nepomicno stajao, cvrsto stisnutih pesnica i sa staklastim pogledom u ocima. Glava mu je bila nagnuta na jednu stranu; cinilo se da nesto osluskuje, naprezuci sva cula ka praznini oko njih.
„Sta je?“ upita zurno Alvin. Morao je da ponovi pitanje da bi Hilvar obratio paznju na njega. I dalje je zurio u nistavilo kada je najzad odgovorio.
„Nesto dolazi“, rece polako. „Nesto sto ne razumem.“
Alvinu se ucinilo da je u kabini najednom postalo veoma hladno i da su kosmari njegove rase o Osvajacima naprasno vaskrsli u svoj svojoj uzasnosti. Uz napor volje koji mu je iscrpeo gotovo svu snagu, uspeo je da odagna paniku iz uma.
„Je li prijateljsko?“ upita. „Da li da naredim povratak na Zemlju?“
Hilvar nije odgovorio na prvo pitanje, vec samo na drugo. Glas mu je bio sasvim slab, ali nije odavao nikakav znak uznemirenosti ili straha. Pre je sadrzao veliku zacunenost i radoznalost; to sa cime se susreo bilo je tako iznenanuujuce da nije imao kada da se bakce Alvinovim briznim raspitivanjem.
„Zakasnio si“, rece. „Vec je ovde.“
Galaksija se mnogo puta okrenula oko vlastite ose od kada se svest prvi put zacela u Vanomondu. Tek nejasno se prisecao tih ranih epoha i bica koja su bdela nad njim — ali jos je dobro pamtio potistenost koja ga je obuzela posto su ona otisla i ostavila ga samog menu zvezdama. U potonjim vekovima, on je lutao od sunca do sunca, polako razvijajuci i povecavajuci svoje moci. Nekada je sanjao o tome da ponovo sretne one koji su pomogli njegovo ronenje iako je taj san u menuvremenu prilicno izbledeo, ipak nije sasvim nestao.
Na bezbroj svetova pronasao je tragove koje je zivot ostavio za sobom, ali razum je otkrio samo jednom: menutim, od Crnog Sunca pobegao je glavom bez obzira. Vaseljena je, srecom, veoma velika, a traganje jedva da je pocelo.
Bez obzira na to sto je poticao sa velike udaljenosti u prostoru i vremenu, dzinovski prasak energije iz srca Galaksije dopro je do Vanamonda kroz napon svetlosnih godina. Sasvim se razlikovao od zracenja zvezda, pojavivsi se u njegovom polju svesti isto tako nenadano kao i trag meteora na vedrom nocnom nebu. Vanamond se vinuo kroz prostor i vreme ka njemu, ka poslednjem trenu njegovog postojanja, odbacivsi od sebe sto je bolje umeo mrtvo, nepromenljivo ustrojstvo proslosti.
Dugacko, metalno oblicje, beskrajno slozenog sklopa, izgledalo mu je nedokucivo, posto mu je bilo u podjednakoj meri strano kao i gotovo sve stvari fizickog sveta. Jos je imalo oko sebe oreol energije koji ga je prizvao kroz Vaseljenu, ali to ga sada vise nije zanimalo.
Pazljivo, uz tananu snebivljivost divlje zivotinje koja se priprema za let, hitnuo se ka dva uma koja je otkrio.
Istog casa je shvatio da je njegovo dugo traganje najzad urodilo plodom.
Alvin je zgrabio Hilvara za ramena i zestoko ga prodrmao, nastojeci da ga povrati u stvarnost.
„Reci mi sta se dogana!“ zavapi. „Sta zelis da uradim?“
Odbludeli, neodreneni pogled polako se izgubio iz Hilvarovih ociju.
„Jos mi nije jasno“, rece, „ali nema mesta bojazni u to sam siguran. Ma sta da je posredi, nece nam nauditi. Izgleda samo... radoznalo.“
Alvin je upravo zaustio da odgovori, kada ga je iznenada prozeo osecaj razlicit od svih koje je iskusio ranije u zivotu. Izgledalo je da mu se telom siri nekakva topla, titrava jara; trajalo je samo nekoliko sekundi, ali kada se okoncalo, on vise nije bio samo prenasnji Alvin.
Nesto je delilo njegov mozak, preklapajuci ga kao sto bi jedan krug delimicno prekrio drugi.
Takone je bio svestan velike brzine Hilvarovog uma, koga je isto tako obuzelo neobicno stvorenje sto se spustilo na njih. Osecaj je pre bio neobican nego prijatan: tek posredstvom njega, Alvin je prvi put naslutio pravu telepatiju: sposobnost koja je kod njegovog naroda toliko zakrzljala da se sada mogla koristiti jedino za upravljanje masinama.
Alvin se smesta pobunio kada je Seranis pokusala da mu zaposedne um, ali ovom nametanju nije se usprotivio. To bi bilo uzaludno, a sada je znao da ovo stvorenje, ma sta inace bilo, nije neprijateljski raspolozeno. Opustio se, prihvativsi bez otpora cinjenicu da mu nesravnjivo veca inteligencija od njegove istrazuje um. Ovo uverenje, menutim, nije bilo sasvim tacno.
Vanamondu je odmah bilo jasno da je jedan od dva uma znatno predusretljiviji i prijemciviji od drugog. Mogao je da kaze da ih je njegovo prisustvo ispunilo cunenjem, sto ga je veoma iznenadilo. Bilo je gotovo neverovatno da su oni mogli da zaborave, zaboravnost, kao i smrtnost, nalazila se izvan mogucnosti poimanja Vanamonda.
Saobracanje je bilo veoma tesko; vecina misaonih slika njihovih umova izgledala je tako neobicna da on gotovo nista nije prepoznao. Zacudio ga je i pomalo uplasio sklop straha od Osvajaca koji se stalno ponavljao; podsetio ga je na ono sto je sam iskusio kada mu je Crno Sunce prvi put uslo u polje saznanja.
Ali oni nisu znali nista o Crnom Suncu; konacno, i njihova pitanja pocela su da mu se uoblicuju u svesti.
„Sta si ti?“
Dao je jedini odgovor koji je mogao.
„Ja sam Vanamond.“
Usledila je pauza (koliko je samo potrebno njihovim mislima da se ustroje!), a onda je pitanje bilo ponovljeno. Nisu ga razumeli; to je bilo cudno, posto mu je jamacno njihova vrsta dala ime, zaprevsi ga menu secanja na njegovo ronenje. Tih secanja bilo je tek pregrst i ona su nenadano pocinjala u jednoj odrenenoj tacki vremena, ali su zato izgledala kristalno jasna.
Ponovo su mu do svesti doprle njihove slabasne misli.
„Gde su ljudi koji su sazdali Sedam Sunaca? Sta se dogodilo sa njima?“
Nije to znao; gotovo da mu nisu poverovali, a razocaranje koje ih je obuzelo doslo je ostro i jasno preko provalije koja je razdvajala njihove umove od njegovog. Ali bili su strpljivi, a on voljan da im pomogne, posto im se predmet traganja podudarao; osim toga, u njima je stekao prve prijatelje od pocetka svog postojanja.
U toku citavog dotadasnjeg zivota Alvin ni u snu nije slutio da ce doziveti tako neobicno iskustvo, kao sto je bio ovaj besumni razgovor. Nije se moglo ocekivati da ce on biti nesto vise od pukog posmatraca, posto se nije ustezao da prizna, cak i pred samim sobom, da je Hilvarov um u nekim pogledima znatno mocniji od njegovog. Preostalo mu je samo da ceka i da se cudi, poluosamucen od bujice misli koja je kuljala odmah iza granice njegove moci poimanja.
Bled i napregnut, Hilvar je iznenada prekinuo kontakt i okrenuo se ka prijatelju.
„Alvine“, rece veoma umornim glasom. „Ima nesto cudno ovde. Uopste mi nije jasno.“
Ove reci su malo uspokojile Alvinovo poljuljano samopostovanje; osecanja su mu se sigurno ocitovala na licu, posto se Hilvar blagonaklono nasmeja.
„Ne mogu da ustanovim sta je ovaj... Vanamond...“ nastavi on. „Posredi je stvorenje koje raspolaze ogromnim znanjem, ali izgleda da mu je inteligencija prilicno niska. Razume se“, dodade, „njegov um je mozda drugacijeg reda, tako da ga mi ne mozemo razumeti, ali nesto mi govori da to nije pravo objasnjenje.“
„Dobro, sta si saznao?“ upita Alvin pomalo nestrpljivo. „Zna li on bilo sta o Sedam Sunaca?“
Hilvarov um i dalje je izgledao veoma odsutan.
„Sazdale su ih mnoge rase, ukljucujuci tu i nasu“, rece zamisljeno. „On moze da mi pruzi ovakve cinjenice, ali izgleda da ne shvata njihovo znacenje. Mislim da je svestan proslosti, ali da nije u stanju da je rastumaci. Sve sto se ikada dogodilo kao da je zbrkano u njegovoj svesti.“
Za trenutak je odsutno zastao, a onda mu se lice ozari.
„Samo nam jedno preostaje; na neki nacin moramo odvesti Vanamonda na Zemlju kako bi ga proucili nasi filosofi.“
„Da li ce to biti bezbedno?“ upita Alvin.
„Hoce“, odgovori Hilvar, pomislivsi kako je poslednja prijateljeva opaska bila nesvojstvena za njega. „Vanamond je prijateljski raspolozen. Cak i vise od toga, u stvari; veoma je blagonaklon.“
Istog trena, jedna pomisao koja je vec dugo titrala na samom rubu Alvinove svesti najednom mu je jasno blesnula pred ocima. Setio se Krifa i svih malih zivotinja koje su neprestano bezale, sto je razljucivalo ili uzhemiravalo Hilvarove prijatelje. Takone mu je pao na pamet — kako je sada samo daleko izgledao! — zooloski cilj njegovog pohoda u Salmiran.
Hilvar je pronasao novog mezimca.
Jeseraku je palo na um da bi ova konferencija izgledala sasvim nezamislivo do pre svega nekoliko dana. Sest posetilaca iz Lisa sedelo je naspram Veca, za stolom postavljenim preko otvorenog kraja potkovice. Postojala je izvesna ironija u secanju da je ne tako davno Alvin stajao na istom mestu i saslusao odluku Veca da Diaspar mora ponovo biti zatvoren od sveta.
Sada je svet uz odmazdu prodro unutra — i to ne samo svet, vec i Vaseljena.
Vece je vec bilo promenjeno. Nedostajalo je cak pet njegovih clanova. Oni nisu bili u stanju da se suoce sa odgovornostima i problemima sto su ih sada cekali i zato su radije krenuli Kedronovim stopama. To je dokaz, pomislio je Jeserak, da je Diaspar propao, ako toliko njegovih zitelja nije u stanju da prihvati prvi izazov u mnogo miliona godina. Vise hiljada granana vec je pobeglo u kratak zaborav Banki Secanja, sa nadom da ce kriza proci kada se probude i da ce Diaspar ponovo biti onaj stari. Ali cekalo ih je razocarenje.
Jeserak je uzet da popuni jedno upraznjeno mesto u Vecu. Iako je postojala izvesna podozrivost prema njemu, s obzirom na to da je bio zaduzen kao Alvinov staratelj, njegovo prisustvo ocigledno je bilo od sustinske vaznosti, tako da niko nije predlozio izuzece. Sedeo je na jednom kraju stola oblika potkovice, u polozaju koji mu je obezbenivao neke pogodnosti.
Ne samo sto je mogao da proucava profile posetilaca, vec je bio u prilici da vidi i lica svojih kolega vecnika, ciji su izrazi bili veoma poucni.
Nije vise postojao ni tracak sumnje da je Alvin bio u pravu i Vece je polako shvatalo ovu neprijatnu istinu. Izaslanici iz Lisa bili su u stanju da misle znatno brze od najizvrsnijih umova Diaspara. No, to nije bila njihova jedina prednost, posto su takone ispoljili izuzetno visok stepen usaglasenosti, za koji je Jeserak pretpostavljao da predstavlja plod njihovih telepatskih moci. Upitao se da li citaju misli Vecnika, ali je zakljucio da ne bi prekrsili svecano obecanje bez koga bi ovaj skup bio nemoguc.
Jeserak nije mislio da je ostvaren neki veliki napredak; u stvari, uopste mu nije bilo jasno kako bi se do tako neceg moglo doci. Vece, koje je jedva prihvatilo postojanje Lisa, i dalje nije bilo sposobno da shvati sta se dogodilo. Ali jasno je bilo zaplaseno, sto je verovatno bio slucaj i sa posetiocima, premda je njima uspevalo da umesnije prikriju strah.
Sam Jeserak nije bio toliko uzasnut koliko je
