nazvati, koristio bi elektricne ili jos vise sile za svoje operacije i sasvim bi bio oslobonen tiranije materije. Mogao bi da funkcionise neporedivo brze od svake organske inteligencije, a trajao bi do poslednjeg erga slobodne energije u Vaseljeni; njegovim mocima ne bi bilo granica. Kada bi jednom bio stvoren, sam bi nastavio da razvija potencijale koje ne bi mogli predvideti cak ni njegovi tvorci.
Poglavito na osnovu iskustva stecenog u vlastitoj regeneraciji, Covek je predlozio stvaranje jednog takvog bica. Bio je to najveci izazov koji je ikada upucen inteligenciji u Vaseljeni i posle mnogo vekova raspravljanja, on je najzad prihvacen. Sve rase Galaksije udruzile su snage da ostvare ovaj projekat.
Izmenu sna i njegovog ispunjenja stajalo je citavih milion godina. Civilizacije su dozivljavale uspone i padove, napori mnogih svetova dugi milenijume padali su u vodu, ali smer nikada nije zaboravljen. Jednog dana cemo mozda saznati celovitu pricu o tome, o najvecem poduhvatu koji je preduzet u citavoj istoriji. Danas jedino znamo da se on okoncao nesrecom koja je gotovo unistila Galaksiju.
U to razdoblje Vanamond odbija da ide. Postoji uska vremenska zona koja mu je zapretena; ali mi verujemo da iza toga stoje samo njegovi strahovi. Na njegovom pocetku, Carstvo se nalazilo na vrhuncu moci, u napetom iscekivanju predstojeceg uspeha. Na kraju, samo nekoliko hiljada godina kasnije, Carstvo je propalo, a i same zvezde su se zatamnile, kao da im je neko isisao svu snagu. Nad Galaksijom se nadvila avet straha, straha za koji je vezano ime: ‘Ludi Um’.
Nije tesko pogoditi sta se moralo dogoditi u tom kratkom razdoblju. Cista mentalnost je stvorena, ali je bila potpuno bezumna, ili, kao sto se da zakljuciti na osnovu drugih izvora, nepomirljivo neprijateljska prema materiji. Stolecima je pustosila Vaseljenu, sve dok najzad nije stavljena pod kontrolu silama o kojima nista ne znamo. Bez obzira na to kojem je oruzju Carstvo pribeglo, ono je gotovo sasvim iscrplo energetske zalihe zvezda; iz secanja na ovaj sukob poticu gotovo sva predanja o Osvajacima.
‘Ludi Um’ se nije mogao unistiti, posto je bio besmrtan. Bio je odveden na rub Galaksije i tamo zatamnicen na nacin koji ne razumemo. Zatvor mu je bila neobicna vestacka zvezda poznata kao Crno Sunce i on je tu ostao do danasnjeg dana. Kada Crno Sunce umre, on ce ponovo biti slobodan. Koliko nas vremena deli od tog trenutka niko ne moze da kaze!“
Kalitraks je zacutao, kao da se zadubio u vlastite misli, potpuno nesvestan cinjenice da su oci celog sveta uprte u njega. U dugoj tisini, Alvin je bacio pogled na zbijeno mnostvo oko sebe, pokusavsi da mu dokuci misli suocene s ovim otkrovenjem — i tom nepoznatom pretnjom koja ce sada zameniti mit o Osvajacima. Najvecim delom, lica njegovih sugranana bila su ukocena u izrazu neverice; jos su se upirali da odbace laznu proslost, ali i dalje nisu bili pripravni da prihvate jos cudniju stvarnost koja ju je zamenila.
Kalitraks je ponovo poceo da govori; dok je opisivao poslednje dane carstva, glas mu je postao mirniji i blazi. Kako se slika raskriljavala pred njim, Alvin je shvatio da je to doba u kome bi se njemu dopadalo da je ziveo. Tada je jos bilo pustolovina i zadivljujuce, neustrasive hrabrosti — hrabrosti koja je mogla da zadobije pobedu iz celjusti nesrece.
„Iako je ‘Ludi Um’ prilicno opustosio Galaksiju, zalihe Carstva i dalje su bile ogromne, a duh nepokolebljiv. Hrabroscu kojoj se mi samo mozemo diviti, veliki opit ponovo je zapocet, a preduzeta su traganja za greskom koja je dovela do katastrofe. Naravno, bilo je mnogo onih koji su se protivili tom poduhvatu, proricuci dalje nesrece, ali bili su nadglasani. Projekat je nastavljen i, uz tako gorko steceno znanje, ovoga puta doziveo je uspeh.
Nova rasa koja je bila ronena imala je potencijalni intelekt koji se uopste nije mogao meriti. Ali bila je potpuno detinjasta; ne znamo da li su njeni tvorci to i ocekivali, ali verovatno je da su to drzali za neminovno. Trebalo je da pronu milioni godina da bi dostigla nivo zrelosti, a nista nije moglo ubrzati taj proces. Vanamond je bio prvi takav um; sigurno ima i drugih u Galaksiji, ali smatramo da ih je tek nekoliko stvoreno, posto Vanamond nikada nije sreo nekog od svojih srodnika.
Stvaranje cistih mentalnosti predstavljalo je najvisi domasaj galakticke civilizacije; u njoj su ljudi imali veoma visoko, ako ne i vodece mesto. Ovde nemam na umu samo Zemlju, posto je njena prica samo tanusna nit u jednoj gorostasnoj tapiseriji. Posto su je uvek napustali njeni najpreduzimljiviji duhovi, nasa planeta neminovno je postala veoma konzervativna i na kraju se suprotstavila naucnicima koji su stvorili Venamonda. Sigurno je da ona vise nista nije znacila u zavrsnom cinu.
Zadatak Carstva bio je time izvrsen; ljudi tog razdoblja pogledali su zvezde koje su satrli u ocajnickoj borbi za izbavljenjem i doneli su odluku. Prepustice Vaseljenu Venamondu.
Ovde pocinje jedna tajna, tajna koju nikada necemo moci da odgonetnemo, posto Venamond nije u stanju da nam pomogne. Sve sto znamo to je da je Carstvo uspostavilo kontakt sa... necim... veoma neobicnim i veoma velikim, daleko na samoj zakrivljenosti Kosmosa, sasvim na drugom kraju svemira. Mozemo samo da naganamo sta je to bilo, ali njegov zov sadrzao je neizmernu hitnost i neizmerno obecanje. U toku veoma kratkog vremenskog razdoblja, nasi preci i ostale rase koje su ih sledile otisnule su se na put kojim mi ne mozemo poci. Venamondove misli ogranicene su rubovima Galaksije, ali posredstvom njegovog uma videli smo pocetke te velike i tajanstvene pustolovine. Ovde je slika koju smo rekonstruisali; sada cete pogledati vise od milion godina u proslost...“
Bleda utvara minule slave, tocak Galaksije koji se lagano okrece, lebdeo je u nistavilu.
Celom njegovom duzinom pruzao se veliki prazan procep koji je ‘Ludi Um’ zapravo — rana koju ce u potonjim razdobljima ispuniti nanosi zvezda. Ali oni nikada nece zameniti iscezli sjaj.
Covek se spremao da napusti Vaseljenu, kao sto je jednom davno napustio maticni svet. I ne samo Covek, vec i hiljade drugih rasa koje su zajedno sa njim podizale Carstvo. Bile su okupljene na rubu Galaksije, cija je cela debljina stajala izmenu njih, dok im se cilj krio negde u buducnosti.
Sabrale su flotu pred kojom je cak i masta postajala nistavna. Admiralski brod bila su sunca, a male lane planete. Citavo zvezdano jato, sa svim svojim suncevim sistemima i njihovim uskomesanim svetovima, trebalo je da bude lansirano preko beskraja.
Veliki plameni mlaz siknuo je kroz srce Vaseljene, odskacuci sa zvezde na zvezdu. U jednom trenu vremena zgaslo je hiljadu sunaca, predavsi svoju energiju cudovisnom oblicju koje se vinulo duz ose Galaksije, hitajuci ka dzinovskoj provaliji...
„I tako je Carstvo otislo iz nase Vaseljene, da bi negde drugde potrazilo svoju sudbinu.
Kada njegovi naslednici, ciste mentalnosti, budu sasvim stasali, ono ce se mozda vratiti. Ali taj dan je sigurno jos veoma daleko.
U najkracim i sasvim povrsnim crtama, ovo bi bila prica o galaktickoj civilizaciji. Nasa vlastita istorija, koja nam izgleda tako vazna, tek je samo zadocneli i beznacajni epilog, mada u isto vreme tako slozen da nam jos nije poslo za rukom da razjasnimo sve pojedinosti.
Izgleda da su mnoge starije, manje pustolovne rase odbile da napuste svoje domove; menu njima su bili i nasi neposredni preci. Vecina tih rasa utonula je u dekadenciju i do sada je iscezla, mada su neke mozda uspele da opstanu. Nas svet jedva je izbegao taj usud. U toku Prelaznih Stoleca, koja su, zapravo, trajala milionima godina, znanje proslosti bilo je izgubljeno ili hotimice unisteno. Ma kako izgledalo neverovatno, pre ce biti da je posredi ovo drugo. Tokom vekova, Covek je tonuo u sujeverno, ali ipak naucno varvarstvo, kada je izvitoperio istoriju da bi odagnao osecaj nemoci i kraha. Predanja o Osvajacima potpuno su lazna iako je njihovom nastanku nesumnjivo doprinela ocajnicka borba protiv ‘Ludog Uma’.
Nista drugo nije potislo nase pretke na Zemlji do bolest u njihovim dusama.
Kada smo dosli do ovog otkrica, jedan problem nas je osobito zacudio u Lisu. Bitka kod Salmirana nikada se nije odigrala, pa ipak Salmiran je postojao i postoji jos i dan- danas.
Stavise, on je jedno od najmocnijih oruzja za razaranje koje je ikada napravljeno.
Bilo nam je potrebno izvesno vreme da resimo zagonetku, ali kada je jednom pronanen, odgovor se pokazao sasvim jednostavnim. Nekada, davno, nasa Zemlja imala je jedan dzinovski satelit, Mesec. Kada je, u neprekidnom ratu izmenu plime i oseke, sa jedne strane, i sile teze sa druge, on konacno poceo da pada prema Zemlji, morao je biti unisten. Salmiran je bio sagranen sa tim ciljem, a oko njegove svrhe isprela su se predanja koja svi poznajete.“
Kalitraks se pomalo skruseno osmehnuo ogromnom auditorijumu.
„Postoje mnoga slicna predanja, delimicno istinita, a delimicno lazna, kao i drugi paradoksi u nasoj proslosti koji jos nisu odgonetnuti. No, ovaj problem pre spada u nadleznost psihologa nego istoricara. Cak se ni svedocanstvima Centralnog Kompjutera ne moze potpuno verovati, posto sadrze ocigledne dokaze o preinacavanju u veoma dalekoj proslosti.
Na Zemlji su samo Diaspar i Lis preziveli razdoblje dekadencije; Diaspar zahvaljujuci savrsenstvu svojih masina, a Lis zbog svoje delimicne izdvojenosti i neobicne intelektualne moci zitelja. Ali obe kulture, cak i kada su se vratile na svoj prethodni nivo, postale su izopacene strahovima i mitovima koje su nasledile.
Ti strahovi ne treba vise da nas proganjaju. Nije moja duznost kao istoricara da predvinam buducnost, vec da ispitujem i tumacim proslost. Ali njena pouka sasvim je jasna; odvec dugo smo ziveli sasvim izdvojeno od stvarnosti, a sada je kucnuo cas da preuredimo nase zivote.“
Jeserak je koracao u nemom cunenju kroz ulice Diaspara, koji nikada ranije nije video.
Toliko se, u stvari, razlikovao od grada u kome je on proveo sve svoje zivote, da ga nikada ne bi prepoznao. Pa ipak, znao je da je to Diaspar, premda nije zastao da porazmisli kako to zna.
Ulice su bile uske, zgrade nize, a park je nestao. Ili, bolje receno, jos nije postojao. Bio je to Diaspar pre promene. Diaspar koji je stajao otvoren prema svetu i Vaseljeni. Nebo iznad grada bilo je modroplavo i prosarano rasparanim pramenovima oblaka, koji su se lagano izvijali i okretali na vetru sto je pirio licem mlane Zemlje.
Kroz oblake i mimo njih prolazili su znatno opipljiviji nebeski putnici. Miljama iznad grada, opervazuci svod svojim besumnim dezenom, brodovi koji su povezivali Diaspar sa spoljnim svetom dolazili su i odlazili svojim poslom. Jeserak je dugo netremice zurio u tajanstvenost i caroliju otvorenog neba i za
