Hilvara, koji nije slutio da mu prijatelja povremeno obuzimaju sumnje; on takone nije nista znao o Alvinovom susretu sa Centralnim Kompjuterom i posledicama koje su odatle proistekle. Odgovor nije mogao biti ni lak, ni nepristrasan; slicno Kedronu, premda sa manje razloga, Hilvar je osecao kako polako gubi tle pod nogama.
Bespomocno je tonuo u vrtlog, koji je Alvin uskovitlao za sobom na putu kroz zivot.
„Smatram da si u pravu“ , odgovori Hilvar polako. „Nasa dva naroda bila su dugo razdvojena.“ Ovo je, pomisli on, tacno, premda je znao da mu se odgovor temelji na osecanjima. Ali Alvin je i dalje izgledao zabrinut.
„Postoji jedan problem koji mi ne da mira“, rece on uznemirenim glasom. „Posredi je razlika izmenu nasih zivotnih vekova.“ Nije vise nista kazao, ali obojica su znala sta je drugome na umu.
„I mene to zabrinjava“, priznade Hilvar, „ali mislim da ce se problem sam od sebe resiti kada se nasa dva naroda ponovo zblize. I jedni i drugi ne mozemo biti u pravu: nasi zivoti su odvec kratki, dok su vasi, naprotiv, suvise dugi. Moracemo pronaci neko srednje resenje.“
Alvin se zamislio. Tacno je da je u tom pravcu lezala jedina nada, ali prelazno razdoblje bice nesumnjivo tesko. Ponovo su mu pale na um gorke Seranisine reci: „On i ja bicemo mrtvi vec stolecima a ti ces i dalje biti mlad.“ Vrlo dobro; prihvatice uslove. I u Diasparu se na sva prijateljstva nadnosila ista senka; da li ce to biti kroz sto ili milion godina, u krajnoj liniji bilo je sasvim svejedno.
Pouzdanoscu koja je sezala izvan logike, Alvin je znao da dobrodit rase nalaze mesanje ove dve kulture; pod takvim okolnostima, pojedinacna sreca postajala je nevazna. Za trenutak, Alvin je video covecanstvo kao nesto vise od zivotnog zalena njegovog vlastitog postojanja i bez roptanja je prihvatio nesrecnost do koje ce jednoga dana dovesti njegov izbor.
Pod njima, svet je nastavljao svoje beskrajno kruzenje. Poganajuci prijateljevo raspolozenje, Hilvar nije nista rekao; tisinu je konacno narusio Alvin.
„Kada sam prvi put otisao iz Diaspara“, rece, „uopste nisam slutio sta cu naci. Bio bih zadovoljan Lisom, cak i vise od toga, ali sada mi sve na Zemlji izgleda tako sicusno i nevazno. Svako otkrice do koga sam dosao otvaralo je obuhvatnija pitanja, raskriljavalo sira obzorja. Pitam se cemu sve to vodi...“
Hilvar nikada nije video Alvina toliko predatog razmisljanjima i nije hteo da prekine njegov monolog. Naucio je veoma mnogo o svom prijatelju u poslednjih nekoliko minuta.
„Robot mi je kazao“, nastavi Alvin, „da brod moze stici do Sedam Sunaca za manje od jednog dana. Mislis li da treba da odem tamo?“
„A da li ti mislis da te ja mogu spreciti u tome?“ uzvrati Hilvar tiho.
Alvin se osmehnu.
„To nije odgovor“, rece. „Ko zna sta me ceka tamo u kosmosu? Osvajaci su verovatno otisli iz Vaseljene, ali mozda ima drugih inteligencija, neprijateljski raspolozenih prema coveku.“
„Zasto bi ih bilo?“ upita Hilvar. „To je jedno od pitanja o kojima nasi filosofi raspravljaju stolecima. Sasvim je neprilicno da odista inteligentna rasa bude neprijateljska.“
„Ali Osvajaci?“
„Oni su zagonetka, pretpostavljam. Ako su odista bili zli, do sada su morali sami sebe unistiti. Cak i ako do toga nije doslo...“ Hilvar pokaza prema nepreglednoj pustinji pod njima.
„Nekada smo imali Carstvo. Sta posedujemo sada sto bi ih moglo privuci?“
Alvin je bio pomalo iznenanen sto jos neko deli ovo misljenje, koje se gotovo poklapalo sa njegovim.
„Da li svi tvoji sunarodnici isto misle?“ upita.
„Samo manjina. Obicni ljudi uopste se ne zanimaju za to, ali verovatno bi kazali da bi Osvajaci, ako su zaista hteli da uniste Zemlju, to vec ucinili u davnoj proslosti. Cini mi se da ih se niko stvarno ne boji.“
„Situacija je sasvim drugacija u Diasparu“, rece Alvin. „Moji sunarodnici su velike kukavice. Uzasavaju se pri pomisli da izinu iz grada i uopste ne znam sta ce se dogoditi kada cuju da sam dosao u posed svemirskog broda. Jeserak je do sada sigurno vec obavestio Vece o tome i bas bi me zanimalo da znam sta ce ono preduzeti.“
„To ti ja mogu reci. Priprema se da primi prvo izaslanstvo iz Lisa. Serenis mi je to upravo saopstila.“
Alvin ponovo pogleda na ekran. Mogao je samo jednim pogledom da obuhvati celu razdaljinu izmenu Diaspara i Lisa; iako je ostvario jedan od ciljeva, to je sada izgledalo malo vazno. Pa ipak, bilo mu je veoma drago; jalova izdvojenost, koja je trajala toliko vekova, najzad se blizila kraju.
Znanje koje je proisteklo iz onoga sto mu je nekada bio glavni zadatak rasprsilo je i poslednje sumnje iz Alvinove svesti. Ostvario je svoj naum ovde na Zemlji, znatno brze i potpunije nego sto se i usunivao da pomisli. Pred njim se nalazio otvoreni put ka onome sto mu je mogla biti poslednja, a u svakom slucaju najveca pustolovina.
„Hoces li poci sa mnom, Hilvare?“ upita on, sasvim svestan onoga sto trazi.
Hilvar ga odlucno pogleda.
„Nema potrebe da to pitas, Alvine“, rece. „Vec sam kazao Seranis i svim prijateljima da odlazim sa tobom... i to pre dobar sat.“
Nalazili su se veoma visoko, kada je Alvin dao robotu poslednja uputstva. Brod se gotovo zaustavio, a Zemlja se nalazila mozda hiljadu milja pod njima, gotovo ispunjavajuci nebo.
Nije izgledala nimalo privlacno; Alvin se upitao koliko li je brodova u proslosti lebdelo ovde zakratko pre no sto su nastavili svojim putem.
Usledila je izvesna pauza, kao da je robot proveravao upravljace i vodove koji nisu korisceni citava geoloska razdoblja. A onda se oglasio veoma tanan zvuk, prvi koji je Alvin cuo iz masine. Bilo je to slabasno brujanje koje se brzo pelo oktavu po oktavu, sve dok se nije izgubilo iz granice cujnosti. Nije postojao nikakav osecaj promene kretanja, ali on iznenada primeti da zvezde hrle preko ekrana. Zemlja se ponovo pojavi, zatim skliznu u stranu, pa izine jos jednom, u nesto promenjenom polozaju. Brod je ‘nisanio’, njisuci se svemirom poput igle na kompasu koja trazi sever. Minutima se nebo okretalo i izvijalo oko njih, sve dok se brod konacno nije umirio; najzad je postao dzinovski projektil usmeren ka zvezdama.
U sredistu ekrana nalazio se veliki prsten Sedam Sunaca, prelivajuci se u raskosnosti duge.
Zemlja se jos malo videla, kao tamni srp oivicen zlatnom i grimiznom bojom zalaska sunca.
Alvin je shvatio da se upravo dogana nesto sto nakriljuje sva njegova iskustva. Cekao je, drzeci se za stolicu, dok su sekunde sporo promicale, a Sedam Sunaca blestalo na ekranu.
Nije bilo nikakvog zvuka, vec samo iznenadni trzaj koji je zamutio vidik; istog trena, Zemlje je nestalo, kao da ju je pomela neka dzinovska ruka. Bili su sami u svemiru, sami sa zvezdama i neobicno smanjenim suncem, Zemlja je iscezla kao da je nikada nije bilo.
Ponovo je usledio trzaj, propracen ovoga puta slabasnim zvukom, kao da su po prvi put generatori napregli jedan zamasniji deo svojih moci. Pa ipak, za trenutak je izgledalo da se nista ne dogana; a onda je Alvin primetio da je i samo sunce nestalo i da zvezde lagano promicu pored broda. Osvrnuo se za cas unazad — i nije video nista. Nebo je pozadi bilo potpuno iscezlo, zastrto polukuglom noci. Video je kako zvezde uranjaju u nju, da bi odmah nestale poput iskrica koje padaju u vodu. Brod se kretao znatno brze od svetlosti i Alvin je shvatio da se vise ne nalaze u poznatom svemiru Zemlje i Sunca.
Kada se i po treci put razlegao iznenadni, vrtoglavi trzaj, srce mu je gotovo prestalo da kuca. Neobicna zamrljanost vidnog polja sada je bila potpuna: za trenutak nije mogao da razabere svoju okolinu, koja kao da se sasvim izvitoperila. Smisao ovog izvitoperenja sinuo mu je u magnovenju lucidnosti cije poreklo nije mogao objasniti. Ono sto je video bila je stvarnost, a ne samo opsena oka. Dok je prolazio kroz tananu opnu Sadasnjosti, uhvatio je odsev promena koje su se zbivale u prostoru oko njega.
U istom trenutku, brujanje generatora pretvorilo se u grmljavinu koja je potresla brod — nesumnjivo upecatljiv zvuk, posto je to bilo prvi put da Alvin cuje krik protesta neke masine.
A onda je sve bilo gotovo i iznenad muk poceo je da mu odzvanja u usima. Veliki generatori obavili su svoj posao; oni vise nece biti potrebni do kraja puta. Zvezde ispred njih blistale su plavo-belom bojom, da bi potom nestajale u ultraljubicastoj. Pa ipak, nekom carolijom Nauke ili Prirode, Sedam Sunaca jos je bilo vidljivo, mada su se sada njihovi polozaji i boje donekle promenili. Brod je hrlio ka njima kroz tunel tame, sa one strane granica prostora i vremena, brzinom koja je nadmasala mogucnosti poimanja ljudskog uma.
Tesko se moglo poverovati da su izbaceni iz Suncevog sistema brzinom koja ce ih, ukoliko ne bude smanjena, ubrzo provesti kroz srce Galaksije i zaputiti u ogromnu prazninu koja je zjapila iza nje. Alvin i Hilvar nisu bili u stanju da dokuce stvarnu velicinu prevaljenog puta; velike sage o istrazivanjima potpuno su promenile Covekovo vinenje Vaseljene, a cak i sada, mnogo miliona stoleca kasnije, drevno predanje jos nije sasvim zamrlo. Legende su pricale o jednom brodu koji je oplovio Kosmos od izlaska do zalaska sunca. Pred takvim brzinama, milijarde milja koje su razdvajale zvezde nisu predstavljale nista. Alvinu se ovo putovanje cinilo samo malo vece i cak mozda manje opasnije od prve voznje za Lis.
Hilvar je prvi izrekao zajednicke misli dok je Sedam Sunaca blago sjalo pred njima.
„Alvine“, primeti on, „ovo ustrojstvo ne moze biti prirodnog porekla.“
Prijatelj mu klimnu glavom.
„Mislio sam to vec godinama, ali mi i dalje izgleda fantasticno.“
„Mozda taj sistem nije sazdao Covek“, slozi se Hilvar, „ali iza njegovog nastanka jamacno stoji inteligencija. Priroda nikada ne bi bila u stanju da obrazuje tako besprekoran krug zvezda, od kojih su sve podjednako sjajne. Osim toga, u vidljivom delu Vaseljene nema niceg slicnog Sredisnjem Suncu.
„Zbog cega je onda sve to stvoreno?“
„Oh, mogu navesti mnogo razloga. Mozda je u pitanju signal, koji bi svakom stranom brodu pri ulasku u Vaseljenu stavio do znanja gde da potrazi zivot. Mozda oznacava srediste galakticke administracije. Ili je mozda... a nesto mi kaze da je to pravo objasnjenje... posredi najvece umetnicko delo svih vremena. Ali nerazumno je sada mozgati o tome. Kroz nekoliko casova znacemo istinu.
Znacemo istinu. Nije iskljuceno, pomisli Alvin, ali koliki ce nam njen deo stvarno biti dostupan? Izgledalo je neobicno sto mu se u ovom casu, kada se otisnuo iz Diaspara i sa same Zemlje brzinom koja je uveliko nadmasala moc poimanja, misli ponovo upravljaju na tajnu njegovog ronenja. Mozda to, ipak, nije bilo odvec iznenanujuce; naucio je mnoge stvari od kada je prvi put stigao u Lis, ali do sada jos nije imao nimalo vremena da natenane razmisli o svemu.
Sve sto mu je preostalo bilo je da sedi i ceka; njegovom
