pruzi cinjenice na kojima ce se temeljiti buduca politika. Bio je saslusan sa velikom paznjom, dok je opisivao let do Sedam Sunaca i susret sa Venamondom. Onda je odgovarao na mnogobrojna pitanja, sa strpljivoscu koja je verovatno iznenadila njegove sagovornike. Ubrzo je otkrio da ih najvise tisti strah od Osvajaca, iako uopste nisu pominjali to ime; bili su ocigledno nesrecni kada je on neposredno izisao na sredu sa tim problemom.
„Ako se Osvajaci jos nalaze u Vaseljeni“, rece Alvin Vecu, „onda sam ih ja jamacno morao sresti u samom njenom sredistu. Ali u sistemu Sedam Sunaca ne postoji razuman zivot; mi smo to vec pogodili pre no sto nam je Venamond potvrdio. Smatram da su Osvajaci otisli veoma davno; Venamond, koji je u najmanju ruku star isto koliko i Diaspar, sasvim sigurno ne zna nista o njima.“
„Palo mi je nesto na um“, rece iznenada jedan od vecnika. „Mozda je Venamond potomak Osvajaca, na neki nacin koji je sada izvan nase moci poimanja. Zaboravio je svoje poreklo, ali to ne znaci da jednoga dana ne bi ponovo mogao da bude opasan.“
Hilvar, koji je bio prisutan samo kao posmatrac, nije sacekao na dopustenje da govori. Bilo je to prvi put da ga je Alvin video ljutitog.
„Venamond je pogledao u moj um“, rece, „a i ja sam malo zavirio u njegov. Moji sunarodnici vec su mnogo naucili o njemu, premda jos nisu otkrili sta je on zapravo. Ali jedno je izvesno: prijateljski je raspolozen i bilo mu je drago sto nas je pronasao. Nemamo ga se zbog cega bojati.“
Zavladala je kratka tisina posle ovog istupa i Hilvar je odahnuo sa pomalo smetenim izrazom lica. Bilo je uocljivo da je napetost popustila u Vecnici, kao da se neki tmurni oblak podigao sa duhova prisutnih. Razume se, Predsednik nije izvrsio svoju duznost i prekorio Hilvara zbog ovog upada.
Dok je slusao raspravu, Alvin je uocio da u Vecu postoje tri vrste misljenja. Konzervativci, koji su bili u manjini, jos su gajili nadu da casovnik moze da krene unazad i da se nekako ponovo moze uspostaviti stari poredak. Protiv svake zdrave pameti, oni su se uzdali da je moguce ubediti Diaspar i Lis da ponovo zaborave jedno na drugo.
Progresivisti su takone imali malobrojne zagovrnike; cinjenica da ih je uopste bilo u Vecu prijatno je iznenadila Alvina. Oni nisu bas pozdravljali invaziju spoljnog sveta, ali su bili odlucni da je sto bolje iskoriste. Pojedinci su isli tako daleko da su tvrdili kako je mozda moguce provaliti psiholoske barijere koje su tako dugo drzale Diaspar zapreten znatno bolje od bilo kojih fizickih.
Vecina Veca, valjano odrazavajuci opste raspolozenje grada, izabrala je stav pozornog opreza u iscekivanju novog ustrojstva buducnosti. Shvatili su da je jos nemoguce izraditi generalni plan, niti pokusati sprovonenje odrenene politike, sve dok oluja ne prone.
Jeserak se pridruzio Alvinu i Hilvaru kada je zasedanje zavrseno. Izgledalo je da se promenio od njihovog poslednjeg susreta — i poslednjeg rastanka — u Loranovoj Kuli, pod kojom se pruzala pustinja. Ovakvu promenu Alvin nije ocekivao, premda ce se sa njom sve cesce susretati u potonjim danima.
Jeserak je izgledao mlani, kao da su plamenovi zivota nasli sveze gorivo i svetlije zaplamsali u njegovim zilama. Bez obzira na starost, on je spadao menu one koji su bili u stanju da prihvate izazov sto ga je Alvin bacio u lice Diasparu.
„Imam neke novosti za tebe, Alvine“, rece on. „Mislim da poznajes senatora Gerana.“
Alvin je kratko prebirao po pamcenju, a onda se prisetio.
„Svakako, on je bio jedan od prvih ljudi koje sam sreo u Lisu. Nije li on clan njihovog izaslanstva?“
„Jeste; dobro smo upoznali jedan drugoga. On je izvrstan covek i razume se u ljudski um znatno vise nego sto sam verovao da je uopste moguce, premda tvrdi da je prema merilima Lisa tek pocetnik. Za vreme svog boravka ovde zapoceo je jedan projekat koji ce se tebi osobito dopasti. Resio je da ispita prirodu prinude koja nas vezuje za grad i veruje da ce, kada jednom ustanovi kako nam je nametnuta, moci da je otkloni. Vec dvadesetak nas saranuje sa njim.“
„Jesi li i ti jedan od njih?“
„Jesam“, uzvrati Jeserak sa izrazom koji je bio veoma blizak postinenosti; Alvin to nikada ranije nije video kod njega, niti ce ikada vise videti: „Nije lako, a svakako ne prijatno, ali je veoma podsticajno.“
„Kojim se postupkom sluzi Geran?“
„Radi pomocu saga. Sazdao ih je citav niz, a sada proucava nase reakcije dok ih prozivljamo. Ni u snu ne bih pomislio da cu se pod stare dane ponovo vratiti decjim razonodama!“
„Sta su sage?“ upita Hilvar.
„Zamisljeni svetovi sna“, objasni Alvin. „U stvari, najveci deo je zamisljen, premda ima i takvih koji se temelje na istorijskim cinjenicama. U celijama pamcenja grada zabelezeno je na milione saga; na raspolaganju ti stoji izbor svakovrsnih pustolovina ili iskustava, koje ti se cine sasvim stvarne dok ti je mozak napajan impulsima“. Okrenuo se prema Jeseraku.
„U kakve vas sage Geran uvodi!“
„Kao sto bi se i ocekivalo, vecina je usredsrenena na izlazenje izvan Diaspara. Neke su nas vratile u veoma rane zivote, sto je bilo moguce blize osnivanju grada. Geran smatra da sto se vise primakne poreklu i izvoristu prinude, to ce lakse moci da je podrije.“
Alvina su ove vesti veoma osokolile. Njegov posao bio bi tek napola obavljen, ukoliko bi on samo otvorio vrata Diaspara — a onda ustanovio da se niko ne usunuje da izine napolje.
„Da li stvarno zelis da steknes sposobnost izlaska iz Diaspara?“ upita Hilvar lukavo.
„Ne“, uzvrati Jeserak bez oklevanja. „I sama pomisao na to me uzasava. Ali jasno mi je da uopste nismo bili u pravu kada smo mislili da je Diaspar jedini svet koji vredi, a logika mi nalaze da nesto valja preduzeti da bi se otklonila greska. U pogledu osecanja, ja sam i dalje potpuno nesposoban da napustim grad; mozda cu takav zauvek ostati. Geran misli da ce uspeti da nekolicinu nas odvede u Lis i ja mu rado pomazem u pokusu, premda se pola vremena nadam da ce on pretrpeti neuspeh.“
Alvin je pogledao starog staratelja sa novim postovanjem. Vise nije poricao moc ubenivanja, niti je potcenjivao sile koje su nagonile coveka da dela u odbranu logike. Nije mogao odoleti a da ne uporedi Jeserakovu pribranu hrabrost sa Kedronovim panicnim bekstvom u buducnost, premda se, u svetlosti novih saznanja o ljudskoj prirodi, vise nije zaleteo u osunivanju Lakrdijasa zbog onoga sto je ucinio.
Bio je ubenen da ce Geran izvrsiti zadatak sto ga je postavio pred sebe. Jeserak ce mozda biti odvec star da narusi ustrojstvo jednog zivotnog veka, ma kako bio spreman da pocne iznova. To nije bilo vazno, posto ce ostali uspeti, voneni vestom rukom psihologa iz Lisa. A cim nekolicina utekne iz ropstva starog milijardu godina, bice samo pitanje vremena pre no sto i ostali krenu njihovim tragom.
Upitao se sta ce se dogoditi sa Diasparom — i Lisom — kada barijere budu potpuno srusene.
Na neki nacin, najbolja svojstva obe kulture moraju se sacuvati i stopiti u novu i zdraviju zajednicu. Zadatak je bio vanredno tezak i zahtevao je svekoliku mudrost i strpljenje obe populacije.
Neke poteskoce buduceg usaglasavanja vec su pocele da se ispoljavaju. Posetioci iz Lisa su, veoma ljubazno, odbili da zive u kucama koje su im dodeljene u gradu. Oni su sami pripremili svoje privremeno boraviste u parku, u sredini koja ih je podsecala na Lis. Hilvar je bio jedini izuzetak; iako mu se nije dopadalo da zivi u kuci sa neodrenenim zidovima i kratkovecnim namestajem, hrabro je prihvatio Alvinovo gostoprimstvo, uspokojen obecanjem da tu nece dugo ostati.
Hilvar se nikada u zivot nije osetio usamljenim, ali je u Diasparu i to iskusio. Grad mu se cinio neobicniji nego Lis Alvinu, a beskrajna slozenost i ogromno mnostvo stranaka koji su zakrcili svaki centimetar prostora oko njega poceli su da ga tiste i uzrujavaju. Na veoma tanan nacin, poznavao je svakoga u Lisu, bez obzira da li se sreo sa njim ili ne. Ni za hiljadu zivotnih vekova, menutim, ne bi mogao upoznati svakoga u Diasparu i ta cinjenica ga je rastuzila, premda je shvatio da je posredi sasvim nerazumno osecanje. Samo ga je odanost prema Alvinu zadrzavala u svetu koji nije imao nista zajednicko sa njegovim.
Cesto je pokusavao da ispita svoja osecanja prema Alvinu. Znao je da mu prijateljstvo potice iz istog vrela koje je napajalo naklonost prema svim malim i hrabrim bicima. To bi verovatno zacudilo one koji su Alvina smatrali upornim, tvrdoglavim i egocentricnim covekom, kome nije bila potrebna nicija privrzenost i koji nije umeo da je uzvrati ukoliko bi mu bila ponunena.
Hilvar je bio bolje upucen; nagonski je to osetio jos od samog pocetka. Alvin je bio istrazivac, a svi istrazivaci traze nesto sto su izgubili. Samo se retko dogana da to i pronanu, a jos rene da ih cin pronalazenja ucini srecnijim nego samo traganje.
Hilvar nije znao sta Alvin trazi. Pokretale su ga sile koje su veoma davno stavili u pokret oni genijalni ljudi sto su sa tako nastranom umesnoscu sazdali Diaspar — ili mozda oni jos genijalniji koji su im se suprotstavili. Kao i svako ljudsko bice, Alvin je u izvesnoj meri bio masina, cija je delanja unapred odrenivalo naslene. To, menutim, nije izmenilo njegovu potrebu za razumevanjem i prisnoscu, niti ga je ucinilo bezosecajnim prema usamljenosti i osujecenosti. Vlastitom narodu on je ponekad izgledao kao takvo neobjasnjivo bice, da su oni smetali s uma kako on i dalje deli ista osecanja s njima. Bio je potreban tek stranac, iz potpuno drugacije sredine, da ga vidi kao normalno ljudsko stvorenje.
U toku nekoliko dana posle dolaska u Diaspar, Hilvar se sreo sa vise ljudi nego tokom ranijeg zivota. Upoznavao se sa njima, ali prakticno nikoga nije upoznao. Zbog svoje zbijenosti, zitelji grada bili su u toj meri uzdrzljivi da im se tesko moglo pribliziti. Jedinu osamljenost imali su u vlastitom umu i nje su se drzali cak i kada bi se nalazili usred beskrajnih drustvenih aktivnosti Diaspara. Hilvar ih je sazaljevao, mada je znao da njima ta naklonost nije potrebna. Oni uopste nisu shvatali cega se lisavaju — nisu imali pojma o toplom cuvstvu zajednistva, o osecaju pripadnosti, koje je povezivalo sve jedinke u telepatskom drustvu Lisa. Stavise, bilo je ocigledno — premda iz uljudnosti to niko nije otvoreno pokazao — da ga vecina ljudi sa kojima je razgovarao smatra dostojnim zaljenja zbog sumornog i jednolicnog zivota koji vodi.
Eristona i Etaniju, Alvinove cuvare, Hilvar je brzo otpisao kao ljubazne, ali krajnje zbunjene i bezlicne pojedince. Veoma ga je pomelo kada je cuo da se Alvin poziva na njih kao na oca i majku — posto su ovi izrazi u Lisu zadrzali svoje drevno biolosko znacenje. Bio je potreban stalni napor uobrazilje da bi se imalo na umu kako su tvorci Diaspara opozvali zakone zivota i smrti, a postojali su trenuci kada se Hilvaru cinilo da je, bez obzira na svu zivost oko njega, grad poluprazan zato sto nije bilo dece.
Upitao se sta ce
