Grad i zvezde

je gotovo svaku nadmenost u njegovoj dusi, ali nje je ipak ostalo dovoljno za poslednju opasnost koja ce nadmasiti sve prethodne.

Dok se oprastao od Veca, pitao se da li ih iznenanuje njegovo mirno pokoravanje i odsustvo ozlojenenosti zbog zatvaranja puta za Lis. Proktori ga nisu sledili; nije se vise nalazio pod prismotrom, bar ne na tako neprikriven nacin. Samo je Jeserak krenuo za njim iz Vecnice u sarolike ulice.

„Dakle, Alvine?“ rece on. „Vladanje ti je bilo besprekorno, ali mene ne mozes obmanuti.

Sta si sad smislio?“

Alvin se osmehnu.

„Znao sam da ces nesto posumnjati; ako pones sa mnom, pokazacu ti zasto podzemni put za Lis nije vise vazan. Postoji jos jedan opit koji bih zeleo da oprobam; nista ti se nece dogoditi, sem sto ti se mozda nece dopasti.“

„Vrlo dobro; ja se i dalje smatram tvojim starateljem, premda izgleda da su uloge sada promenjene. Kuda to nameravas da me vodis?“

„Idemo u Loranovu Kulu, odakle cu ti pokazati svet izvan Diaspara.“

Jeserak je pobledeo, ali je sacuvao prisustvo duha. A onda, kao da nema poverenja u vlastite reci, ukoceno je klimnuo i krenuo za Alvinom na glatko sklisku povrsinu pokretnog puta.

Jeserak se nije uplasio dok su koracali tunelom kojim je hladan vetar vecito duvao u Diaspar. Tunel se sada promenio; kamena resetka koja je sputavala pristup spoljnem svetu nestala je. Ona vise nije sluzila nikakvoj strukturalnoj svrsi i Centralni Kompjuter ju je uklonio bez reci protivljenja kada je Alvin to zatrazio. Kasnije ce mozda naloziti monitorima da se ponovo sete resetke i da je vrate u postojanje. Ali za sada tunel je izbijao, nezapreten i nenadgledan, na spoljne, okomite gradske zidine.

Tek kada je Jeserak stigao gotovo do ruba vazdusne cevi, postalo mu je jasno da se spoljni svet nalazi tik pred njim. Pogledao je prema sve sirem krugu neba, a koraci su poceli da mu bivaju sve nesigurniji, da bi konacno zastao. Alvin se setio kako se Alistra okrenula i pobegla glavom bez obzira sa ovog mesta i upitao se da li ce moci da nagna Jeseraka da krene jos malo napred.

„Molim te samo da pogledas“, obrati mu se on, „a ne da napustis grad. Siguran sam da to mozes uciniti!“

Za vreme svog kratkotrajnog boravka u Erliju, Alvin je video kako jedna majka uci svoje dete da hoda. Taj prizor mu je neodoljivo pao na um dok je podsticao Jeseraka da nastavi hodnikom, ohrabrujuci ga svaki cas u njegovom nevoljnom napredovanju korak po korak. Za razliku od Kedrona, Jeserak nije bio kukavica. Nije prezao da se uhvati ukostac sa samim sobom, ali ta borba je bila ocajnicka. Alvin je izgledao podjednako iscrpljen kao i njegov tutor, kada mu je konacno poslo za rukom da dovede Jeseraka do mesta odakle je mogao videti celokupno, nezapreteno prostranstvo pustinje.

Kada se jednom nasao tu, zanimljivost i cudesna lepota prizora, tako razlicitog od svega sa cim se Jeserak susretao u ovom ili prethodnim zivotima, kao da su nadvladali njegov strah.

Ocevidno je bio opcinjen ogromnoscu vidika satkanog od valovitih pescanih dina i udaljenih, drevnih brda. Bilo je pozno popodne i ubrzo ce ceo kraj prekriti plast noci koja se nikada nije spustala na Diaspar.

„Molim te da dones ovamo“, rece Alvin, govoreci brzo, kao da mu tesko polazi za rukom da obuzdava nestrpljenje. „Shvatio sam da ti zasluzujes vise od bilo kog drugog da vidis gde su me putevi odveli. Hteo sam da ti pokazem pustinju, ali istovremeno da budes ocevidac onoga sto cu sad preduzeti, kako bi Vece znalo sta sam ucinio.

Kao sto sam rekao Vecu, doveo sam ovog robota iz Lisa u nadi da ce Centralni Kompjuter biti u stanju da otkloni blokadu kojom je njegovo secanje zapretao covek po imenu Gospodar.

Varkom koju jos potpuno ne razumem, Kompjuter je to ucinio. Posle toga, bio mi je otvoren put u sva secanja masine, kao i do posebnih vestina kojima je ona obdarena. Sada cu primeniti jednu od tih vestina. Gledaj!“

Nagnan besumnim narenenjem koje je Jeserak mogao samo da nasluti, robot je izjezdio iz ulaza tunela, dobio na brzini i posle svega nekoliko sekundi predstavljao je tek daleki metalni odsev pod svetloscu sunca. Nisko je leteo preko pustinje, povrh pescanih dina, koje su lezale izukrstane poput zamrznutih talasa. Jeseraku se javio neodoljiv utisak da masina nesto trazi, ali nije imao ni najmanju predstavu sta bi to moglo biti.

A onda, iznenada, blistava tacka vinula se uvis iznad pustinje i zaustavila se na hiljadu stopa iznad tla. U istom casu, Alvinu se oteo dubok uzdah zadovoljstva i olaksanja. Uputio je brz pogled prema Jeseraku, kao da mu kaze: „To je ono!“

U prvi mah, ne znajuci sta da ocekuje, Jeserak nije razabrao nikakvu promenu. A zatim, gotovo ne verujuci vlastitim ocima, ugledao je kako se oblak prasine polako podize sa pustinje.

Nista nije uzasnije od pokreta koji se javio tamo gde nikakvog pokreta ne bi smelo biti, ali Jeserak je vec bio izvan domasaja iznenanenja i straha kada su pescane dine pocele da se razmicu. Nesto je pocelo da se uzdize ispod pustinje, poput dzina koji se budi iz sna, i najednom do Jeserakovih usiju doprese grmljavina zemlje koja se obrusava i praskanje stenja koje razmrskava neobuzdana sila. Zatim veliki gejzir peska siknu stotinama stopa u vazduh i tle nestade sa vidika.

Prasina je pocela polako da se talozi preko rane zasecene na licu pustinje. Ali Jeserakov i Alvinov pogled i dalje je bio uprt ka otvorenom nebu, na kome se do pre samo nekoliko trenutaka nalazio samo strpljivi robot. A onda je, konacno, Jeseraku postalo jasno zasto je Alvin tako ravnodusno primio odluku Veca, zbog cega nije ispoljio nikakvo osecanje kada mu je receno da je podzemni put za Lis zatvoren.

Naslage zemlje i stenja mogle su da zaprljaju, ali ne i da zapretu ponosite linije broda koji se i dalje uzdizao iznad razdrljane pustinje. Jeserak je netremice posmatrao kako blago zaokrece sa njim, sve dok im nije dosao tacno u liniju vida i zadobio kruzno oblicje. A onda, sasvim polako, krug je poceo da se siri.

Alvin je poceo prilicno brzo da govori, kao da je imao malo vremena na raspolaganju.

„Robot je sazdan da bude Gospodarev sadrug, sluga, ali iznad svega, pilot njegovog broda.

Pre no sto je dosao u Lis, on se spustio u Port Diaspar, koji sada lezi zatrpan pod pustinjskim peskom. Cak i u to vreme, kosmodrom je bio gotovo prazan; mislim da je Gospodarev brod bio jedan od poslednjih koji su stigli na Zemlju. On je krace vreme proveo u Diasparu, pre no sto je otisao u Salmiran; put je tada sigurno jos bio otvoren. Ali brod mu vise nije bio potreban i tokom svih proteklih vekova letelica je cekala tamo, pod naslagama peska. Kao i sam Diaspar, kao ovaj robot, kao sve ostalo sto su neimari proslosti smatrali odista vaznim, i on je ostao sacuvan zahvaljujuci vlastitim vodovima vecnosti. Sve dok bude imao izvor energije, on nece biti podlozan propadanju niti unistenju; slika koja je uskladistena u njegovim celijama secanja nikada nece izbledeti, a upravo ta slika upravlja njegovom fizickom strukturom.“

Brod se sada nalazio sasvim blizu, kako ga je robot vodio prema kuli. Jeserak je procenio da mu duzina dostize oko sto stopa i da je ostro zasiljen na oba kraja. Izgledalo je da nema prozora niti drugih otvora, mada je ovaj zakljucak dovodio u sumnju tanak sloj zemlje.

Iznenada ih je zapljusnula prljavstina kada se deo trupa otvorio prema njima; pred Jeserakovim ocima pojavio se prizor male, neopremljene prostorije na cijem su se suprotnom kraju nalazila druga vrata. Brod je lebdeo samo stopu od otvora ventilacione cevi, kojoj se priblizio veoma oprezno, poput zivog bica sa sposobnoscu da oseca.

„Do vinenja, Jeserace“, rece Alvin. „Ne mogu da se vratim u Diaspar, Jeserace, da se oprostim od prijatelja; molim te, ucini ti to u moje ime. Reci Eristonu i Etaniji da se nadam da cu se skoro vratiti; ako se to ne dogodi, zahvalan sam i tebi, premda ti mozda ne odobravas nacin na koji primenjujem znanje steceno od tebe.

Sto se tice Veca... reci mu da se put, koji se jednom otvori, ne moze zatvoriti pukim donosenjem odluke.“

Brod je sada predstavljao samo tamnu tacku spram neba, a samo tren potom Jeserak ga sasvim izgubi iz vida. Nije primetio kako nestaje, ali najednom se sa nebesa oglasi najzastrasujuciji zvuk koga je Covek ikada proizveo: otegnuta grmljavina vazduha, koji se iz milje u milju survava u vakuumski tunel iznenada izbusen kroz nebo.

Jeserak je ostao nepomican dok su poslednji odjeci zamirali preko pustinje. Razmisljao je o decaku koji je otisao: za Jeseraka Alvin ce uvek predstavljati dete, jedino koje je ugledalo svetlost dana u Diasparu, od kada je, veoma davno, ukinut ciklus rananja i umiranja. Alvin nikada nece odrasti; za njega je citava Vaseljena predstavljala igracku, zagonetku koju je on razresavao vlastite zabave radi. U toj igri, sada je naisao na zavrsnu, pogubnu stvarcicu koja je mogla satrti ono sto je preostalo od ljudske civilizacije: ali ma kakav bio ishod, za njega ce to i dalje biti samo igra.

Sunce se sada nalazilo nisko na obzorju, a iz pustinje je dopirao prohladan povetarac. Ali Jeserak jos nije odlazio, savlanujuci strah u sebi; a onda je, po prvi put u zivotu, ugledao zvezde.

18.

Cak i u Diasparu, Alvin je retko imao prilike da vidi takvu raskos kao sto je bila ona koja ga je zasenila kada su unutrasnja vrata vazdusne komore skliznula u stranu. Ma sta da je inace bio, Gospodar sigurno nije spadao u askete. Trebalo je, menutim, da protekne izvesno vreme pre no sto je Alvinu postalo jasno da sva ova udobnost ne predstavlja znak taste rasipnosti; mali svet bio je Gospodarevo jedino staniste tokom mnogih dugih putovanja menu zvezdama.

Nigde se nisu mogli videti nikakvi upravljaci, ali veliki, ovalni ekran koji je potpuno zapremao suprotni zid ukazivao je da to nije obicna prostorija. Postavljena u polukrug ispred njega, nalazila su se tri niska lezaja; ostali deo kabine zauzimali su dva mala stola i nekoliko mekanih stolica, od kojih neke ocigledno nisu bile predvinene za ljude.

Kada se udobno smestio naspram ekrana, Alvin pogledom potrazi robota. Na njegovo iznenanenje, ovaj je iscezao; a onda ga je opazio, scucurenog u jednom udubljenju ispod zakrivljene tavanice. Dovezao je Gospodara kroz svemirska prostranstva na Zemlju, a zatim ga je kao sluga pratio u Lis. Sada je ponovo stajao spreman, kao da minuli eoni uopste nisu postojali, da se jos jednom lati svoje stare duznosti.

Alvin mu uputi jedno eksprementalno narenenje i veliki ekran pred njim ozive. Pojavila se Loranova Kula, neobicno skracena u perspektivi i prividno kao da lezi postrance. Potonji pokusaji predocili su mu prizore neba, grada i velikog prostranstva pustinje. Slika je bila izvrsna, gotovo neprirodna i jasna, iako je izgledalo da nije upotrebljeno nikakvo uvecanje.

Alvin je jos malo vrsio isprobavanja, sve dok mu nije