Grad i zvezde

on bi mu se u istoj meri ucinio lisen smisla. Masina je izgledala nepokretna i nepromenljiva zato sto nije mogao videti njene misli.

Po prvi put poceo je da stice izvesnu maglovitu predstavu o mocima i silama koje su odrzavale grad. Citavog zivota je bez ikakvog pitanja prihvatao cudo sintetizera, koji su iz veka u vek u neiscrpnom prilivu podmirivali sve potrebe Diaspara. Hiljadu puta bio je ocevidac tog cina stvaranja, ali mu je pri tom retko padalo na um da se negde mora nalaziti prauzor onoga sto je pred njim dolazilo na svet.

Kao sto se ljudski um tek malcice mogao zadrzati na samo jednoj misli, tako su nesravnjivo veci mozgovi, koji su predstavjali tek delic Centralnog Kompjutera, bili u stanju da obuhvate i zauvek zadrze i najslozenije ideje. Sklopovi svih stvorenih stvari bili su zamrznuti u tim vecnim umovima, a bio je potreban samo treptaj covekove volje pa da oni postanu deo stvarnosti.

Svet je zaista daleko odmakao od vremena kada su, iz casa u cas, pecinski ljudi strpljivo glacali vrske svojih strela i nozeve u cvrstom kamenu.

Alvin je cekao, ne hotevsi da progovori dok ne dobije novi znak raspoznavanja. Upitao se na koji je nacin Centralni Kompjuter svestan njegovog prisustva, odnosno kako ga moze videti i cuti mu glas. Nigde nije bilo ni najmanjeg traga organima cula — nikakvih resetkastih zastora, ekrana ili bezosecajnih kristalnih ociju kojima su normalno roboti poimali svet oko sebe.

„Izlozi svoj problem“, rece mu tihi glas u uho. Izgledalo je neobicno sto ova sveobuhvatna zapremina masinerija izrazava tako blago svoje misli. A onda mu je postalo jasno da sam sebi laska; njime nije bio zaokupljen mozda ni milioniti deo mozga Centralnog Kompjutera. On je predstavljao samo jedan od bezbrojnih nepravilnih slucajeva kojima je on istovremeno posvecivao paznju, bdijuci nad Diasparom.

Tesko je razgovarati sa prikazom koja ispunjava citav prostor oko vas. Alvinove reci kao da su zamirale u praznom vazduhu istog casa kada bi ih izgovorio.

„Sta sam ja?“ upita on.

Da je ovo pitanje postavio jednoj od obavestajnih masina iz grada, znao je kakav bi odgovor dobio. U stvari, on je to cesto cinio, a odgovor je uvek glasio: „Ti si Covek.“ Sada se, menutim, nalazio pred inteligencijom potpuno razlicitog reda, tako da nije bilo potrebe za brizljivom semantickom tacnoscu. Centralni Kompjuter ce znati na sta on misli, ali to jos nikako nije znacilo i da ce mu odgovoriti.

I odista, usledio je upravo onakav odgovor kakvog se pribojavao.

„Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Kada bih to ucinio, otkrio bih naum mojih tvoraca, a samim tim bih ga i obezvredio.“

„Onda je moja uloga predvinena kada je grad podignut?“

„To se moze reci i za sve ostale ljude.“

Ovaj odgovor nagnao je Alvina na razmisljanje. Centralni Kompjuter kazao je istinu; ljudski zitelji Diaspara bili su projektovani podjednako temeljito kao i njegove masine.

Cinjenica da je jedinstven davala je Alvinu neobican osecaj vlastite retkosti, ali to nije bezuslovno bila vrlina.

Postalo mu je jasno da ovde vise ne moze saznati nista sto bi mu pomoglo da razresi tajnu svog porekla. Bilo je beskorisno pokusavati da se obmane ova ogromna inteligencija, ili se nadati da ce ona otkriti podatke koje joj je nalozeno da cuva. Alvin nije bio prekomerno razocaran; osecao je da vec pocinje da dokucuje istinu, ali to u svakom slucaju nije predstavljalo glavni razlog njegove posete.

Bacio je pogled na robota koga je doveo iz Lisa i upitao se kako da preduzme sledeci korak. Ovaj je mogao nasilno da reaguje, ukoliko sazna sta Alvin sprema, tako da je bilo osobito vazno da ne cuje ono sto je Alvin hteo da kaze Centralnom Kompjuteru.

„Mozes li da obezbedis zonu tisine?“ upita.

U istom casu, iskusio je nepogresivi osecaj ‘smrti’, potpuno prigusenje svih zvukova, kojim se odlikovala ovakva zona. Kada mu se Kompjuter ponovo obratio, glas mu je bio neobicno zvonak i opor. „Niko nas ne moze cuti. Reci sta zelis.“

Alvin pogleda robota; i dalje se nalazio u istom polozaju. Izgledalo je da nista ne podozreva; mozda uopste nije bio u pravu kada je pretpostavio da ovaj kuje neke svoje planove. Nije iskljuceno da je posao sa njim u Diaspar kao verni, poverljivi sluga; u tom slucaju, ovo sto je Alvin sada nameravao da preduzme moglo je predstavljati krajnje neumesnu niskost.

„Cuo si kako sam naisao na ovog robota“, poce Alvin. „On sigurno raspolaze neprocenjivim znanjem o proslosti, cak do onih vremena kada jos nije postojao grad kakav mi poznajemo. Mozda ce moci da nam kaze nesto i o drugim svetovima osim Zemlje, buduci da je pratio Gospodara na njegovim putovanjima. Na nevolju, govorni vodovi su mu blokirani.

Ne znam u kojoj je meri ova blokada otporna, ali molim te da je otklonis.“

Glas mu je zvucao zagrobno i suplje, posto je zona tisine upijala svaku rec pre no sto bi ova proizvela odjek. Cekao je u nevidljivoj i mukloj praznini da mu molba bude uslisena ili odbijena.

„Tvoj zahtev se suocava sa dva problema“, uzvrati Kompjuter. „Jedan je moralne, a drugi tehnicke prirode. Ovaj robot je programiran da izvrsava narenenja samo jednog odrenenog coveka. Kakva prava imam da izmenim ovo, cak i ako mogu?“

Alvin je predvideo ovo pitanje i pripremio nekoliko odgovora na njega.

„Nije nam poznat tacan vid Gospodareve zabrane“, uzvrati on. „Ukoliko mozes da razgovaras sa robotom, probaj da ga ubedis da su se sada promenile okolnosti u kojima je blokada postavljena.“

Naravno, bio je to ocigledan potez. Alvin ga je i sam povukao, no bez uspeha; nadao se da ce Centralni Kompjuter, sa svojim nesravnjivo vecim mentalnim mocima, moci da ucini ono sto njemu nije poslo za rukom.

„To iskljucivo zavisi od prirode blokade“, usledio je odgovor. „Moguce je, na primer, postaviti takvu blokadu koja bi, ukoliko bi neko neovlasceno posegao u nju, izazvala brisanje sadrzaja celija secanja. Ne verujem, menutim, da je Gospodar raspolagao sa dovoljno umeca za tako nesto; za to je potrebna veoma specijalizovana tehnika. Pitacu tvoju masinu da li se u njenim jedinicama pamcenja nalazi vod za brisanje.“

„Ali sta“, uzbuneno uzviknu Alvin, „ako i samo pitanje o postojanju voda za brisanje dovodi do brisanja pamcenja?“

„Postoji uobicajeni postupak za ovakve slucajeve i ja cu ga se pridrzavati. Izdacu drugostepena uputstva, rekavsi masini da prenebregne moje pitanje, ukoliko takva zamka postoji. Ona ce se onda neminovno suociti sa logickim paradoksom; bez obzira na to da li mi odgovori ili se uzdrzi od odgovora, prekrsice prvostepena uputstva. U takvim okolnostima svi roboti postupaju na isti nacin kako bi zastitili sebe. Oni jednostavno iskljuce ulazne vodove i delaju kao da im nije postavljeno pitanje.“

Alvin je pozalio sto je poveo rec o ovom predmetu i posle kratkog mentalnog kolebanja zakljucio je da bi i on trebalo da pribegne istoj taktici i da se pretvara da mu nikakvo pitanje nije upuceno. U svakom slucaju, pouzdano je utvrdio bar jednu stvar: Centralni Kompjuter bio je potpuno pripravan da se uhvati ukostac sa svakom neocekivanom zamkom koja moze postojati u robotovim jedinicama secanja. Alvin nije zeleo da vidi masinu svedenu na gomilu gvoznurije; umesto toga, znatno bi je radije vratio u Salmiran sa neugrozenim tajnama.

Cekao je sto je mogao strpljivije da se zbije nemi, bestelesni susret dva intelekta. Bilo je to ogledanje dva uma, koje je stvorio ljudski genije u davno zapretenom zlatnom dobu svog najveceg dostignuca. Sada su se obojica nalazila daleko izvan moci poimanja bilo kog zivog coveka.

Mnogo minuta kasnije ponovo je prozborio supalj, neodrenen glas Centralnog Kompjutera.

„Uspostavio sam delimican kontakt“, rece. „Sada bar znam prirodu blokade i mislim da sam otkrio zbog cega je postavljena. Postoji samo jedan nacin na koji se ona moze otkloniti.

Tek kada Veliki donu na Zemlju, ovaj robot ce ponovo progovoriti.“

„Ali to je besmisleno“, usprotivi se Alvin. „I drugi Gospodarev sledbenik verovao je u njih i pokusao je da objasni sta su oni znacili po nas. Ali uglavnom je pricao nerazumljivosti.

Veliki nikada nisu postojali, niti ce ikada postojati.“

Izgledalo je da se nasao u corsokaku i osetio je gorko, bespomocno razocaranje. Put do istine zaprecile su mu zelje jednog coveka koji je bio sisao s uma i koji je umro pre milijardu godina.

„Mozda si u pravu“, rece Centralni Kompjuter, „kada kazes da Veliki nikada nisu postojali.

Ali to ne znaci da oni nikada nece postojati.“

Ponovo je usledila duga tisina, dok je Alvin razmisljao o znacenju ove opaske, a umovi dvaju robota ponovo uspostavljali svoj tanani kontakt. A onda, bez ikakvog predznaka, on se obreo u Salmiranu.

17.

Sve je bilo u dlaku isto kao i prosli put: velika abonosna uvala upijala je svetlost sunca, ali je nije odrazavala ka oku. Stajao je menu rusevinama utvrnenja, gledajuci preko jezera, cija je nepomicna vodena povrsina ukazivala da dzinovski polip sada predstavlja samo razluceni oblak animalkula, a ne vise ustrojeno bice, sposobno da oseca.

Robot se i dalje nalazio uz njega, ali od Hilvara nije bilo ni traga. Nije imao vremena da razmisli o ovoj neobicnosti, niti da se zabrine zbog odsustva prijatelja, posto se gotovo istog trena dogodilo nesto tako fantasticno, da su mu sve ostale stvari iscilele iz uma.

Nebo je pocelo da se raspolucuje na dvoje. Tanak klin tame pruzao se od obzorja do zenita, lagano se sireci, kao da se tmina i haos zarivaju u Vaseljenu. Klin je neumoljivo prodirao, sve dok nije obuhvatio cetvrtinu neba. I pored sve upucenosti u cinjenicku stvarnost astronomije, Alvin se nije mogao oteti sveprozimajucem utisku da se on i njegov svet nalaze pod velikom, plavom kupolom — koju sada nesto probada spolja.

Klin tmine prestao je da se siri. Sile koje su ga izazvale gledale su nadole, u svet-igracku koju su otkrile, mozda raspredajuci menu sobom da li je on uopste vredan njihove paznje. Pod ovim kosmickim motrenjem, Alvin nije osetio ni uznemirenost, ni uzas. Znao je da se nalazi licem u lice sa silom i mudroscu pred kojima je covek mogao osecati strahopostovanje, ali ne i strah.

A onda je pala odluka: utrosice jedan delic Vecnosti na Zemlju i njene zitelje. Dolazili su kroz prozor koji su otvorili u nebu.

Poput iskri iz neke nebeske kovacnice, poceli su se slivati na Zemlju. Njihov priliv postojao je sve zamasniji i na kraju se sa nebesa obrusavao plameni vodopad, rasprskavajuci se u lokve tecne svetlosti kada je stizao do tla. Alvin nije morao da cuje reci koje su mu zazvucale u usima poput blagoslova: Veliki su dosli.

Plamen je stigao do njega, ali nije pekao. Bilo ga je posvuda: ispunjavao je veliku uvalu Salmirana svojim zlatnim sjajem. Posmatrajuci u cudu,