poslo za rukom da dobije svaki prizor koji bi pozeleo; tada je bio spreman za polazak.
„Odvezi me u Lis.“ Nalog je bio jednostavan, ali kako je brod mogao da ga izvrsi, kada on sam nije imao pojma u kom se pravcu nalazi odrediste? Alvin to ranije nije uzeo u obzir, a kad mu je palo na pamet, masina je vec hitala preko pustinje zastrasujucom brzinom. Slegnuo je ramenima, prihvatajuci sa zahvalnoscu cinjenicu da sada ima sluge mudrije od njega samog.
Bilo je tesko proceniti razmere prizora koji je promicao ekranom, ali sa svakim minutom mora da je proletalo mnogo milja. Nedaleko od grada, boja tla iznenada se promenila u tamnosivu i Alvin je shvatio da upravo prelazi preko korita nekog od iscezlih okeana. Mora da se Diaspar nekada nalazio sasvim blizu mora, mada o tome nije bilo nikakvog traga u drevnim svedocanstvima. Ma koliko da je star grad, okeani su sigurno nestali znatno pre no sto je on utemeljen.
Stotinama milja kasnije, tle se ostro uspelo i pustinja se vratila. Jednom je Alvin zaustavio brod iznad neobicnog spleta izukrstanih linija, koje su se slabo nazirale kroz pescani pokrov.
To ga je za trenutak zacudilo; dah je zastajao pri pomisli da milijarde ljudi nisu ostavile nikakvog traga za sobom sem ovih brazdi u pesku.
Glatka zakrivljenost obzorja konacno je bila prekinuta, ozubivsi se planinama, koje su se vec nasle ispod njega gotovo u istom casu kada ih je opazio. Masina je sada usporavala i spustala se ka zemlji u velikom luku dugom stotinu milja. A onda je pod sobom spazio Lis, cije su sume i nebrojene reke stvarale prizor tako neporedive lepote da za tranutak on nije mogao da nastavi. Na istoku, predeo je bio utonuo u senku, a velika jezera su se ocrtavala poput lokvi jos tamnije noci. Ali u pravcu zalaska sunca, vode su se presijavale i iskricile svetloscu, odbleskujuci ka njemu boje o kojima on nikada nije sanjao.
Nije bilo tesko pronaci Erli, sto je predstavljalo srecnu okolnost, posto robot nije mogao dalje da ga vodi. Alvin je to ocekivao i bilo mu je pomalo milo sto je otkrio izvesna ogranicenja njegovih moci. Bilo je sasvim neverovatno da je on ikada ranije cuo za Erli, sto znaci da polozaj sela nije uskladisten u njegove celije pamcenja.
Posle kratkog isprobavanja, Alvin je prizemio svoj brod na obroku brda sa koga je prvi put ugledao Lis. Masinom se moglo sasvim lako upravljati; trebalo je samo da naznaci opstu zelju, a robot bi se pobrinuo za pojedinosti. Pretpostavljao je da bi on prenebregao opasne ili neizvodljive naloge, premda Alvin uopste nije imao nameru da izda tako nesto ukoliko se moze izbeci. Alvin je bio sasvim siguran da niko nije video njegov dolazak. To mu se cinilo prilicno vaznim, posto nije imao nikakvu zelju da se ponovo uhvati ukostac sa Seranisinim mentalnim mocima. Naumi su mu jos bili neodreneni, ali od kada je uspostavio prijateljske odnose sa robotom, odstranio je svaku opasnost. Robot je mogao da dela kao njegov zastupnik, dok bi on ostao na bezbednom u brodu.
Nije sreo nikoga na putu za Erli. Bilo je neobicno sedeti u brodu dok vam se vidno polje sasvim lako krece poznatom stazom, a sapati sume odzvanjaju u usima. Jos nije bio u stanju da se potpuno poistoveti sa robotom, a i vestinom upravljanja nije bas najvicnije ovladao.
Bilo je gotovo vece kada je stigao u Erli, a male kuce plivale su u lokvama svetlosti. Alvin se drzao senke i vec je gotovo stigao do Seranisine kuce kada je otkriven. Najednom se razleglo ljutito, resko zujanje i pogled su mu zaprecili lepeti krila. Nehoticno se trgao pred ovim naletom; a onda mu je postalo jasno sta se dogodilo. Krif je jos jednom izrazavao svoju odbojnost prema svemu sto je letelo bez krila.
Ne hotevsi da povredi divno, ali glupo stvorenje, Alvin je zaustavio robota i izdrzao kisu udaraca sto je mogao postojanije. Iako je udobno sedeo na udaljenosti od jedne milje, ustuknuo bi pri svakom lepetu; najzad je odahnuo kada je Hilvar izisao da vidi u cemu je stvar.
Kada mu se gospodar priblizio, Klif se povukao, i dalje zlokobno zujeci. U tisini koja je potom usledila, Hilvar je neko vreme gledao robota, a onda se osmehnuo.
„Zdravo, Alvine“, rece. „Drago mi je sto si se vratio. Ili si mozda jos u Diasparu?“
Po ko zna koji put, Alvin je osetio zavidljivo divljenje prema hitrini i tacnosti Hilvarovog uma.
„Ne“, rece on, upitavsi se istog casa koliko jasno robot odrazava njegove reci. „Nalazim se u Erliju, ne mnogo daleko. Ali za sada ostajem ovde.“
Hilvar se nasmeja.
„Mislim da si u pravu. Seranis ti je oprostila, ali sto se Skupstine tice... no, dobro, to je druga stvar. Upravo se sada odrzava skup, prvi koji je ikada prirenen u Erliju.“
„Hoces da kazes“, upita Alvin, „da su vasi vecnici dosli ovamo? S obzirom na telepatske moci kojima raspolazete, takav susret mi se ne cini neophodnim.“
„Oni su zbilja retki, ali postoje trenuci kada se smatraju pozeljnim. Nisam upucen u tacnu prirodu krize, ali trojica senatora su vec ovde, a ostali se svakog casa ocekuju.“
Alvin nije mogao obuzdati osmeh pri pomisli kako se doganaji u Diasparu verno odrazavaju ovde. Ma kuda da se kretao, izgledalo je da sada posvuda ostavlja za sobom trag uzasnutosti i uzbunenosti.
„Mislim da ne bi bilo rnavo“, rece, „ako bih mogao da se obratim vasoj Skupstini, pod uslovom da to ne ugrozi moju bezbednost.“
„Smeo bi bez bojazni da licno dones ovamo“, rece Hilvar, „ako ti Skupstina obeca da nece ponovo pokusati da ti zaposedne um. U suprotnom, bolje bi bilo da ostanems tu gde jesi.
Povescu robota do senatora... bice prilicno usplahireni kada ga budu videli.“
Dok je isao za Hilvarom u kucu, Alvina je prozeo prijatan, ali varljiv osecaj uzivanja i razdraganosti. Sretao se sa vladarima Lisa na znatno ravnijoj nozi nego prosli put; iako nije bio kivan na njih, dopadalo mu se saznanje da je sada gospodar situacije i da mu se u rukama nalaze moci koje ni sam jos nije do kraja razabrao.
Vrata prostorije u kojoj se odrzavao skup bila su zatvorena i trebalo je da prone izvesno vreme pre no sto je Hilvar prizvao paznju na sebe. Umovi senatora izgledali su u toj meri zaokupljeni da je bilo veoma tesko uplesti im se u misaone tokove. A onda su se zidovi nevoljno razmakli i Alvin je brzo uveo robota u prostoriju.
Trojica senatora ukocila su se u stolicama kada je on krenuo prema njima, ali je preko Seranisionog lica prostrujao tek treptaj iznenanenja. Mozda ju je Hilvar vec upozorio, ili je mozda ona ocekivala da ce se Alvin ranije ili kasnije vratiti.
„Dobro vece“, rece on veoma ucitivo, kao da je ovo zastupnicko nastupanje predstavljalo nesto najprirodnije. „Resio sam da se vratim.“
Njihovo iznenanenje prilicno je nadmasilo Alvinova predvinenja. Prvi se pribrao jedan mladi senator pepeljaste kose.
„Kako si dosao ovamo?“ promuca.
Razlog njegovog zaprepascenja bio je ocigledan. Bas kao i Diaspar, Lis je takone zapreo podzemni put.
„Zasto, pa dosao sam ovde na isti nacin kao i prosli put“, rece Alvin, ne mogavsi da odoli iskusenju da se ne nasali na njihov racun.
Dvojica senatora ostro pogledase trecega, koji samo rasiri ruke u znak osujecene rezignacije. A onda ponovo progovori mladic koji mu se vec obratio.
„Zar nisi naisao ni na kakve poteskoce?“ upita.
„Bas nikakve“, rece Alvin, resen da poveca njihovu pometnju. Shvatio je da mu je to poslo za rukom.
„Vratio sam se“, nastavi on, „po slobodnom izboru i zato sto imam neke vazne novosti za vas. Menutim, s obzirom na nasu prethodnu nesuglasicu, za sada cu ostati po strani. Ako se pojavim licno, da li mi obecavate da vise necete pokusati da ogranicite moje kretanje?“
Za trenutak, niko nije nista progovorio i Alvin se upita kakve se misli sada besumno izmenjuju. A onda, Seranis progovori u ime svih prisutnih.
„Necemo vise pokusavati da te kontrolisemo, premda ni prosli put nismo bili bas osobito uspesni.“
„Vrlo dobro“, uzvrati Alvin. „Doci cu u Erli sto brze mogu.“
Sacekao je da se robot vrati, a onda je, veoma brizljivo, izdao masini uputstva i nalozio joj da mu ih ponovi. Bio je uveren da Seranis nece prekrsiti datu rec; pa ipak, nije bilo zgoreg da za svaki slucaj obezbedi uzmak.
Kada je izisao iz broda, vazdusna komora se besumno zatvorila za njim. Trenutak potom, zaculo se saptavo hisss... slicno otegnutom uzdahu iznenanenja, dok je vazduh pravio mesta brodu koji se uspinjao. Zacas, tamna senka presla je preko zvezda, a onda je brod nestao.
Tek kada je iscezao sa vidika, Alvin je shvatio da je pocinio sicusnu, ali kobnu gresku, zbog kakvih su propadali i najbolje skovani planovi. Zaboravio je da su robotova cula znatno tananija od njegovih, a noc je bila tamnija nego sto je ocekivao. U vise navrata, sasvim je skretao sa staze, a nekoliko puta je za dlaku izbegao sudar sa drvecem. U sumi se gotovo nije video ni prst pred okom, a jednom je nesto veliko krenulo ka njemu kroz siblje. Zaculo se slabasno pucketanje grancica i dva smaragdna oka uprese se u njega sa visine struka. Oteo mu se pruguseni krik, a neverovatno dugi jezik hrapavo mu prene preko ruke. Trenutak kasnije, snazno telo nezno se ocesa o njega i produzi bez suma. Nije imao pojma sta bi to moglo biti.
Konacno, svetlosti sela promolise se kroz krosnje, ali vise mu nije bio potreban njihov putokaz, posto mu se staza pod nogama pretvorila u reku tamnoplavog plamena. Mahovina kojom je koracao jasno se sjajila, a njegove stope ostavljale su tamne tragove, koji su se polako gubili iza njega. Bio je to divan i ocaravajuci prizor, a kada se Alvin zaustavio i ubrao malo neobicne mahovine, ona je minutima svetlucala u njegovim skupljenim sakama pre no sto joj je zracenje zgaslo.
Hilvar ga je po drugi put docekao pred kucom i ponovo ga najavio Seranis i senatorina.
Pozdravili su ga opreznim i nevoljnim postovanjem; ako su se i pitali gde se deo robot, to nicim nisu pokazali.
„Veoma mi je zao“, poceo Alvin, „sto sam bio primoran da napustim vasu zemlju na tako nedostojan nacin. Mozda ce vas zanimati da nista lakse nije bilo ni pobeci iz Diaspara.“
Sacekao je da ova opaska stvori utisak, a onda je brzo dodao: „Ispricao sam mom narodu sve o Lisu i preduzeo sam sve sto je bilo u mojoj moci da ostavim sto povoljniji dojam. Ali Diaspar ne zeli da ima nikakva posla sa vama. Bez obzira na sve sto sam izlozio, on zeli da predupredi mesanje sa podrenenom kulturom.“
Osetio je veliko zadovoljstvo, posmatrajuci reakciju senatora; cak je i uglanena Seranis blago promenila boju na ove reci. Ako mu pone za rukom da u dovoljnoj meri okrene Lis i Diaspar jedno protiv drugog, resice vise od polovine problema. Obe zajednice uprece se iz petinih zila da dokazu nadrenenost vlastitog nacina zivota, tako da ce barijere izmenu njih ubrzo morati da padnu.
„Zbog cega si se vratio u Lis?“ upita Seranis.
„Zato sto hocu da ubedim
