ropstva. Ona je oduvek bila u stanju da prima njegove misli, ali ranije on nije mogao znati da li ce izvrsiti narenenja koja joj izdaje.
Sada je ove neizvesnosti nestalo; mogao je da razgovara sa njom kao i sa svakim ljudskim stvorom. Doduse, posto nije bio sam, nalozio joj je da se ne sluzi govornim jezikom, vec jednostavnim mislenim slikama koje je on bio u stanju da pojmi. Ponekad ga je vrenala cinjenica sto roboti mogu bez teskoca menusobno da opste na telepatskom nivou, dok je to Coveku bilo nemoguce — izuzev u Lisu. Bila je to jos jedna sposobnost koju je Diaspar izgubio ili koje se hotimice odrekao.
Nastavio je besuman, ali u nekoliko jednostran razgovor dok su cekali u predvorju Vecnice. Bilo je nemoguce ne uporediti okolnosti u kojima se sada nalazio sa onima iz Lisa, kada su Seranis i njeni saradnici pokusali da ga potcine svojoj volji. Nadao se da nece biti potrebe za novim sukobom, ali ukoliko bi do njega ipak doslo, on je sada bio daleko bolje pripremljen.
Vec prvi pogled na lica clanova Veca rekao je Alvinu kakvu su odluku doneli. Nije bio ni iznenanen, niti osobito razocaran; takone nije ispoljio nijedno osecanje koje su Vecnici mozda ocekivali dok je slusao Presednika.
„Alvine“, poce Predsednik, „veoma brizljivo smo razmotrili okolnosti do kojih je dovelo tvoje otkrice i doneli smo jednoglasnu odluku. Posto niko ne zeli ikakve promene u nasem nacinu zivota, kao i s obzirom na to da se svega jednom u mnogo miliona godina rana neko ko je sposoban da izine iz Diaspara, pod uslovom da je to izvodljivo, smatramo da tunelski sistem za Lis nije neophodan i da, u stvari, moze predstavljati izvor opasnosti. Ulaz u halu sa pokretnim putevima bio je stoga zapreten.
Stavise, posto nije iskljucena mogucnost da postoje i drugi putevi koji vode iz grada, izvrsice se pregled jedinica secanja monitora. On je vec poceo.
Takone smo razmotrili sta bi i da li bi nesto trebalo preduzeti u pogledu tebe. S obzirom na tvoju mladost i na posebne okolnosti oko tvog ronenja, zakljuceno je da ne mozes biti kaznjen za ono sto si ucinio. U stvari, otklonivsi mogucu opasnost po nas nacin zivota, ti si gradu ucinio uslugu i mi ti zbog toga dugujemo zahvalnost.“
Oglasio se pljesak i na licima vecnika pojavio se izraz zadovoljstva. Slozene okolnosti brzo su razresene, izbegli su neophodnost da strogo kazne Alvina i sada su se mogli razici s osecanjem da su, kao vodeci granani Diaspara, izvrsili svoju duznost. Uz malo srece, mozda ce proteci vekovi pre no to opet budu morali da se sakupe.
Predsednik je pogledao Alvina s iscekivanjem; mozda se nadao da ce im Alvin uzvratiti istom merom i da ce izraziti zahvalnost vecu sto ga je tako lako razresilo krivice. Ali cekalo ga je razocarenje.
„Smem li nesto da pitam?“ rece Alvin uctivo.
„Razume se.“
„Centralni Kompjuter je jamacno odobrio vase odluke?“
U normalnim okolnostima bilo je prilicno neumesno postaviti ovakvo pitanje. Vece nije bilo duzno da pravda svoje odluke, niti da objasnjava kako ih je donelo. Ali Alvin je uzivao poverenje Centralnog Kompjutera iz nekog neobjasnjivog razloga. Nalazio se u povlascenom polozaju.
Pitanje je ocevidno izazvalo izvesnu pometnju i odgovor je usledio pomalo preko volje.
„Naravno da smo se posavetovali sa Centralnim Kompjuterom. Kazao nam je da postupamo prema vlastitoj presudi.“
Alvin je to ocekivao. Centralni Kompjuter vodio je sastanak sa Vecem u istom trenutku dok je razgovarao sa njim — istovremeno, zapravo, dok je bio udubljen u milion drugih poslova u Diasparu. Znao je, isto kao i Alvin, da je svaka odluka koju Vece sada donese sasvim nevazna. Buducnost se potpuno izmakla njihovom uplivu istog trena kada su, u blazenom neznanju, zakljucili da je kriza bezbedno premoscena.
Alvin se nije osetio nadmocnim, niti je uzivao u naslucivanju predstojeceg trijumfa, kada je pogledao te budalaste starce koji su sebe smatrali vladaocima Diaspara. On je video pravog vladaoca grada i razgovarao je sa njim u zagrobnoj tisini njegovog blistavog, podzemnog sveta. Ovaj susret potro
