ovde?“
Odgovor su saznali tek kada su robota ponovo poslali u istrazivanje, a i sami ispitali podrucje oko olupine. Nije bilo ni prisenka sumnje; sve ograde koje su mogli imati nestale su kada je Alvin pronasao na malom brdu pored broda niz niskih humki, od kojih je svaka bila dugacka po deset stopa.
„Dakle, spustili su se ovde“, nastavi Hilvar, „i prenebregli upozorenje. Bili su ljubopitljivi, bas kao i ti. Pokusali su da otvore kupolu.“
Pokazao je na drugu stranu kratera, prema glatkoj opni i dalje bez belega, u koju su otputovali vladaoci ovog sveta zapreli svoja blaga. Ali to vise nije bila kupola; sada se videla gotovo cela kugla, posto je tle u kome je postavljena dignuto u vazduh.
„Unistili su vlastiti brod i mnogi su tu poginuli. No, bez obzira na to, uspelo im je da ga nekako okrpe i da se ponovo otisnu u svemir; odbacili su ovaj odeljak i sve sto je bilo od neke vrednosti. Kakav je to poduhvat morao biti!“
Alvin ga gotovo nije cuo. Posmatrao je neobican znak koji ga je najpre privukao na ovo mesto: bila je to tanka cev, oko koje se nalazio vodoravni krug na trecini puta od vrha. Ma kako mu izgledao stran i nepoznat, Alvin je mogao da odgovori na nemu poruku koju je ovaj nosio niz vekove.
Pod tim kamenovima — ukoliko bi odlucio da ih razgrne — cekalo ga je resenje bar jedne zagonetke. Ali ona je mogla i da ostane tajna; bilo ko da su ova bica, ona su zavredila pravo na vecni spokoj.
Hilvar je gotovo precuo reci koje je Alvin prosaputao dok su se lagano vracali ka brodu.
„Nadam se da su stigli kuci“, rece.
„A kuda sad?“ upita Hilvar, kada su ponovo dosli u svemir.
Alvin je zamisljeno pogledao ekran pre no sto je odgovorio.
„Mislis li da bi trebalo da se vratim?“ upita.
„To bi bilo mudro. Sreca nas mozda nece jos dugo pratiti, a ko zna kakva nas jos iznenanenja cekaju na ovim planetama.“
Bio je to glas zdravog razuma i opreznosti i Alvin je bio spreman da mu sada posveti vecu paznju nego sto bi to ucinio nekoliko dana ranije. Ali prevalio je veliki put i ceo zivot cekao na ovaj trenutak; nece se vratiti dok jos ima toliko mnogo da se vidi.
„Od sada cemo ostati u brodu“, rece, „i nigde se necemo spustiti na povrsinu. Tako cemo biti dovoljno bezbedni.“
Hilvar je slegao ramenima, kao da odbija da prihvati bilo kakvu odgovornost za ono sto se moze ubuduce dogoditi. Sada, kada je Alvin pokazao izvesnu meru opreza, nije mu se cinilo odvec mudrim da prizna da je i on podjednako radoznao da nastave istrazivanje, premda je odavno izgubio svaku nadu da ce na nekoj od ovih planeta sresti razumni zivot.
Pred njima se nalazio dvostruki svet: jedna velika planeta, sa malim satelitom uz sebe. Prvi clan sistema verovatno je bio blizanac drugom svetu koji su posetili; bio je optocen istim pokrovom modrog zelenila. Nije postojao nikakav razlog da se tu spuste; ta prica vec im je bila poznata.
Alvin je odveo brod nisko iznad povrsine satelita; nije mu bilo potrebno upozorenje slozenog mehanizma koji ga je stitio da bi shvatio da ovde nema atmosfere. Sve senke imale su ostru, jasnu ivicu i nije bilo potpunog prelaza izmenu dana i noci. Bio je to prvi svet na kome je video nesto sto je delimicno odgovaralo noci, posto je na podrucju gde su uspostavili prvi kontakt iznad obzorja stajalo samo jedno od udaljenijih sunaca. Predeo se kupao u tamnocrvenoj svetlosti, kao da je bio uronjen u krv.
Nekoliko milja leteli su povrh planina, koje su i dalje bile reckave i ostre kao u daleko vreme svog ronenja. Ovaj svet nikada nije upoznao promenu ili propadanje, niti su ga ikada spirali vetrovi i kise. Ovde nisu bili potrebni vodovi vecnosti da bi ocuvali predmete u njihovoj prvobitnoj svezini.
Ali ako nije postojao vazduh, onda nije moglo biti zivota — ili mozda jeste?
„Razume se“, rece Hilvar, kada mu je Alvin postavio to pitanje, „nema niceg bioloski apsurdnog u toj pomisli. Zivot ne moze da se zacne u bezvazdusnom prostoru, ali je zato u stanju da razvije oblike koji tu mogu da opstanu. To se sigurno doganalo milionima puta, kad god bi neka nastanjena planeta izgubila atmosferu.“
„Ali da li se moze ocekivati da inteligentni oblici zivota postoje u vakuumu? Zar se oni ne bi obezbedili protiv gubitka vazduha?“
„Verovatno, ukoliko bi se to dogodilo posto su dostigli odrenen nivo inteligencije, da preduprede jednu takvu pojavu. Ali ako je atmosfera nestala dok su se oni jos nalazili na primitivnom nivou, morali bi se ili prilagoditi ili isceznuti. Posto bi se prilagodili, mogli su razviti veoma visoku inteligenciju. U stvari, to bi se po svoj prilici dogodilo: podsticaj bi bio veoma veliki.“
Alvin je zakljucio da je rasprava bila cisto teorijske prirode, bar sto se ove planete tice.
Nigde nije bilo nikakvog traga da je na njoj nekada postojao zivot, razuman ili bilo kakav drugi. Ali, u tom slucaju, kakva je bila svrha ovog mesta? Alvin je bio cvrsto uveren da je citav viseclani sistem Sedam Sunaca vestackog porekla, sto znaci da je i ovaj svet morao biti deo velikog projekta.
Nije bilo daleko od pameti da je on zamisljen iskljucivo kao ukras: na taj nacin bi nebo iznad njegovog dzinovskog sadruga dobilo mesec. No, cak i da je to bilo posredi, cinilo se vise nego verovatnim da bi i njemu bila pridodana neka namena.
„Gledaj“, rece Hilvar, pokazavsi na ekran. „Tamo, nadesno.“
Alvin je promenio smer kretanja broda i predeo se iskosio pod njim. Crveno osvetljene stene slile su se u neprekidan niz, usled brzine njihovog kretanja; a onda se slika ponovo umirila i ispod njih se pojavio nepogresivi znak zivota.
Nepogresiv — ali i obmanjujuci. Uzeo je oblik siroko rasprostrtog niza vitkih stubova, menusobno udaljenih po stotinu stopa, a dva puta toliko visokih. Pruzali su se u daljinu, gubeci se u hipnotickoj perspektivi, sve dok ih obzorje nije progutalo.
Alvin je okrenuo brod nadesno i poceo da juri duz linije stubova, razmisljajuci pri tom kakvoj su svrsi oni mogli sluziti. Bili su potpuno jednoobrazni, nizuci se u neprekidnom poretku preko brda i kroz udoline. Nista nije pokazivalo da su nekada nosili nesto na sebi; izgledali su glatki i bez obelezja, blago se suzavajuci prema vrhu.
Sasvim nenadano, prava linija menjala je svoj smer, ostro skrenuvsi pod pravim uglom.
Alvin je stigao da zaokrene brod tek posle nekoliko milja i da ga usmeri u novom pravcu.
Stubovi su se produzavali istim jednolicnim tokom preko crvenkastog predela, razmesteni u besprekornom poretku. A onda, pedeset milja od prethodne promene pravca, ponovo su naglo skretali pod pravim uglom. Ako se ovako nastavi, pomisli Alvin, ubrzo cemo se obresti tamo odakle smo posli.
Beskrajni niz stubova u toj meri ih je hipnotisao, da su produzili miljama posle procepa u njemu, pre no sto je Hilvar uzviknuo i nagnao Alvina, koji nista nije primetio, da vrati brod nazad. Polako su se spustili i dok su kruzili iznad onoga sto je Hilvar pronasao, jedna fantasticna pretpostavka pocela im se zacinjati u umovima, mada se u pocetku nijedan nije usunivao da je saopsti drugome.
Dva stuba bila su slomljena blizu osnove i lezala opruzena na stenju po kome su pala. Ali to nije bilo sve; dva druga stuba koja su oivicavala procep neka neodoljiva sila savila je prema napolje.
Zastrasujuci zakljucak bio je neizbezan. Alvin je sada znao iznad cega su leteli; video je to mnogo puta u Lisu, ali je sve do ovog trenutka zapanjujuca promena razmera osujecivala prepoznavanje.
„Hilvare“, rece i dalje se ustezuci da pretoci misli u reci, „znas li sta je ovo?“
„Izgleda gotovo neverovatno, ali leteli smo oko ivica jednog korala. Ovo predstavlja zuvu ogradu... ogradu koja nije bila dovoljno snazna.“
„Ljudi koji drze domace zivotinje, male ljubimce“, rece Alvin, uz nervozan smeh kojim su se ljudi ponekad koristili da bi prikrili prestrasenost. „Trebalo je da pouzdano znaju kako da ih nadziru.“
Hilvar nista nije rekao na ovu usiljenu lakoumnost; zurio je u polomljenu barijeru, zamisljeno se mrsteci.
„Ne razumem“, promrmlja konacno. „Odakle je mogao da pribavlja hranu na jednoj ovakvoj planeti? I zasto je provalio iz svog tora? Dao bih mnogo kada bih mogao da saznam kakva je to zivotinja bila.“
„Mozda su je ostavili ovde, a ona se probila napolje zato sto je bila gladna“, pretpostavi Alvin. „Ili ju je nesto naljutilo.“
„Hajdemo nize“, rece Hilvar. „Hteo bih malo da pogledam tle.“
Spustali su se sve dok brod nije gotovo dodirnuo golu stenu, i tek tada su primetili da je u ravnici izbuseno nebrojeno mnogo malih rupa, sirokih najvise jedan ili dva inca. Sa druge strane ograde, menutim, tle je bilo posteneno ove tajanstvene rosavosti; ona se naglo prekidala na liniji zivice.
„U pravu si“, rece Hilvar. „Bila je gladna. Ali nije u pitanju zivotinja: vise bi odgovaralo istini ako bismo je nazvali biljkom. Sasvim je iscrpla tle u svom zabranu, tako da je morala na nekom drugom mestu potraziti svezu hranu. Sva je prilika da se kretala sasvim polako; mozda su joj bile potrebne godine da srusi ove stubove.“
Alvinova masta brzo je upotpunila pojedinosti u pogledu kojih on, menutim, nikada nije mogao biti sasvim siguran. Nije uopste sumnjao da je Hilvarova analiza u osnovi tacna i da je neko botanicko cudoviste, koje se mozda kretalo odvec sporo da bi se to primetilo, odista vodilo puzevsku ali neumornu borbu protiv barijere koja ga je sputavala.
Mozda je jos zivo, posle veoma mnogo vremena, i slobodno tumara povrsinom ove planete. Bilo bi, menutim, beznadezno dati se u potragu za njim, posto bi to znacilo prokrstariti uzduz i popreko citavu kuglu. Nasumice su ispitali nekoliko kvadratnih milja oko procepa i pronasli jedno veliko kruzno polje rosavosti, precnika gotovo pet stotina stopa, gde se stvorenje ocigledno zaustavilo da bi se nahranilo — ukoliko se ova rec mogla primeniti na organizam koji je na neki nacin crpeo hranljive sastojke iz cvrste stene.
Kada su ponovo uzleteli u svemir, Alvin je osetio kako ga ophrvava neobican zamor.
Video je tako mnogo, ali je naucio sasvim malo. Bilo je mnostvo cudesa na svim planetama, ali ono za cim je tragao nestalo je veoma davno. Znao je da ne bi imalo svrhe obici i ostale svetove Sedam Sunaca. Ako u Vaseljeni jos postoje razumna bica, kuda da krene u potragu za njima? Bacio je pogled prema zvezdama rastrkanim poput prasine preko video-ekrana, shvativsi da vreme koje mu je preostajalo ipak nije dovoljno da ih sve istrazi.
Snaznije nego ikada ranije, poceo je da ga obuzima osecaj usmljenosti i potistenosti.
Konacno mu je postao jasan strah Diaspara od ogromnih prostranstava Vaseljene, uzas koji je nagnao njegov narod da se zbije u mali mikrokosmos svog grada. Bilo je tesko poverovati da su, posle svega, oni bili u pravu.
Okrenuo se prema Hilvaru, trazeci neku potporu. Ali Hilvar je
