vas, bas kao i Diaspar, da ste pocinili gresku.“ Nije nista kazao o drugom razlogu: da mu se, naime, u Lisu nalazi jedini prijatelj u koga moze imati poverenja i cija mu je pomoc sada bila potrebna.
Senatori su i dalje cutali, cekajuci da on nastavi; Alvin je znao da posredstvom njihovih ociju i usiju sve ovo sada vide i cuju mnogi drugi umovi. Bio je predstavnik Diaspara i ceo Lis sudio je o njemu po onome sto ce reci. Odgovornost je bila velika i on zadrhta pri pomisli na nju. Pribrao je malo misli, a onda ponovo poceo da govori.
Tema je bila Diaspar. Opisao je grad onako kako ga je video poslednji put, usnulog na prsima pustinje, sa kulama koje blistaju poput ocaravajucih duga spram neba. Iz riznice secanja prizvao je napeve koje su pesnici starine spevali u slavu Diaspara, a onda je kazivao o nebrojenim ljudima koji su proveli zivote povecavajuci mu lepotu. Nemoguce je, rekao im je, ikada iscrpsti blaga grada, ma koliko se zivelo; uvek postoji nesto novo. Zatim je opisivao neka cuda koja su proizveli zitelji Diaspara; pokusao je da im docara bar tracak ljupkosti koju su umetnici proslosti stvorili za vecno divljenje buducih narastaja. Pitao se, pomalo zamisljeno, da li je stvarno muzika Diaspara predstavljala poslednje zvuke koje je Zemlja odaslala ka zvezdama.
Saslusali su ga do kraja, ne prekidajuci ga pitanjima. Kada je zavrsio, bilo je veoma kasno i on se osetio umornim vise nego ikada ranije, bar koliko ga je secanje sluzilo. Napor i uzbunenje dugog dana konacno su se poceli odrzavati na njemu i gotovo istog casa on je utonuo u san.
Kada se probudio, obreo se u nepoznatoj prostoriji i bilo mu je potrebno izvesno vreme da shvati da se vise ne nalazi u Diasparu. Sa povratkom svesti i svetlost se pojacavala oko njega; kupao se u blagom, hladnjikavom zracenju jutarnjeg sunca, koje se slivalo kroz sada prozirne zidove. Lezao je u dremljivoj omamljenosti, prisecajuci se doganaja prethodnog dana i pitajuci se kakve li je sile sada stavio u pokret.
Uz nezan, muzicki ton, jedan od zidova poceo je da se nabira nagore, na tako slozen nacin da ga oko nije moglo sasvim razabrati. Kroz otvor koji je nastao promolio se Hilvar i pogledao Alvina sa izrazom koji je predtsavljao mesavinu sale i zbilje.
„Sada kada si se probudio, Alvine“, rece on, „mozda ces mi najzad kazati sta dalje imas u planu i kako ti je poslo za rukom da se vratis ovamo. Senatori su upravo otisli da vide u cemu je stvar sa podzemnim prolazom; nije im jasno kako si uspeo da se posluzis njime. Pitam se da li je to uopste tacno.“
Alvin skoci iz postelje i snazno se protegnu.
„Mozda je bolje da ih zaustavimo“, rece. „Ne zelim da samo trace vreme. Sto se tice pitanja koje si mi postavio, uskoro cu ti pokazati odgovor na njega.“
Senatori su stigli tek u blizinu jezera i dve skupine izmenjase lake naklone. Istrazni odbor video je da je Alvinu poznato kuda se on zaputio, a ovaj neocekivani susret ocigledno ga je doveo u nedoumicu.
„Bojim se da sam vas nocas uputio na pogresan trag“, rece Alvin veselo. „Nisam dosao u Lis starim putem, tako da je vas trud oko njegovog zatvaranja bio sasvim nepotreban. Stavise, i diasparsko Vece takone je zaprelo svoj kraj, ali isto tako bez stvarnog razloga.“
Lica senatora predstavljala su ogledalo suste zbunjenosti, dok su resenja smenjivala jedno drugo u njihovim umovima.
„Kako si onda stigao ovamo?“ upita vona. Iznenada je blesnuo tracak razumevanja u njegovim ocima i Alvin pomisli da je ovaj poceo da nagana istinu. Pitao se da nije mozda uhvatio narenenje koje je njegov um upravo poslao preko planina. Ali nista nije kazao, vec je samo u tisini upro prstom prema severnom delu neba.
Odvec brzo da bi je oko pratilo, jedna srebrna igla svetlosti napravila je luk preko planina, ostavljajuci za sobom usijani trag dugacak citavu milju. A onda se zaustavila, dvadeset hiljada stopa iznad Lisa. Nije bilo usporavanja, niti polakog kocenja njene dzinovske brzine.
Zaustavila se tako naglo, da je oko nastavilo da se krece zamisljenom putanjom njenog kretanja jos dobru cetvrtinu neba, pre no sto je mozgu uspelo da ga obuzda. Odozgo se razlegao mocan pucanj groma: zvuk vazduha koji je prolazak broda potisnuo i sabio. Sjajno blistajuci na suncu, letelica se ubrzo spustila na obronak brda, stotinak metara dalje.
Tesko se moglo reci ko je vise iznenanen, ali Alvin je prvi povratio prisustvo duha. Dok je isao, gotovo trceci, prema brodu, upitao se da li on i inace putuje na ovaj meteorski nacin.
Pomisao je bila uznemirujuca, premda za vreme puta uopste nije imao osecaj kretanja. Znatno je vise, menutim, dovodila u zabunu cinjenica da je do pre samo jednog dana ovo blestavo oblicje lezalo skriveno ispod debelog sloja stena cvrstih poput celika: tu oblogu i dalje je imala na sebi kada se oslobodila zagrljaja pustinje. Tek kada je Alvin stigao do broda i opekao prste posto ih je neoprezno stavio na trup letelice, postalo mu je jasno sta se, u stvari, dogodilo. Blizu krmenog dela i dalje je bilo tragova zemlje, ali ona se rastopila u lavu. Sve ostalo je otpalo, ostavivsi nepokriven postojani spoljni omotac, koga nisu mogli da okrnje ni vreme, niti bilo koja prirodna sila.
Sa Hilvarom uz sebe, Alvin je zastao u otvorenim vratima i pogledao nadole, prema senatorima, koji su i dalje bili bez reci. Upitao se na sta sada misle, odnosno sta sada ceo Lis misli. Izrazi lica su im odavali nesto sto je gotovo predstavljalo potpunu prazninu uma.
„Idem u Salmiran“, rece Alvin, „i vraticu se u Erli kroz otprlike jedan cas. Ali to je samo pocetak, a dok budem odsutan, evo vam nesto o cemu cete moci da razmisljate.
Ovo nije obicna letelica u kakvima su ljudi putovali oko Zemlje. To je svemirski brod, jedan od najbrzih koji su ikada sazdani. Ako hocete da saznate odakle mi on, odgovor vas ceka u Diasparu. Ali u tom slucaju moracete da odete tamo, posto Diaspar nikada nece doci k vama.“
Okrenuo se ka Hilvaru i pokazao mu prema vratima. Hilvar je oklevao samo za trenutak, bacivsi jos jedan pogled na poznate prizore oko sebe. A onda je zakoracio u vazdusnu komoru.
Senatori su posmatrali kako brod, koji se sada kretao sasvim polako, posto je imao da prevali sasvim kratak put, nestaje u pravcu juga. A onda, mladic pepeljaste kose koji je predvodio skupinu, filosofski slegnu ramenima i okrenu se prema jednom od svojih kolega.
„Uvek si nam protivurecio kada smo zeleli promenu“, rece on, „i do sada si uvek bivao ubedljiviji. Ali sumnjam da buducnost lezi u bilo kom od nasa dva tabora. Lis i Diaspar zajedno su dosli do kraja jednog razdoblja, i to valja na najbolji nacin iskoristiti.“
„Bojim se da si u pravu“, usledio je sumoran odgovor. „Suoceni smo sa krizom, a Alvin je jamacno znao sta govori kada nam je kazao da odemo u Diaspar. Oni sada znaju o nama, tako da vise nema nikakve svrhe skrivati se. Mislim da nam ne preostaje nista drugo nego da uspostavimo vezu sa nasim ronacima, koji se sada mogu pokazati znatno raspolozeniji za saradnju.“
„Ali podzemni put je zatvoren na oba kraja!“
„Mi cemo otvoriti nas; nece proci dugo vremena, a Diaspar ce uciniti isto.“
Umovi senatora, kako ovih u Erliju, tako i onih razunenih po celom Lisu, razmotrili su problem i zakljuci da im se on nimalo ne dopada. Ali druge mogucnosti nije bilo.
Znatno brze nego sto je Alvin imao prava da ocekuje, seme koje je zasejao pocelo je da urana plodom.
Planine su i dalje plivale u senci kada su stigli u Salmiran. Sa njihove visine, velika uvala utvrnenja izgledala je sasvim mala; cinilo se nemogucim da je nekada sudbina Zemlje zavisila od tog sicusnog abonosnog kruga.
Kada je Alvin zaustavio brod menu rusevinama pored jezera, potisenost se srucula na njega, ledeci mu dusu. Otvorio je vazdusnu komoru i utihlost ovog mesta uvukla mu se u brod. Hilvar, koji gotovo nije progovorio ni reci tokom celog puta, upita tiho: „Zasto si ponovo dosao ovamo?“
Alvin nije odgovorio sve dok nisu stigli gotovo do ruba jezera. „Hteo sam da ti pokazem kako izgleda brod“, rece. „Takone sam se nadao da se polip vec mogao povratiti u prenasnje stanje; imam osecaj da mu nesto dugujem i zelim da mu kazem sta sam otkrio.“
„U tom slucaju“, uzvrati Hilvar, „moraces da sacekas. Prilicno si poranio.“
Alvin je to ocekivao; postojali su veoma mrsavi izgledi, tako da se on nije odvec razocarao kada su se izjalovili. Vodena povrsina jezera bila je savrseno mirna; vise je nije remetio onaj postojan ritam koji ih je tako zacudio prilikom prve posete. Klekao je uz ivicu vode i zagledao se u hladne, tamne dubine.
Sicusna, prozracna zvonca, vukuci gotovo nevidljive pipke, kretala su se na sve strane ispod povrsine. Alvin zagnjuri ruku i izvadi jedno. Ali odmah ga je bacio uz ljutiti uzvik.
Zvonce ga je ubolo.
Jednoga dana, mozda mnogo godina ili mnogo stoleca u buducnosti, ove bezimene meduze ponovo ce se ujediniti i veliki polip jos jednom ce biti ronen, kada mu se secanja budu ustrojila, a svest blesnula u postojanje. Alvin se pitao kako ce ovaj primiti otkrice do koga je on dosao; mozda mu se nece dopasti da sazna istinu o Gospodaru. U stvari, verovatno ce odbiti da prihvati da su svi vekovi strpljivo cekanja protekli uzalud.
Ali da li je odista tako? Ma koliko ova stvorenja bila razocarana, njihovo dugo bdenje ipak nije ostalo jalovo. Kao nekim cudom, ona su spasla od proslosti saznanje koje je inace moglo biti izgubljeno zauvek. Najzad su mogla da otpocinu, dok im je veru cekala ista sudbina kao i milione ostalih koje su nekada sebe smatrale vecnim.
Udubljeni u misli, Hilvar i Alvin vratili su se u tisini do broda, kojih ih je cekao; ubrzo potom, utvrnenje je ponovo postalo samo tamna senka menu brdima. Hitro je iscezavalo, sve dok se nije pretvorilo u oko bez kapka, vecito upravljeno prema svemiru; konacno se sasvim izgubilo u velikoj panorami Lisa.
Alvin nista nije preduzeo da upravlja masinom; i dalje su se uspinjali, sve dok se pod njima nije rasprostro ceo Lis; zeleno ostrvo u okernom okeanu. Alvin jos nikada nije bio tako visoko; kada su se konacno zaustavili, ispod se mogao videti ceo Zemljin srp. Lis je sada izgledao sasvim sicusno: tek smaragdna mrljica sred pustinje boje rne; ali u daljini, na samoj zakrivljenosti kugle, nesto je blistalo poput dragulja, koji su uoblicile ljudske ruke. Bilo je to pvi put da se pred Hilvarovim ocima pojavio Diaspar.
Proveli su dugo vremena posmatrajuci kako se Zemlja okrece pod njima, od svih Covekovih drevnih moci, ovo je jamacno bila poslednja koja se smela izgubiti. Alvin je pozeleo da moze da pokaze svet, onako kako ga sada vidi, vladaocima Lisa i Diaspara.
„Hilvare“, rece konacno, „mislis li da je na mestu ovo sto radim?“
Pitanje je iznenadilo
