Grad i zvezde

se sada dogoditi sa Diasparom, kada se njegova duga izdvojenost najzad okoncala. Zakljucio je da bi grad najbolje postupio ako bi unistio Banke Secanja koje su ga toliko dugo drzale u opcinjenosti. Ma koliko bile cudesne i bez obzira na to sto po svoj prilici predstavljaju vrhunski trujumf nauke koja ih je iznedrila, one su donele na svet bolesnu kulturu, kulturu koja je imala mnoge strahove. Neki su, doduse, imali stvarnu podlogu, ali drugi su se — tako je sada izgledalo — temeljili iskljucivo na uobrazilji. Hilvar je malo bio upucen u patvorinu koja je pocela da se pomalja iz istrazivanja Venamondovog uma. Kroz nekoliko dana sa tim ce biti upoznat i Diaspar i tek onda ce mu postati jasno koliki je deo njegove proslosti predstavljalo samo puki mit.

Menutim, ukoliko bi se Banke Secanja unistile, grad bi izumro kroz hiljadu godina, posto su njegovi zitelji izgubili sposobnost da se razmnozavaju. Valjalo se tek suociti sa ovom nedoumicom, ali Hilvar je vec nazreo jedno moguce resenje. Uvek je postojao odgovor na bilo koji tehnicki problem, a njegovi sunarodnici bili su veoma vicni u bioloskim naukama.

Ako Diaspar bude pozeleo, ono sto je izgubio moglo mu se vratiti.

Menutim, grad je najpre trebalo da nauci sta je izgubio. Obrazovanje ce trajati mnogo godina — mozda mnogo vekova. Ali to je samo pocetak; veoma brzo, utisci prvog casa tako ce mocno protresti Diaspar kao i sam kontakt sa Lisom.

Oni ce potresti i Lis. Bez obzira na sve razlike izmenu dve kulture, one su poticale iz istog korena — i delile su iste opsene. Obe ce biti zdravije kada jos jednom pogledaju, stalozeno i postojano, u proslost koju su izgubile.

24.

Amfiteatar je bio projektovan da primi celokupno budno stanovnistvo Diaspara, i tesko da je sada ijedno od njegovih deset miliona mesta ostalo prazno. Dok je sa svoje osmatracke tacke visoko na vestackom obronku prelazio pogledom po velikoj zakrivljenosti, Alvina je ona neodoljivo podsecala na Salmiran. Dva kratera bila su istog oblika i gotovo iste velicine.

Ukoliko bi se salmiranski krater ispunio ljudima, on bi veoma nalikovao ovome.

Bila je, menutim, jedna sustinska razlika izmenu ova dva zemljista. Velika uvala Salmirana stvarno je postojala, dok amfiteatar nije. Ne samo sada vec ni ranije; on je predstavljao samo utvaru, ustrojenje elektricnih naboja, koji su pocivali u secanju Centralnog Kompjutera sve dok ih neka potreba ne bi prizvala u zivot. Alvin je znao da se, zapravo, i dalje nalazi u svojoj sobi, bas kao sto je u svojim domovima i ogromna masa sveta koja ga prividno okruzava. Sve dok ne bude nista preduzeo da se pokrene sa tog mesta, opsena ce biti savrsena. Lako je mogao da poveruje da je Diaspar uklonjen i da su se svi njegovi zitelji okupili ovde u ovom ogromnom ulegnucu.

Doganalo se tek jednom u hiljadu godina da se zivot grada potpuno zaustavi, kako bi se svi ljudi mogli sresti u Velikoj Skupstini. Alvin je znao da je i u Lisu dolazilo do odgovarajucih okupljanja. Bio bi to sastanak umova, ali bi mozda uz njega bio odrzan i prividan skup tela, podjednako nestvaran, ali naizgled stvaran, kao i ovaj.

Mogao je prepoznati mnoga lica oko sebe, sve do granice dokle se moglo videti golim okom. Na udaljenosti vecoj od jedne milje i citavih hiljadu stopa ispod nalazila se mala kruzna pozornica na koju je sada bila upravljena paznja citavog sveta. Tesko se moglo pomisliti da bi on uspeo bilo sta da razabere sa tolike udaljenosti, ali Alvin je znao da kada govor bude poceo, on ce cuti i videti sve sto se zbiva podjednako jasno kao i svako drugi u Diasparu.

Pozornica se ispunila maglom; a onda se magla pretvorila u Kalitraksa, vonu grupe ciji je zadatak bio da rekonstruise proslost na osnovu podataka koje je Venamond doneo na Zemlju.

Bio je to ogroman, gotovo nemoguc poduhvat, ne samo zbog vremena koje je zahtevao. Samo jednom, uz mentalnu pomoc Hilvara, Alvin je na cas zavirio u um cudnog bica koje su njih dvojica otkrili — ili koje je otkrilo njih. Alvinu su Vanamondove misli izgledale isto tako nesuvisle kao i hiljadu glasova koji bi zajedno vikali u nekoj ogromnoj, pecini punoj odjeka.

Pa ipak, ljudima iz Lisa uspevalo je da ih razmrse i da ih zabeleze, kako bi ih potom natenane ispitali. Vec su se pronosile glasine — koje Hilvar, menutim, nije ni potvrnivao ni opovrgavao — da je otkriveno nesto u toj meri neobicno, sto gotovo da nije imalo nikakvu slicnost sa istorijom koju je ljudska rasa milenijumima prihvatala kao stvarnu.

Kalitraks je poceo da govori. Alvinu, kao i svima ostalima u Diasparu, izgledalo je da jasan i odmeren glas dolazi sa nekog mesta udaljenog svega nekoliko centimetara. A onda, na nacin koji se tesko mogao opisati, bas kao sto geometrija sna narusava zakone logike ali ne izaziva nikakvo iznenanenje u umu spavaca, Alvin se obreo tik uz Kalitraksa, zadrzavsi u isto vreme svoje mesto visoko na strmini amfiteatra. Paradoks ga nije zbunio; jednostavno ga je prihvatio bez pitanja, kao i sve druge tajanstvenosti u vezi sa prostorom i vremenom koje mu je nauka pruzala.

Kalitraks je napravio veoma kratak pregled prihvacene istorije rase. Govorio je o nepoznatim narodima Ranih Civilizacija, koji su ostavili iza sebe tek pregrst velikih imena i predanja o Carstvu koja su polako bledela. Jos od samog pocetka, glasila je prica, Covek je zudeo za zvezdama — da bi ih konacno dostigao. Milionima godina sirio se kroz Galaksiju, potcinjavajuci sistem za sistemom. A onda, iz tame sa one strane rubova Vaseljene, pohrlili su Osvajaci i preoteli mu sve sto je osvojio.

Povlacenje u Suncev sistem bilo je gorko i sigurno je trajalo mnogo vekova. Prilikom cuvene bitke oko Salmirana umalo nije stradala i sama Zemlja. Kada se sve okoncalo, Coveku su preostala samo secanja i svet na kome je ronen.

Od tada, sve se pretvorilo u veoma dug antiklimaks. Krajnja ironija ogledala se u cinjenici da je rasa koja se nadala da ce potciniti Vaseljenu na kraju napustila najveci deo svog sicusnog sveta i podelila se u dve zasebne kulture Lisa i Diaspara — oaze zivota u pustinji koja ih je razdvajala znatno bolje od ponora sto su zjapili menu zvezdama.

Kalitraks je zastao; Alvinu je izgledalo, bas kao i svakom drugom na velikom skupu, da istoricar gleda pravo u njega ocima koje su videle cudesa u koja ni same nisu jos mogle sasvim da poveruju.

„Toliko“, rece Kalitraks, „o pricama u koje smo verovali od kada datiraju nasa svedocanstva. Sada vam moram reci da su one lazne, lazne u svakoj pojedinosti, cak toliko lazne da ih ni sada jos nismo potpuno uskladili sa istinom.“

Sacekao je da slusaoci proniknu u pravo znacenje njegovih reci. A onda, govoreci polako i odmereno, izlozio je i Lisu i Diasparu saznanje steceno iz Vanamondovog uma.

Uopste nije bilo tacno da je Covek stigao do zvezda. Njegovo malo carstvo prostiralo se samo do orbita Plutona i Persefone, posto se menuzvezdani prostor pokazao kao barijera koju on nije mogao savladati samo svojim mocima. Citava civilizacija ljudi tiskala se oko Sunca i bila je jos veoma mlada — kada su zvezde stigle do nje.

Taj susret mora da je bio porazan. Bez obzira na vlastita nesavrsenstva, Covek nikada nije sumnjao da ce jednoga dana zavladati kosmickim prostranstvima. Takone je verovao da, ako se u Vaseljeni i nalaze njemu jednaki, nema onih koji bi mu bili nadreneni. Sada je shvatio da su oba ubenenja bila pogresna i da menu zvezdama postoje umovi koji ga daleko nadmasuju.

Tokom mnogih stoleca, najpre u brodovima drugih rasa, a kasnije i u letelicama sagranenim uz pomoc pozajmljenog znanja, Covek je istrazivao Galaksiju. Svugde je pronalazio kulture koje je mogao razumeti, ali ne i nadmasiti, a mestimicno je sretao i umove koji bi gotovo u potpunosti prevazilazili njegovu moc poimanja.

Sok je bio uzasan, ali je ukazivao na proces razvoja rase. Tuzniji i nesravnjivo mudriji, Covek se vratio u Suncev sistem da bi razmisljao o saznanju koje je stekao. Prihvatio je izazov i polako razradio plan koji je davao nade za buducnost.

Nekada su fizicke nauke predstavljale Covekovo glavno zanimanje. Sada se jos zesce bacio na genetiku i izucavanje uma. Po bilo koju cenu, dovesce sebe do granica vlastite evolucije.

Veliki opit trosio je citavu snagu rase tokom miliona godina. Svi ti napori, sva ta zrtvovanja i patnje pretvorili su se samo u pregrst reci u Kalitraksovom izlaganju. Oni su doneli Coveku njegove najvece pobede. Ukinuo je bolesti, mogao je vecno da zivi ako je zeleo, a ovladavsi telepatijom potcinio je svojoj volji najtananiju od svih moci.

Bio je spreman da se ponovo vine u svemir, ovoga puta samo svojim snagama, u ogromna prostranstva Galaksije. Mogao je kao sebi ravne, da sretne rase sa svetova od kojih je nekada ustuknuo. Sada je konacno bio pripravan da odigra svoju punu ulogu u istoriji Vaseljene.

To je i ucinio. Iz tog razdoblja, mozda najobuhvatnijeg u celoj povesti, poticala su predanja o Carstvu. Bilo je to Carstvo mnogih rasa, ali se to smelo s uma u drami, presnaznoj za tragediju, kojom se ono okoncalo.

Carstvo je trajalo najmanje milion godina. Sigurno se suocilo sa mnogim krizama, mozda cak i ratovima, ali je sve to nestalo u poletu velikih rasa koje su zajedno stremile ka zrelosti.

„Mozemo biti ponosni“, nastavio je Kalitraks, „na deo koji je pripao nasim precima u ovoj istoriji. Cak i kada su dostigli svoj kulturni zenit, nisu nimalo izgubili stare podstreke.

Nalazimo se na terenu nagananja, a ne proverenih cinjenica, ali cini se izvesnim da je Covek nadahnuo i upravljao opitima koji su u isti mah predstavljali krah i vrhunsku slavu Carstva.

Filosofija koja je lezala u temelju tih opita bila je sledeca. Kontakt sa drugim vrstama pokazao je Coveku koliko duboko slika sveta jedne rase zavisi od njenog fizickog tela i organa cula kojima ono raspolaze. Tvrdilo se da, ako je to uopste moguce, do prave slike Vaseljene moze doci samo onaj um koji je oslobonen takvih fizickih ogranicenja — zapravo, cista mentalnost. Ova zamisao predstavljala je opste mesto menu mnogim drevnim religijskim verovanjima na Zemlji i izgledalo je neobicno da jedna ideja koja nema racionalno poreklo konacno postaje jedan od najvecih ciljeva nauke.

U prirodnoj Vaseljeni nikada nije utvrneno postojanje bestelesne inteligencije; Carstvo je preuzelo na sebe da je stvori. Mi smo zaboravili, uz toliko drugih stvari, umesnost i znanje koji su to omogucili. Naucnici Carstva ovladali su svim silama Prirode, svim tajnama prostora i vremena. Kao sto nasi umovi predstavljaju usputni proizvod beskrajno slozenog rasporeda mozdanih celija, menusobno povezanih mrezom nervnog sistema, tako su i oni zapoceli stvaranje mozga ciji sastavni delovi nisu materijalne prirode, vec sklopovi otisnuti u samom prostoru. Takav mozak, ukoliko se on uopste tako moze