ocekivao; strah je i dalje postojao u njemu, ali sad se najzad suocio sa njim. Jedan deo Alvinove nehajnosti — ili mozda hrabrosti? — poceo je da mu menja nazore i otvara nova obzorja. Nije verovao da ce ikada biti u stanju da zakoraci izvan zidina Diaspara, ali sada je najzad razumeo poriv koji je nagonio Alvina da to preduzme.
Predsednikovo pitanje zateklo ga je odsutnog duhom, ali on se brzo pribrao.
„Mislim“, rece, „da je posredi puki slucaj sto se ova okolnost nije ranije ukazala. Znamo da je bilo cetrnaest prethodnih Jedinstvenih, a u zalenu njihovog stvaranja sigurno je stajao neki odrenen plan. Cini mi se da je taj plan trebalo da obezbedi da Lis i Diaspar ne ostanu vecno razdvojeni. Alvin se pobrinuo za to, ali je u isti mah ucinio nesto sto sumnjam da se nalazilo u prvobitnoj shemi. Moze li Centralni Kompjuter da potvrdi ovo?“
Bezlicni glas odmah je uzvratio.
„Vecnik zna da ja ne mogu da komentarisem uputstva koja su mi dali moji tvorci.“
Jeserak je prihvatio blagi ukor.
„Ma kakav bio uzrok, cinjenice se ne mogu osporavati. Alvin se otisnuo u svemir. Kada se vrati, mozete ga spreciti da ponovo ode, premda sumnjam da bi vam tako nesto poslo za rukom, s obzirom na to da je on u menuvremenu sigurno mnogo naucio. A ako se dogodilo ono cega se bojite, ne postoji vise nista sto bismo mogli preduzeti. Zemlja je sasvim bespomocna, kao sto je bila milionima vekova.“
Jeserak je zastao i bacio pogled duz stolova. Njegove reci nikome se nisu dopale, ali on to nije ni ocekivao.
„Pa ipak, ne vidim zbog cega bismo bili uzbuneni. Zemlja sada nije u nimalo vecoj opasnosti nego sto je uvek bila. Zasto bi dva coveka u jednom malom brodu ponovo srusila na nas srdzbu Osvajaca? Ako hocemo da budem posteni prema samima sebi, moramo priznati da su Osvajaci mogli da uniste nas svet jos veoma davno.“
Zavladala je tisina neodobravanja. Bila je to jeres, a i sam bi je Jeserak nekada bio osudio kao takvu.
Podigavsi vene, Predsednik je uzeo rec.
„Zar ne postoji predanje da su Osvajaci postedeli Zemlju samo pod uslovom da Covek vise nikada ne ode u kosmos? A sada smo prekrsili taj uslov.“
„Predanje, da“, rece Jeserak. „Mnoge stvari prihvatamo zdravo za gotovo, a ovo je jedna od njih. Menutim, ne postoji nikakav dokaz. Izgleda mi neverovatno da nesto sto je tako vazno ne bi bilo zabelezeno u secanja Centralnog Kompjutera, pa ipak on nema pojma o tom paktu. Raspitao sam se o tome, premda samo kod informacionih masina. Vece moze da postavi pitanje neposredno.“
Jeserak nije video zasto bi rizikovao drugu opomenu zbog zakoracenja na zabranjenu teritoriju i zato je sacekao Predsednikov odgovor.
Do njega, menutim, nikada nije doslo, posto su istog casa posetioci iz Lisa poustajali sa svojih sedista, dok im se na licima istovremeno ukocio izraz neverice i uzbunenosti. Cinilo se da slusaju poruku koju im neki daleki glas saopstava na usi.
Vecnici su cekali, dok je u njima iz minuta u minut rasla bojazan kako se ovaj besumni razgovor nastavljao. A onda se vona izaslanstva otrgao iz transa i s izrazom izvinjenja okrenuo prema Predsedniku.
„Upravo smo primili neke veoma neobicne i uznemirujuce vesti iz Lisa“, rece.
„Da li se Alvin vratio na Zemlju?“ upita Predsednik.
„Ne... ne Alvin. Nesto drugo.“
Kada je spustio svoj verni brod na proplanak Erlija, Alvin se upitao da li je ikada u ljudskoj istoriji neka letelica donela takav tovar na Zemlju — ako se, zapravo, Vanamond odista nalazio u fizickom prostoru masine. Nije mu bilo ni traga za vreme putovanja; Hilvar je smatrao, a njegova upucenost bila je znatno neposrednija, da se samo za Vanamondovo podrucje paznje moglo reci da ima odrenen polozaj u prostoru. Sam Vanamond nije bio lociran nigde — a mozda i nikada.
Kada su izisli iz broda sacekali su ih Seranis i petorica senatora. Jednog od senatora Alvin je vec sreo prilikom prosle posete; pretpostavljao je da su ostala dvojica sa prethodnog skupa sada u Diasparu. Pitao se kako su izaslanici stigli tamo i kako je grad reagovao na prisustvo prvih uljeza spolja posle toliko mnogo miliona godina.
„Izgleda mi, Alvine“, rece Seranis sa prizvukom ironije, posto se pozdravila sa sinom, „da posedujes izuzetan dar za pronalazenje neobicnih entiteta. Doduse, sumnjam da ce ti skoro poci za rukom da nadmasis sadasnji poduhvat.“
Sada je dosao red na Alvina da se iznenadi.
„Znaci, Vanamond je stigao?“
„Da, pre mnogo casova. Nekako mu je uspelo da se vrati tragom putanje tvoga broda pri odlasku, sto je samo po sebi zapanjujuci podvig i postavlja zanimljive filosofske probleme.
Postoje izvesni dokazi da je stigao u Lis istog trenutka kada si ga ti otkrio, sto znaci da je sposoban za beskrajnu brzinu. Ali to nije sve. U proteklih nekoliko casova naucio nas je znatno vise o istoriji nego sto smo mi uopste smatrali da postoji.“
Alvin je zabezeknuto posmatrao. A onda je shvatio; nije bilo tesko zamisliti kakav je uticaj izvrsio Venamond na ovaj narod, sa veoma istancanim opazanjima i cudesno povezanim umovima. Reagovali su iznenanujuce brzo i najednom mu se pojavila pred ocima neprikladna slika Venamonda, mozda pomalo uplasenog, kako ga okruzuju neutazivi intelekti Lisa.
„Da li ste otkrili sta je on?“ upita Alvin.
„Jesmo. Bilo je jednostavno, premda i dalje ne znamo njegovo poreklo. On je cista mentalnost, a znanje izgleda da mu je neograniceno. Ali istovremeno je detinjast, u doslovnom smislu ove reci.“
„Tako je!“ uzviknu Hilvar. „Trebalo je da pogodim!“
Alvin je izgledao zacuneno, a Seranis je osetila da joj ga je zao.
„Hocu da kazem da iako Venamond predstavlja gorostasan, mozda beskrajan um, on je jos nesazreo i nerazvijen. Njegova stvarna inteligencija manja je nego kod ljudskog bica“ — osmehnula se pomalo usiljeno — „premda mu je proces misljenja znatno brzi i veoma hitro uci.
Takone raspolaze nekim mocima koje jos nismo shvatili. Citava proslost kao da je otvorena njegovom umu, na nacin koji je tesko opisati. Mozda se koristio tom sposobnoscu da se vrati tvojim tragom na Zemlju.“
Alvin je stajao u tisini, osetivsi se najednom kao porazen. Postalo mu je jasno koliko je Hilvar dobro ucinio sto je doveo Venamonda u Lis. Takone mu je sinulo u kojoj ga je meri sreca posluzila kada je nadmudrio Seranis; tako nesto nece mu se dogoditi dva puta u zivotu.
„Da li to znaci“, upita, „da Venamond tek sto se rodio?“
„Prema njegovim merilima, da. Njegova stvarna starost veoma je velika, mada prividno manja od Covekove. Nejneobicnije je to sto on uporno tvrdi da smo ga mi stvorili, a nema nikakve sumnje da mu je poreklo povezano sa svim velikim tajnama proslosti.“
„Sta se sada dogana sa Venamondom?“ upita Hilvar pomalo posednickim glasom.
„Ispituju ga istoricari iz Grevarna. Pokusavaju da odrede osnovne crte proslosti, ali taj posao trajace godinama. Venamond moze savrseno detaljno da opise proslost, ali rad sa njim otezava cinjenica da on uopste ne razume ono sto je video.“
Alvin se upitao kako Seranis zna sve to; a onda shvatio da mozda svaki budan um u Lisu prati razvoj velikog istrazivanja. Prozeo ga je osecaj ponosa zbog saznanja da je sada i u Lisu ostavio isto tako veliki beleg kao i u Diasparu; doduse, sa ponosom se mesala izvesna osujecnost. Ovde je postojalo nesto u cemu on nikada nije mogao potpuno da ucestvuje, niti da ga pojmi: neposredni kontakt cak i izmenu ljudskih umova, bio mu je u podjednakoj meri nedokuciv, kao sto bi muzika bila gluvom coveku, ili boje slepom. Pa ipak, zitelji Lisa izmenjivali su sada misli sa tim nepojmljivo stranim bicem, koga je on doveo na Zemlju ali koga nikada nije mogao da otkrije, nijednim od cula koja je posedovao.
Ovde nije bilo mesta za njega; kada se ispitivanje zavrsi, odgovori ce mu biti saopsteni.
Otvorio je vrata beskraja, a onda osetio strahopostovanje — cak i preplasenost — pred onim sto je ucinio. Za vlastito dobro, morao je da se vrati u sicusan, poznati svet Diaspara i da potrazi njegovo okrilje, dok bude svodio racune svojih snova i stremljenja. Bilo je tu ironije; onaj ko je prezreo grad da bi pohrilio ka zvezdama, sada se vracao kuci kao zaplaseno dete koje bezi u majcine skute.
Diaspar nije bio bas zadovoljan sto ponovo vidi Alvina. Grad je i dalje bio uzavreo, poput neke dzinovske kosnice koja je zestoko uzdrmana stapom. Jos se nevoljno suocavao sa stvarnoscu, ali oni koji su odbijali da priznaju postojanje Lisa i spoljnjeg sveta nisu vise imali gde da se sakriju. Banke Secanja prestale su da ih primaju; oni koji su pokusali da pobegnu u snove i da potraze pribeziste u buducnosti sada su uzalud odlazili u dvoranu stvaranja.
Rastacuci, hladni plamen nije ih cekao, tako da se nisu mogli probuditi, sa ispranim umovima, sto hiljada godina dalje niz reku vremena. Nikakve molbe upucene Centralnom Kompjuteru nisu vredele, niti je on objasnjavao razloge onoga sto je cinio. Neuspele pribeglice morale su da se tuzno vrate u grad i da otvoreno pogledaju u oci problemima svog vremena.
Alvin i Hilvar spustili su se na periferiju parka, nedaleko od Vecnice. Sve do poslednjeg trenutka Alvin nije bio siguran da li ce mu uspeti da uvede brod u grad kroz stitnike koji su ogranivali njegovo nebo od spoljenjg sveta. Nebeski svod Diaspara, kao i sve drugo u vezi sa njim, bio je vestacki, ili bar dobrim delom takav. Noc, sa svojim zvezdanim podsetnicima na sve ono sto je Covek izgubio, nikada nije smela da ugmize u grad; on je takone bio zasticen od oluja koje su ponekad besnele pustinjom, ispunjavajuci vazduh pokretnim zidovima peska.
Nevidljivi strazari pustili su Alvina da prone i kada se Diaspar raspostro pod njim, on je najzad shvatio da se vratio kuci. Ma koliko snazno osecao zov Vaseljene i svih njenih tajni, on je tu ronen i tu pripada. Grad ga nikada nije zadovoljavao, ali on bi mu se uvek vracao.
Prevalio je pola puta kroz Galaksiju da bi shvatio ovu jednostavnu istinu.
Gomila se okupila jos pre no sto se brod spustio i Alvin se upitao kako ce ga primiti njegovi sugranani, sada kada se vratio. Posmatrajuci video-ekran pre no sto ce otvoriti vazdusnu komoru, lako je mogao razabrati njihova lica. Preovlanujuce osecanje kao da je bila radoznalost . Nesto sto je samo po sebi bilo novo u Diasparu. Sa njom je bila izmesana zebnja, posto su se mestimicno mogli uociti nepogresivi znaci straha. Kao da nema nikog, pomisli Alvin pomalo sumorno, ko se radovao njegovom povratku.
S druge strane, za Vece je on sigurno bio dobrodosao, premda ne iz cisto prijateljskih pobuda. Iako je on izazvao ovu krizu, niko osim njega nije mogao da
