Ovde nije bilo ni pomena od toga, niti ce ikada vise biti.
„Zbog cega si nas doveo ovamo?“ upita Alvin. Odgovor ga je malo zanimao, ali inercija istrazivanja i dalje ga je gonila napred, iako je izgubio svaku volju da to nastavi.
„Gospodar je posao odavde“, uzvrati robot.
„Pomislio sam da ce to biti objasnjenje“, rece Hilvar.
„Zar ne vidis svu ironiju te cinjenice? Otisnuo se u nemilosti sa ovog sveta, a pogledaj kakav su mu spomenik podigli!“
Veliki kameni stub bio je mozda stotinu puta visi od coveka i stajao je postavljen u metalnom krugu malo uzdignutom iznad nivoa ravnice. Nije imao nikakva obelezja ni natpise.
Koliko su se samo hiljada ili miliona godina, upita se Alvin, Gospodarevi sledbenici okupljali ovde da mu odaju pocast? Da li su ikada saznali da je umro u izgnanstvu na dalekoj Zemlji?
Sada je to bilo svejedno. Gospodara i njegove sledbenike prekrio je veo zaborava.
„Hajde napolje“, pozuri ga Hilvar, pokusavsi da povrati Alvina iz stanja potistenosti.
„Prevalili smo pola Vaseljene da bismo videli ovo mesto. Mozes valjda jos toliko snage da smognes da izines iz broda.“
Gotovo protiv volje, Alvin se osmehnu i krenu za Hilvarom kroz vazdusnu komoru. Kada se obreo napolju, ponovo je malo zivnuo duhom. Iako je ovaj svet mrtav, on jamacno sadrzi mnostvo zanimljivosti, mnostvo koje ce mu pomoci da razresi neke od tajni proslosti.
Vazduh je bio ustajao, ali se moglo disati. I pored mnogo sunaca na nebu, temperatura je bila niska. Samo je beli disk Sredisnjeg Sunca zracio toplotu, cija je snaga, izgleda, opala prilikom prolaska zvezde kroz koprenu magline koja ju je okruzivala. Ostala sunca davala su svoj prilog u boji, ali ne i u toploti.
Bilo im je potrebno samo nekoliko minuta da ustanove da im obelisk nece otkriti nista.
Otporan materijal od koga je on bio isklesan konacno je poceo da ispoljava znake starenja; rubovi su mu se zaoblili, a metal na kome je stajao izlizala su stopala pokolenja hodocasnika i posetilaca. Bilo je neceg cudnog u pomisli da su oni verovatno poslednja menu milijardama ljudskih bica koja su stajala na ovom mestu.
Hilvar je upravo zaustio da predlozi da se vrate u brod i da odlete do najblizeg od okolnih zdanja, kada je Alvin primetio dugu, usku pukotinu u mramornom podu amfiteatra; posli su uz nju i prevalili prilican komad puta. Pukotina se neprestano sirila, sve dok konacno procep nije postao toliki da se nije mogao prekoraciti.
Trenutak kasnije, stigli su do njegove pocetne tacke. Povrsina arene bila je ulegnuta i rascepljena u dzinovsku plitku uvalu, dugacku vise od jedne milje. Nije bila potrebna osobita inteligencija ili moc uobrazilje da bi se predocio njen uzrocnik. Pre mnogo vremena — premda sigurno dugo posto je ovaj svet opusteo — ogromno cilindricno oblicje spustilo se ovde, da bi se potom ponovo vinulo u svemir i prepustilo planetu vlastitim secanjima.
Ko su oni bili? Odakle su dosli? Alvin je mogao samo netremice da gleda i da se cudi.
Nikada nece saznati da li je za ovim ranijim posetiocima zakasnio hiljadu ili milion godina.
U tisini su se vratili do svog broda (kako bi sicusan on izgledao u porenenju sa gorostasom koji se jednom spustiio ovde) i lagano poleteli preko arene, sve dok nisu dosli do najupecatljivijeg zdanja koje ju je okruzavalo. Dok su se prizemljavali ispred ukrasenog ulaza, Hilvar pokaza nesto sto je i Alvin uocio istog trenutka.
„Ove zgrade ne ulivaju sigurnost. Pogledaj sve ono otpalo kamenje tamo; pravo je cudo da se jos drze. Da je na ovoj planeti bilo oluja, one bi se sigurno odavno srusile. Mislim da ne bi bilo mudro ulaziti u njih.“
„Nisam ni imao nameru; poslacu robota, posto on moze da se krece znatno brze od nas i nece izazvati nikakav poremecaj zbog koga bi mu se krov srucio na glavu.“
Hilvar se slozio s ovom merom predostroznosti, ali je takone zahtevao jednu koju je Alvin prevideo. Pre no sto robot krene na zadatak, izdace neophodna uputstva gotovo podjednako inteligentnom mozgu broda, tako da se, ma sta se dogodilo pilotu, oni uvek mogu bezbedno vratiti na Zemlju.
Bilo je potrebno malo vremena da se konacno uvere da na ovom svetu nema niceg zanimljivog za njih. Zajedno su osmotrili milje praznih i prasinom prekrivenih hodnika i prolaza koji su promicali ekranom, kako je robot istrazivao pusti lavirint. Sva zdanja projektovana za inteligentna bica, ma kakvog oblika bila njihova tela, moraju odgovarati odrenenim temeljnim zakonima, tako da ubrzo cak i najneobicniji arhitektonski oblici prestaju da izazivaju iznenanenje, dok um pocinje da biva hipnotisan beskrajnim ponavljanjem, koje sputava primanje novih utisaka. Izgledalo je da su ove zgrade bile predvinene iskljucivo za stanovanje, a bica koja su tu zivela po velicini su priblizno odgovarala ljudima. Nije iskljuceno da su to bili ljudi; doduse, postojao je veliki broj soba i prostorija u koje su mogla da unu samo bica sa sposobnoscu letenja, ali to jos nije znacilo da su neimari grada imali krila. Sasvim su mogli da koriste pojedinacne antigravitacione urenaje, koji su nekada bili u opstoj upotrebi u Diasparu, ali im sada nije bilo ni traga.
„Alvine“, rece najzad Hilvar, „mogli bismo protraciti milion godina istrazujuci ove zgrade.
Ocigledno je da one nisu tek tako napustene, vec je iz njih odneseno sve sto ima neku vrednost. Ovde samo gubimo vreme.“
„Sta onda predlazes?“ upita Alvin.
„Trebalo bi da obinemo jos dva ili tri podrucja na planeti kako bismo videli da li su istovetna sa ovim, sto ja ocekujem. Onda bismo mogli brzo ispitati ostale planete i spustiti se samo ako su sustinski drugacije ili ako primetimo nesto neobicno. To je sve sto mozemo uciniti, izuzev ako ne nameravamo da ovde provedemo ostatak zivota.“
Zakljucak je bio tacan; cilj im je bio da uspostave kontakt sa inteligencijom, a ne da vrse arheoloska istrazivanja. Prvi zadatak mogao se obaviti samo za nekoliko dana, ako je uopste bio izvodljiv. Drugi bi uzeo vekove mukotrpnog rada armija ljudi i robota.
Napustili su planetu dva casa kasnije i prilicno im je bilo milo sto odlaze. Alvin je stekao utisak da je ovaj svet beskrajnih zgrada cak i dok je vrvio zivotom izgledao prilicno sumorno.
Nije bilo ni traga parkovima ili otvorenim prostorima gde je mogla da buja vegetacija. Bio je to potpuno jalov svet i tesko se mogla predociti psihologija bica koja su ga nastanjivala. Ako je i naredna planeta istovetna sa ovom, zakljucio je Alvin, odustace od nasumicnog traganja.
Ali to nije bilo tako; u stvari, veca razlicitost nije se mogla zamisliti.
Ova planeta nalazila se blize suncu i cak je i iz svemira bilo jasno da je na njoj toplo.
Delimicno su je prekrivali niski oblaci, ukazujuci da vode ima u izobilju, ali nije bilo traga okeanima. Isto tako, nista nije govorilo o prisustvu inteligencije; napravili su dva kruga oko planete, ne primetivsi nikakav artefakt. Citava kugla, od polova do polutara, bila je optocena plastom zelenila koje nije izgledalo nimalo privlacno.
„Mislim da cemo morati da budemo veoma oprezni ovde“, rece Hilvar. „Ovaj svet je ziv, a ne dopada mi se boja rastinja. Najbolje ce biti da ostanemo u brodu i da uopste ne otvaramo vazdusnu komoru.“
„Cak ni robota da ne saljemo napolje?“
„Cak ni to. Vi ste zaboravili sta su bolesti; moj narod, doduse, zna kako da izine na kraj sa njima, ali sada smo daleko od kuce, a ovde mozda ima opasnosti koje se ne mogu predvideti.
Mislim da je ovaj svet sasvim izvitoperen. Nekada je jamacno bio veliki vrt ili park, ali posto je napusten, Priroda je ponovo zavladala njime. Nikada ne bi mogao biti ovakav da je sistem nastanjen.“
Alvin nije sumnjao da je Hilvar u pravu. U bioloskom rasulu dole postojalo je nesto zlo, nesto negostoljubivo prema redu, i pravilnosti na kojima su se temeljili Lis i Diaspar. Tu je neprekidna borba besnela vec milijardu godina; bilo je mudro kloniti se prezivelih.
Oprezno su se spustili na veliku, ravnu ledinu, tako jednoobraznu da je njena zaravnjenost odmah izazivala podozrenje. Kotlina je bila oivicena visim terenom, potpuno obraslim drvecem, cija je visina mogla samo da se nagana; bilo je tako gusto zbijeno i tako prepleteno sa nizim siprazjem, da su mu stabla doslovce ostala zapretena. Oko vrha krosnji letela su mnogobrojna krilata stvorenja, koja su se kretala tako brzo da se nije moglo reci da li su posredi ptice, insekti ili mozda nesto trece.
Tu i tamo, ponekom sumskom dzinu uspevalo je da za nekoliko desetina stopa nadvisi svoje ratoborne susede, koji su na kratko sklopili savez da ga suzbiju nadole i da potru prednost koju je stekao. Bez obzira na cinjenicu sto je to bio besumni rat, vonen odvec sporo da bi se uocio, postojao je sveprozimajuci utisak nemilosrdnog, neizmirljivog sukoba.
Nasuprot tome, ravnica je izgledala mirna i lisena zbivanja. Bila je gotovo besprekorno vodoravna i kao prekrivena tanusnom, cvrstom travom. Lako su prodrli gotovo petnaest stopa u nju, nije bilo nikakvog traga zivotinjskom svetu, sto se Hilvaru ucinilo pomalo iznenanujucim. Mozda se on prestraseno povukao u vecu dubinu, kada se brod spustio.
Lebdeli su iznad same ravnice, dok je Alvin pokusavao da ubedi Hilvara da nema nikakve opasnosti ako otvore vazdusnu komoru, a ovaj mu strpljivo objasnjavao osnovne pojmove o bakterijama, gljivama, virusima i mikrobima; Alvin je ove stvari tesko mogao da sebi predoci, a jos teze da ih dovede u vezu sa sobom. Rasprava je trajala vec nekoliko minuta, kada su iznenada primetili neobicnu cinjenicu. Sa video-ekrana, koji je samo trenutak ranije prikazivao sumu pred njima, najednom je nestala slika.
„Jesi li ga ti iskljucio?“ upita Hilvar, ciji je um, kao i obicno, za delic sekunde bio brzi od Alvinovog.
„Nisam“, uzvrati Alvin; osecao je kako su mu uz kicmu prostrujali ledeni zmarci pri pomisli na jedino moguce drugo objasnjenje. „Da li si ga ti iskljucio?“, upita robota.
„Nisam“, usledio je odgovor istovetan sa njegovim.
Sa uzdahom olaksanja Alvin je odbacio pomisao da je robot poceo da dela po vlastitoj volji, odnosno da su se suocili sa mehanickom pobunom.
„Zasto onda na ekranu nema slike?“ upita.
„Kamere su zapretene.“
„Ne razumem“, rece Alvin smetnuvsi za trenutak s uma da robot dela samo na odrenena narenenja ili pitanja. Odmah se pribrao i upitao: „Sta je prekrilo kamere?“
„Ne znam.“
Stura doslovnost robota mogla je ponekad vise da razdrazi od preopsirnosti ljudi. Pre no sto je Alvin stigao da nastavi sa ispitivanjem, Hilvar mu se obrati.
„Kazi mu da podigne brod... polako“, rece sa prizvukom hitnosti u glasu.
Alvin ponovi narenenje. Nije postojao osecaj kretanja; nikada ga nije bilo. A onda, lagano, slika se ponovo pojavila na video ekranu, mada je za trenutak bila zamucena i izvitoperena.
Ali ono sto je pokazala kada se konacno razbistrila, bilo je dovoljno da zavrsi raspravu oko
