spustanja.
Ravna kotlina vise nije bila ravna. Neposredno pod njima obrazovalo se veliko ispupcenje sa otvorom na vrhu tacno na mestu iznad koga je brod lebdeo. Ogromne pseudopode sporo su se povijale preko pukotine, kao da su pokusavale da se ponovo domognu plena koji im je upravo utekao iz kandzi. Dok su posmatrali u uzasnutoj opcinjenosti, Alvin je za trenutak uocio pulsirajuce crveno zdrelo, ureseno bicolikim pipcima koji su skladno udaralil, uvlaceci sve sto bi im se naslo u polju dohvata u rascepljenu celjust.
Liseno ocekivane zrtve, stvorenje je polako utonulo u tle — i tek tada je Alvin shvatio da je cela ravnica, zapravo, samo pena na povrsini tromog mora.
„sta je ta... stvar?“ promuca on.
„Morao bih da se spustim dole i da je proucim, ako hoces da ti odgovorim na pitanje“, odvrati Hilvar strogo bukvalno. „Mozda je posredi neka vrsta primitivne zivotinje, cak nekakav srodnik naseg prijatelja iz Salmirana. Sigurno nije inteligentna, jer inace ne bi pokusala da pojede jedan svemirski brod.“
Alvin je osecao kako drhti, premda je znao da se nisu nalazili u opasnosti. Upitao se sta jos lezi dole, pod onim bezazlenim busnjem, koje ih je tako mamilo da izinu i potrce njegovom elasticnom povrsinom.
„Mogao bih provesti mnogo vremena ovde,“ rece Hilvar, ocigledno pod utiskom onoga sto je upravo video. „Evolucija je sigurno dovela do krajnje zanimljivih ishoda u ovakvim uslovima. I to ne samo evolucija vec i devolucija, posto su visi oblici zivota regradirali kada je planeta opustosena. Do sada je sigurno vec uspostavljena ravnoteza i... ha, zar vec odlazis?“
Glas mu je zazvucao prilicno tuzno kada je primetio da se pod njima predeo udaljuje.
„Odlazim“, rece Alvin, „Video sam svet bez zivota i svet sa odvec mnogo zivota: ne znam koji mi se od njih manje dopada.“
Na visini od pet hiljada stopa iznad ravnice, planeta im je priredila poslednje iznenanenje.
Susreli su se sa flotilom velikih, mlohavim balona koji su se kretali niz vetar. Iz svake poluprozirne opne njihali su se grozdovi pipaka, obrazujuci nesto sto je doslovce licilo na preokrenutu sumu. Izgledalo je da su to neke biljke, koje su, u naporu da umaknu surovom sukobu na povrsini, stekle sposobnost ovladavanja vazduhom. Nekim cudom prilagonavanja, naucile su da izdvajaju vodonik i da ga smestaju u mehurove, sto im je omogucilo da se podignu u srazmeran mir nizih slojeva atmosfere.
Menutim, ni ovde kao da nisu nasle potpunu sigurnost. Njihove nadole okrenute stabljike i lisce bili su zaguseni citavom faunom paukolikih zivotinjica, koje su jamacno provodile zivot lebdeci visoko iznad povrsine kugle u neprestanoj i sveopstoj borbi za opstanak na svojim samotnim vazdusnim ostrvima. Verovatno su s vremena na vreme imale nekakvih dodira sa tlom; Alvin je video kako se jedan od velikih balona iznenada sazeo i strmoglavio sa neba, dok mu je puknuta opna sluzila kao grubi padobran. Upitao se da li je posredi nesrecni slucaj ili deo zivotnog ciklusa ovih neobicnih entiteta.
Hilvar je spavao dok su se nalazili na putu ka novoj planeti. Iz nekog razloga koji im robot nije mogao objasniti, brod je isao polako — bar u porenenju sa brzinom kojom je premoscavao Vaseljenu — sada kada se nalazio unutar sistema Sedam Sunaca. Proteklo je gotovo dva casa pre no sto su stigli do sveta koji je Alvin izabrao kao njihovo trece odrediste; bio je pomalo iznenanen sto jedno obicno menuplanetno putovanje toliko traje.
Probudio je Hilvara kada su poceli da ulaze u atmosferu.
„Sta cemo ovde?“ upita ga on pokazavsi na video-ekran.
Pod njima se pruzao sumoran predeo crne i sive boje, bez ikakvog znaka vegetacije ili bilo koga drugog neposrednog pokazatelja zivota. Ali posredni pokazatelji su bili tu; niska brda i plitke udoline bili su prosarani savrseno uoblicenim polukuglama, od kojih su neke obrazovale slozene simetricne poretke.
Prethodna planeta naucila ih je opreznosti; posto su pazljivo razmotrili sve mogucnosti, ostali su da lebde visoko u atmosferi, poslavsi dole robota da ispita okolnosti. Posredstvom njegovih ociju, videli su jednu polukuglu kako se priblizava, a onda je robot nastavio da obilazi na udaljenosti od samo nekoliko stopa oko potpuno glatke povrsine, bez ikakvih obelezja.
Nije bilo ni traga nekom ulazu, niti se na osnovu necega mogla pretpostaviti svrha kojoj ova struktura sluzi. Bila je veoma velika: preko sto stopa visoka. Postojale su, doduse, i takve polukugle koje su dostizale jos vecu visinu. Posredi je bila zgrada ali nije bilo jasno kako se iz nje moglo izici ili u nju uci.
Posle izvesnog oklevanja, Alvin je izdao robotu narenenje da krene napred i dodirne kupolu. Na njegovo krajnje iznenanenje, ovaj je odbio da ga poslusa. Ovo je stvarno bila pobuna — ili je bar tako izgledalo na prvi pogled.
„Zbog cega neces da uradis ono sto ti kazem?“ upita Alvin, kada se malo pribrao od zbunjenosti.
„Zabranjeno je“, usledi odgovor.
„Ali, ko je zabranio?“
„Ne znam“.
„Pa kako onda... ne, prenebregni ovo. Da li je to narenenje ugraneno u tebe?“
„Nije.“
Jedna mogucnost bila je odstranjena. Neimari ovih kupola lako su mogli biti ista rasa koja je nacinila robota i ukljucila taj tabu u provobitna uputstva masine.
„Kada si primio narenenje?“ upita Alvin.
„Primio sam ga kada sam se spustio.“
Alvin se okrenuo prema Hilvaru, dok mu je u ocima zaiskricala nova nada.
„Ovde postoje razumna bica! Mozes li da ih osetis?“
„Ne“, uzvrati Hilvar. „Ovo mesto mi izgleda podjednako mrtvo kao i prvi svet koji smo posetili.“
„Izici cu napolje i pridruzicu se robotu. Ma ko da se obratio njemu, moci ce da se obrati i meni.“
Hilvar se nije upustio u prepirku, iako nije bio odvec srecan zbog Alvinove odluke.
Spustili su brod stotinak metara od kupole, blizu robota koji ih je cekao, i otvorili vazdusnu komoru.
Alvin je znao da se komora ne moze otvoriti ako mozak broda nije prethodno utvrdio da je atmosfera pogodna za disanje. Za trenutak mu se ucinilo da je doslo do neke greske, posto je vazduh bio suvise prorenen i gotovo da mu nije ispunjavao pluca. A onda, posto je dublje udahnuo, utvrdio je da moze uneti u sebe dovoljno kiseonika za opstanak, ali osetio je da ovde moze izdrzati najvise nekoliko minuta.
Duboko disuci, krenuli su prema robotu i zakrivljenom zidu zagonetne kupole. Napravili su jos jedan korak, a onda se zajedno ukocili u mestu, kao da ih je obojicu pogodio neki iznenadni udarac. U njihovim umovima zabrujala je, poput odjeka nekog mocnog gonga, jednostavna poruka: OPASNOST NE PRIBLIZUJTE SE To je bilo sve. Poruka nije izrazena recima, vec cistom mislju. Alvin je shvatio da bi svako bice, bez obzira na nivo inteligencije, primilo isto uopozorenje, na istovetan, nepogresiv nacin: neposredno u dubine uma.
Bila je to opomena, ne pretnja. Nesto im je govorilo da ona nije uperena protiv njih; trebalo je da im pruzi zastitu. Ovde postoji nesto izuzetno opasno — kao da je glasilo upozorenje — a mi, koji smo to stvorili, ne zelimo da iko nastrada, tako sto ce nehotice natrapati na to.
Alvin i Hilvar ustuknuli su nekoliko koraka, a zatim se menusobno pogledali, cekajuci da neko prvi progovori i kaze sta ima na umu. Hilvar je prvi sabrao utiske.
„Bio sam u pravu, Alvine“, rece. „Ovde nema razumnih bica, Upozorenje je automatsko: nase prisustvo ga aktivira kada se isuvise priblizimo.“
Alvin je klimnuo u znak saglasnosti.
„Pitam se sta su pokusali da zastite“, rece. „Pod ovim kupolama mogu da se nalaze zgrade... bilo sta, zapravo.“
„Nema nacina da to utvrdimo, ako nam pristup u sve kupole budu sprecavala upozorenja.
Zanimljiva je, menutim, razlika izmenu tri planete koje smo posetili. Odneli su sve sa prve, drugu su napustili uopste ne hajuci o njoj, a ovde su se suocili sa mnostvom poteskoca.
Mozda su ocekivali da ce se vratiti jednoga dana, te su zeleli da ih sve spremno doceka.“
„Ali to se nije dogodilo, a od tada je proteklo mnogo vremena.“
„Mozda su se u menuvremenu predomislili.“
Alvinu je palo na pamet kako je neobicno to sto su i on i Hilvar nesvesno poceli da koriste zamenicu ‘oni’. Ma ko ili ma sta da su ‘oni’ bili, njihovo prisustvo dolazilo je do izrazaja na prvoj planeti, a ovde na trecoj, postalo je jos snaznije. Ovaj svet brizljivo je upakovan i odlozen za neku buducu upotrebu.
„Vracamo se u brod“, prodahta Alvin. „Veoma tesko disem ovde.“
Cim se vazdusna komora zatvorila za njima i kada su malo predahnuli, poceli su da razmatraju naredni potez. Da bi se izvrsilo podrobno ispitivanje, bilo bi potrebno obici veliki broj kupola u nadi da ce pronaci bar jednu koja bi bila bez upozorenja i u koju bi se moglo uci. Ukoliko se to izjalovi... Ali Alvin nije hteo da se suoci sa ovom mogucnoscu sve dok ne bude prinunen na to.
To se dogodilo jedan sat kasnije — i to na znatno dramaticniji nacin nego sto je on pretpostavljao. Poslali su robota da ispita desetak kupola, uvek sa istim ishodom, kada su naisli na jedan prizor koji se nikako nije uklapao u ovaj uredan, pospremljen svet.
Pod njima se pruzala prostrana dolina, po kojoj su bile rastrkane razdrazujuce, nepristupacne kupole. U njenom sredistu video se razgovetan trag velike eksplozije — eksplozije koja je miljama razbacala komade materije na sve strane i izdubila plitak krater u tlu.
A odmah uz krater nalazila se olupina nekog svemirskog broda.
Spustili su se nedaleko od poprista drevne tragedije i lagano krenuli, cuvajuci dah, prema ogromnoj, razbijenoj trupini, koja se uznosila nad njima. Samo je jedan kratak deo broda — kljun ili krma — ostao ceo; ostatak je verovatno unisten prilikom eksplozije. Dok su se priblizavali olupini, jedna misao iznenada se zacela u Alvinovoj svesti, postajuci sve razloznija, da bi konacno stekla status izvesnosti.
„Hilvare“, rece on, nasavsi da je tesko pricati i koracati u isto vreme, „mislim da je ovo brod koji se spustio na prvu planetu sto smo je posetili.“
Hilvar samo klimnu, hotevsi da ustedi vazduh. Ista pomisao vec je i njemu pala na pamet.
Bila je to dobra pouka neopreznim posetiocima. Nadao se da Alvinu nece promaci ovo naravoucenije.
Stigli su do trupine i bacili pogled u otvorenu unutrasnjost broda. Imali su utisak da im se pred ocima nalazi ogromna zgrada koja je grubo raspolucena; podovi, zidovi, i tavanice, prelomljeni u tacki eksplozije, pruzali su izvitoperenu sliku poprecnog preseka broda. Alvin se upitao kakva neobicna bica i dalje pocivaju na mestima gde ih je smrt zatekla u olupini njihove letelice.
„Ne razumem“, rece Hilvar iznenada. „Ovaj odeljak broda tesko je ostecen, ali je ipak prilicno sacuvan. Gde se deo ostatak? Da se letelica nije prepolovila u svemiru, posle cega je ova trupina pala
