neposrednom buducnoscu upravljala je cudesna masina, sigurno jedno od najvecin inzenjerskih dostignuca svih vremena, koja ga je trenutno nosila ka srcu Vaseljene. Bio je to cas za razmisljanje, hteo on to ili ne. Ali najpre ce Hilvaru ispricati sve sto mu se dogodilo od kada su se onako zurno razisli pre dva dana.
Hilvar je slusao pricu bez komentara i ne trazeci dodatna objasnjenja; izgledalo je da je odmah shvatao sve o cemu je Alvin govorio i nije ispoljio nikakav znak iznenanenja, cak ni kada je cuo o susretu sa Centralnim Kompjuterom i o operaciji koju je ovaj izvrsio nad robotovim umom. Nije stvar bila u tome sto on nije bio u stanju da se zacudi, vec sto je istorija proslosti bila puna neobicnosti koje su nadmasale sve o cemu je Alvin pricao.
„Ocigledno je“, rece on, kada je Alvin zavrsio izlaganje, „da je Centralni Kompjuter kada je sazdan morao primiti narocita uputstva u vezi sa tobom. Sigurno si vec pogodio zbog cega.“
„Mislim da jesam. Kedron mi je ukazao na deo odgovora kada mi je objasnio kakve su korake preduzeli ljudi koji su podigli Diaspar da bi predupredili njegovo podlaganje dekadenciji.“
„Mislis li da si ti, i ostali Jedinstveni koji su ti prethodili, deo socijalnog mehanizma koji osujecuje potpunu stagnaciju? U tom slucaju, Lakrdijas bi predstavljao kratkotrajan korektivni cinilac, dok bi ti i tebi slicni bili dugotrajan.“
Hilvar je bolje izrazio srz zamisli nego sto bi to Alvinu poslo za rukom, pa ipak to se nije sasvim poklapalo sa onim sto je on imao na umu.
„Mislim da je istina nesto slozenija od toga. Gotovo se cini da je, kada je grad podizan, postojao sukob misljenja izmenu onih koji su zeleli da ga potpuno zatvore od spoljnog sveta i onih koji su hteli da ipak zadrze izvesne veze. Prva grupa odnela je prevagu, ali druga nije htela da prizna poraz. Mislim da je Jarlan Zej bio jedan od njenih vona, ali ipak nije bio dovoljno mocan da dela otvoreno. Povukao je najbolji potez, sacuvavsi podzemni prolaz i obezbedivsi da se u velikim razmacima pojavljuje neko iz Dvorane Stvaranja ko nece podlegati strahovima svjih sugranana. U stvari, pitam se...“ Alvin zastade, dok mu je pogled odbludeo negde u daljinu, tako da se cinilo da na trenutak uopste nije svestan onoga sto ga okruzuje.
„O cemu sada razmisljas?“ upita ga Hilvar.
„Palo mi je nesto na pamet... mozda sam ja Jarlan Zej. To je sasvim moguce. On je verovatno uskladistio svoju licnost u Banke Secanja, kako bi osujecivao obrazac zivota u Diasparu, pre no sto on uhvati odvec duboke korene. Jednog dana moram otkriti sta se dogodilo sa prethodnim Jedinstvenima mozda ce to biti poslednji komadic koji nedostaje mozaiku.“
„A Jarlan Ze... ili ma ko to bio... takone je nalozio Centralnom Kompjuteru da pruzi posebnu pomoc Jedinstvenima, kad god budu stvoreni“, produzi Hilvar, sledeci istu nit logike.
„Tako je. Ironija je u tome sto sam mogao dobiti sva neophodna obavestanja neposredno od Centralnog Kompjutera, bez ikakve pomoci jadnog Kedrona. Meni bi rekao mnogo vise nego sto je njemu ikada rekao. Pa ipak, nema sumnje da mi je i ovako ustedeo mnogo vremena i da me je naucio mnogim stvarima do kojih ja sam nikada ne bih dosao.“
„Mislim da tvoja teorija obuhvata sve poznate cinjenice“, rece Hilvar oprezno. „Na zalost, ona i dalje ostavlja neresen najveci od svih problema: prvobitnu svrhu Diaspara. Zbog cega su tvoji sunarodnici pokusali da prikazu da spoljni svet ne postoji? Voleo bih da dobijem odgovor na ovo pitanje.“
„Ja nameravam da otkrijem taj odgovor“, uzvrati Alvin. „Ali jos ne znam ni kada... ni kako.“
Nastavili su da raspravljaju i sanjare, dok se iz casa u cas Sedam Sunaca priblizavalo, ispunjavajuci neobican tunel noci kojim su promicali. A onda, jedno za drugim, sest spoljnih sunaca nestade na rubu tame i na kraju ostade samo Sredisnje Sunce, iako vise nije moglo da bude sasvim u njihovom prostoru, ipak je blestalo bisernom svetloscu koja ga je isticala spram svih ostalih zvezda. Sjaj mu se iz minuta u minut povecavao, sve dok se tacka nije pretvorila u sicusan krug. A onda je krug poceo da se siri u susret njima.
Usledilo je gotovo neprimetno upozorenje: u delicu sekunde, dubok ton slican zvuku zvonca prostrujao je prostorijom. Alvin je cvrsce stegao naslone stolice, premda je to bio sasvim uzaludan pokret.
Veliki generatori jos jednom su ekspolozivno oziveli i silinom koja je bila gotovo zaslepljujuca ponovo su se pojavile zvezde. Brod je skliznuo natrag u svemir, u Vaseljenu sunaca i planeta, i prirodni svet gde se nista nije moglo kretati brze od svetlosti.
Vec su se nalazili unutar sistema Sedam Sunaca, posto je veliki prsten raznobojnih kugli preovlanivao nebom. A kakvo je to samo nebo bilo! Nestale su sve zvezde koje je poznavao, sva dobro znana sazvezna. Mlecni Put vise nije predstavljao slabasan pramen magle duz jedne strane obzorja; sada su bili u sredistu stvaranja, ciji je veliki krug raspolucivao Vaseljenu.
Brod se i dalje kretao veoma brzo ka Sredisnjem Suncu, dok je sest preostalih zvezda sistema predstavljalo raznobojne svetionike rasporenene po nebu. Nedaleko od najblize od njih videle su se slabasne iskre kruzecih planeta, svetova koji su nesumnjivo bili ogromnih razmera kada su se mogli videti sa ove udaljenosti.
Uzrok sedefaste svetlosti Sredisnjeg Sunca postao je sada sasvim ocevidan. Veliku zvezdu obavijala je gasna opna koja je ublazivala njeno zracenje i davala joj osobenu boju. Ta okruzna maglina mogla se razabrati samo posredno i bila je izvijena u neobicna oblicja koja su izmicala oku. Ali jamacno se nalazila tu, i sto bi se duze posmatrala, cinila se sve izduzenijom.
„Dobro, Alvine“, rece Hilvar, „na raspolaganju nam stoji citavo mnostvo svetova. Hocemo li izabrati neki, ili, mozda, mislis da ih mozemo sve istraziti?“
„Ovo poslednje srecom nije neophodno“, odvrati Alvin. „Ako bilo gde uspostavimo kontakt, dobicemo obavestenje koje nam je potrebno. Logicna odluka bi bila da se uputimo ka najvecoj planeti Sredisnjeg Sunca.“
„Izuzev ako nije odvec velika. Kako sam cuo, neke planete su tako velike da na njima ne moze postojati ljudski zivot, posto bi covek bio zgnjecen pod vlastitom tezinom.“
„Sumnjam da bi to vazilo ovde, posto sam siguran da je ovaj sistem potpuno vestacki. U svakom slucaju, moci cemo videti iz svemira da li postoje bilo kakvi gradovi i zdanja.“
Hilvar pokaza na robota.
„Nas problem je vec resen. Nemoj zaboraviti da nam je vodic vec bio ovde. On nas vodi svojoj kuci i pitam se sta misli o svemu tome?“
Alvinu je to isto palo na pamet. Ali da li je bilo osnovano, da li je uopste imalo nekog smisla pretpostaviti da robot oseca nesto sto bi nalikovalo ljudskim osecanjima, sada kada se posle toliko eona vraca drevnom domu Gospodara?
Tokom svih delanja koje je preduzeo sa njim, od casa kada je Centralni Kompjuter oslobodio blokadu koja ga je sprecavala da govori, robot nikada nije ispoljio ni najmanji znak osecajnosti. Odgovarao je na Alvinova pitanja i izvrsavao mu narenenja, ali mu se prava licnost pokazala krajnje nedostupnom. Da ova licnost uopste postoji, Alvin je bio uveren; u suprotnom, njega uopste ne bi prozimao mracni osecaj krivice kad god bi se setio varke kojom ga je izigrao, zajedno sa njegovim sada usnulim sadrugom.
On je jos verovao u sve cemu ga je Gospodar naucio; iako je video da obmanama izvodi cudesa i da vara svoje sledbenike, ove neugodne cinjenice ipak nisu uticale na njegovu odanost. Posedovao je sposobnost, kao i mnogi ljudi pre njega, da uskladi dva protivrecna niza podataka.
Sada se vracao svojim nezaboravljenim secnjima do njihovog izvorista. Gotovo izgubljena u sjaju Sredisnjeg Sunca, nalazila se bleda iskrica svetlosti, oko koje su kruzili sicusni tracci jos manjih svetova. Ogromno putovanje priblizilo se kraju; jos samo malo, i znace da li je ono preduzeto uzalud.
Planeta kojoj su se priblizavali bila je udaljena svega nekoliko miliona milja i licila je na predivnu kuglu visebojne svetlosti. Na njenoj povrsini nije moglo biti tame, jer dok bi se okretala ispod Sredisnjeg Sunca, preko neba bi joj se nizale jedna za drugom ostale zvezde.
Alvin je sada jasno razabrao znacajne reci koje je Gospodar izgovorio na samrti: Divno je posmatrati raznobojne senke na planetama vecne svetlosti.
Sada su se nalazili tako blizu, da su mogli uociti kontitnente, okeane i tananu izmagalicu atmosfere. Postojalo je, menutim, nesto zbunjujuce u vezi sa linijama obale i oni ubrzo shvatise da je podela izmenu kopna i vode neobicno pravilna. Kontineti planete nisu bili onakvi kakvim ih je Priroda uoblicila: ali preoblikovanje jednog sveta jamacno je moralo biti tricav zadatak za one koji su sazdavali njena sunca!
„Ovo uopste nisu okeani!“ uzviknu Hilvar iznenada. „Pogledaj, na njima postoje neke sare!“
Tek kada je planeta postala bliza, Alvin je jasno uocio sta mu je prijatelj imao na umu.
Razabrao je tanusne pruge i linije duz ivica kontinenata, prilicno unutar onoga sto je on drzao da su granice mora. Prizor ga je ispunio iznenadnom sumnjom, posto je odvec dobro razumeo znacenje ovih linija. Jednom ih je vec video u pustinji oko Diaspara i one su mu stavile do znanja da je putovanje bilo uzaludno.
„Ova planeta je suva kao Zemlja“, rece on tupo. „Sva voda je nestala sa nje: one sare predstavljaju slana korita isparelih mora.“
„Oni nikada ne bi dopustili da se to dogodi“, uzvrati Hilvar. „Uostalom, mislim da smo i te kako zakasnili.“
Njegovo razocarenje bilo je tako gorko, da Alvin nije nasao reci kojima bi nastavio razgovor; u tisini je zurio u veliki svet pod sobom. Upecatljivom sporoscu, planeta se okretala ispod broda, dok joj se povrsina velicanstveno podizala njima u susret. Konacno su mogli da razaznaju zdanja: sicusne bele okorine nalazile su se svuda, izuzev po okeanskim koritima.
Jednom je ovaj svet bio Srediste Vaseljene. Sada je utihnuo, vazduh je bio prazan, a na tlu se nije primecivao ni trag nekog pokreta koji bi govorio o zivotu. Pa ipak, brod je i dalje svrhovito klizio iznad smrznutog kamenog mora — mora koje se tu i tamo nabiralo u velike talase sto su prkosili vecnosti.
A onda se brod zaustavio, kao da je robot stigao do samog izvorista svojih secanja. Ispod njih se nalazio stub od sneznobelog kamena, uzdizuci se iz sredista jednog ogromnog, mramornog amfiteatra. Alvin je malo sacekao; a onda, posto je masina ostala nepomicna, upravio ju je ka zemlji, blizu podnozja stuba.
Sve do tog trenutka, Alvin se nadao da ce pronaci zivot na planeti. Nada je iskopnila istog casa kada se vazdusna komora otvorila. Nikada ranije u zivotu, cak ni u pustosi Salmirana, on se nije obreo u tako mrkloj tisini. Na Zemlji je uvek postojalo brujanje glasova, vreva zivih bica ili hujanje vetra.
