zestoko uzjogunio protiv robota bio je Krif. Mozda je uobrazio da je sada dobio takmaca, ili je mozda, prema opstem nacelu, osecao odbojnost prema svemu sto je letelo, a nije imalo krila. Kada niko ne bi posmatrao, on je u vise navrata neposredno nasrnuo na robota, koji ga je jos vise rasrdio time sto uopste nije obracao paznju na njegove napade.
Hilvaru je konacno poslo za rukom da ga primiri i prilikom povratka hoverkraftom izgledalo je da se pomirio sa okolnostima. Robot i insekt pratili su vozilo koje je besumno klizilo kroz sume i polja — drzeci se strane na kojoj im se nalazio gospodar i pretvarajuci se da uopste ne primecuju takmaca.
Seranis ih je vec ocekivala kada su kola ulebdela u Erli. Alvinu je palo na um kako je nemoguce iznenaditi ovaj narod. Njihovi povezani umovi omogucavali su im da budu upuceni u sve sto im se zbiva u zemlji. Upitao se kako su primili izvestaj o njegovoj pustolovini u Salmiranu, o kojoj su u Lisu sigurno vec svi znali.
Seranis je izgledala zabrinuta i nesigurnija nego ikada ranije i Alvin se seti izbora koji ga je cekao. U mnostvu uzbunenja iz proteklih nekoliko dana on ga je sasvim smetnuo s uma; nije zeleo da traci snagu na razmisljanje o problemima koji su pripadali buducnosti. Ali ta buducnost je sada stigla; morao je odluciti u kome ce od dva sveta nastaviti da zivi.
Seranisin glas zvucao je brizno kada je pocela da govori i Alvinu se iznenada javio utisak da su pali u vodu planovi koje je Lis pripremao za njega. Sta li se samo dogodilo u toku njegovog odsustva? Da li su izaslanici otisli u Diaspar i posegli u Kedronov um — i da li su mozda zakazali da izvrse nalozeno?
„Alvine“, poce Seranis, „ima mnogo stvari koje ti ranije nisam kazala, ali sa kojima se sada moras upoznati da bi razumeo ono sto cemo preduzeti.
Upucen si u jedan od razloga razdvojenosti nasih dveju rasa. Strah od Osvajaca, ta tamna senka u srcima svih ljudskih bica, odvratio je tvoj narod od sveta i zapreo ga u njegove vlastite snove. Ovde, u Lisu, taj strah nije bio tako veliki, iako je na nas pao teret zavrsnog napada. Imali smo jaci razlog za delanje, i ono sto smo ucinili, ucinili smo otvorenih ociju.
Veoma davno, Alvine, ljudi su se dali u traganje za besmrtnoscu i konacno su je ostvarili.
Oni su, menutim, zaboravili da je iz sveta, iz koga je izgnana smrt, takone izgnan zivot. Moc da se zivot produzi nesagledivo dugo zadovoljavajuca je za pojedinca, ali rasi donosi stagnaciju. Pre mnogo vremena mi smo zrtvovali besmrtnost, ali Diaspar jos ide za laznim snom. Zbog toga su se nasi putevi razisli, i zato se oni vise nikada ne smeju ukrstiti.“
Iako je ove reci gotovo ocekivao, njihova zlokobnost zbog tog predosecanja nije izgledala nista manja. Pa ipak, Alvin je odbio da se pomiri sa krahom svih svojih planova, koje je vec poceo da razranuje, i samo je jednim delom svesti nastavio da slusa Seranis. Primao je i razumeo sve njene reci, ali ostatkom uma ponovo je isao putem koji je vodio u Diaspar, pokusavajuci da dokuci sve prepreke koje bi mu mogle biti postavljene.
Seranisina nesrecnost bila je ocevidna. Glas joj je postao moleciv dok je govorila i Alvin je znao da se ne obraca samo njemu, vec i svom sinu. Sigurno je uvinala da su se u danima koje su proveli zajedno menu njima razvili razumevanje i naklonost. Hilvar je pomno posmatrao majku kako govori, a Alvinu se ucinilo da mu pogled ne odrazava samo obzir, vec i ne mali trag prekora.
„Ne zelimo da te prisilimo da ucinis nista protiv svoje volje, ali sigurno shvatas sta bi to znacilo kada bi se nasa dva naroda ponovo srela. Izmenu nase i vase kulture zjapi ponor veci od svih koji su ikada razdvajali Zemlju od njenih drevnih kolonija. Promisli o ovome, Alvine.
Ti i Hilvar ste sada priblizno vrsnjaci, ali i on i ja cemo biti vec vekovima mrtvi kada ti i dalje budes mlad. A ovo je tek prvi u beskrajnom nizu tvojih zivota.“
U prostoriji je bilo veoma tiho, cak tako tiho da je Alvin mogao cuti neobicne, zalosne krike nepoznatih zivotinja sa polja oko sela. A onda on prozbori, gotovo sapatom: „Sta zelite da uradim?“
„Nadali smo se da cemo ti moci pruziti izbor izmenu toga da ostanes ovde i da se vratis u Diaspar, ali sada to vise nije moguce. Po nas se dogodilo odvec mnogo vaznih stvari da bismo odluku prepustili tebi. Cak i za ovo kratko vreme koje si proveo menu nama, tvoj uticaj bio je veoma uznemiravajuci. Ne, ne prebacujem ti nista; ubenena sam da nista nisi hotimice ucinio.
Ali mislim da ce biti najbolje ako stvorenja koja si sreo u Salmiranu prepustis njihovoj sudibni.
Sto se, pak, Diaspara tice...“ Seranis ljutito odmahnu rukom... „Odvec mnogo ljudi zna kuda si otisao; nismo stigli na vreme. Znatno je, menutim, ozbiljnija cinjenica da je covek koji ti je pomogao da otkrijes Lis nestao bez traga; ni vase Vece ni nasi agenti ne mogu da ga pronanu, tako da on ostaje moguca opasnost po nasu bezbednost. Mozda te iznenanuje sto ti sve ovo govorim, ali time nimalo ne ugrozavam vlastitu sigurnost. Bojim se da sada imamo samo jedan izbor; moramo te vratiti u Diaspar sa laznim ustrojstvom secanja. Ona su pripremljena veoma brizljivo, tako da kada se budes vratio kuci, nista neces znati o nama.
Verovaces da si prosao kroz neku maglovitu i opasnu pustolovinu u mracnim podzemnim pecinama, gde se krov stalno rusio iza tebe, a preziveo si samo zahvaljujuci tome sto si jeo bljutavo korenje i pio sa izvora na koje si slucajno nabasao. Kroz sve buduce zivote smatraces da je to istina i svi ce prihvatiti tvoju pricu. Nece biti nikakve tajne koja bi mamila potonje istrazivace; mislice da znaju sve sto se moze saznati o Lisu.“
Seranis je zastala i pogledala Alvina briznim ocima. „Veoma nam je zao sto je ovo neophodno i molimo te da nam oprostis dok nas se jos secas. Mozda se ne slazes sa nasom odlukom, ali mi znamo mnoge stvari u koje ti nisi upucen. U svakom slucaju, neces imati na sta da se pozalis, posto ces verovati da si otkrio sve sto se moglo pronaci.“
Alvin se zapitao da li je to istina. Nije bio ubenen da ce se ikada uklopiti u kolotecinu zivota u Diasparu, cak i ako poveruje da nista vredno ne postoji izvan njegovih zidina.
Uostalom, on nije ni imao nameru da proverava ovu stvar.
„Kada zelite da me podvrgnete tom... postupku?“ upita Alvin.
„Odmah. Mi smo spremni. Otvori mi tvoj um, kao sto si to ucinio ranije, i nicega neces biti svestan dok se ponovo ne obres u Diasparu.“
Alvin je za trenutak cutao, a onda rece tiho: „Voleo bih da se oprostim sa Hilvarom.“
Seranis klimnu.
„Shvatam. Ostavicu te ovde nakratko i vraticu se kada budes spreman.“ Krenula je ka stepenicama koje su vodile nadole u unutrasnjost kuce, ostavljajuci ga samog na krovu.
Proteklo je izvesno vreme pre no sto se Alvin obratio prijatelju; bio je veoma tuzan, ali i neumoljivo odlucan da ne dopusti krah svih svojih nada. Bacio je jos jedan pogled prema selu gde je pronasao merilo srece i koje mozda vise nikada nece videti, ukoliko oni koji stoje iza Seranis ostvare svoj naum. Hoverkraft je i dalje stajao ispod jednog razgranatog drveta, dok je strpljivi robot lebdeo u vazduhu iznad njega. Nekoliko malisana se okupilo da ispita ovog neobicnog pridoslicu, ali niko od starijih nije pokazivao ni najmanje zanimanje.
„Hilvare“, rece Alvin naglo, „veoma mi je zao zbog ovoga.“
„I meni“, odgovori Hilvar, glasom koji je odavao uzburkana osecanja. „Nadao sam se da ces moci da ostanes ovde.“
„Mislis li da je u redu ono sto Seranis zeli da preduzme?“
„Ne okrivljuj moju majku. Ona samo izvrsava ono sto joj se nalozi“, uzvrati Hilvar. Iako mu nije odgovorio na pitanje, Alvin nije imao srca da mu ga ponovo postavi. Nije bilo posteno izlagati takvoj kusnji njegovu prijateljsku privrzenost.
„Reci mi nesto drugo“, upita ga Alvin. „Kako me tvoji sunarodnici mogu zaustaviti, ako pokusam da pobegnem sa neokrnjenim secanjem?“
„To bi bilo lako. Ako probas da bezis, preuzeli bismo kontrolu nad tvojim umom i nagnali te da se vratis.“
Alvin je ocekivao ovakav odgovor i on ga nije obeshrabrio. Zeleo je da moze da ima poverenja u Hilvara, koga je ocigledno poganalo njihovo predstojece razdvajanje, ali nije se odvazio da izlozi opanosti svoje planove. Veoma pazljivo, ispitujuci svaku pojedinost, proverio je jedini put koji ga je mogao vratiti u Diaspar pod uslovima koje je on izabrao.
Postojao je samo jedan rizik sa kojim se morao suociti i od koga se ni na koji nacin nije mogao zastiti. Ako Seranis prekrsi dato obecanje i une u njegov um, sve brizljive pripreme koje je preduzeo pasce u vodu.
Pruzio je ruku Hilvaru, koji je cvrsto steze, ali nije bio u stanju da izusti ni reci.
„Hajdemo dole kod Seranis“, rece Alvin. „Voleo bih da vidim neke ljude u selu pre no sto odem.“
Hilvar je nemo krenuo za njim u utihlu svezinu kuce, a zatim kroz predvorje i prsten obojenog stakla koji je okruzivao zdanje. Seranis ga je sacekala tamo, sa mirnim i odlucnim izrazom lica. Znala je da Alvin pokusava da prikrije nesto od nje, i ponovo je razmislila o merama predostroznosti koje je preduzela. Kao sto bi covek koga ocekuju veliki napori zategao prethodno svoje misice, ona je proverila sve vrste prinuda kojima ce mozda morati da pribegne.
„Jesi li spreman, Alvine?“ upita ga.
„Potpuno“, uzvrati Alvin sa izvesnim prizvukom koji je nagna da ga podozrivo pogleda.
„Onda ce biti najbolje da odagnas sve misli iz uma, kao sto si ranije ucinio. Posle toga, nista vise neces osecati ni znati, sve dok se ponovo ne nanes u Diasparu.“
Alvin se okrenuo prema Hilvaru i kazao mu hitrim sapatom koji nije dopro do Seranis: „Do vinenja. Hilvare. Ne brini, vraticu se.“ Onda je ponovo pogledao Seranis.
„Ne zameram vam zbog ovoga sto preduzimate“, rece. „Vi jamacno verujete da je to najbolje, ali mislim da niste u pravu. Diaspar i Lis ne treba vecno da ostanu razdvojeni; jednog dana ce mozda ocajnicki biti potrebni jedan drugom. Zbog toga se vracam kuci sa svim onim sto sam saznao... i ne verujem da me mozete spreciti u tome.“
Nije vise oklevao, i to je bilo dobro. Seranis se nije pomerila, ali on je osetio kako mu telo izmice kontroli. Snaga koja je potiskivala njegovu vlastitu volju bila je veca nego sto je ocekivao i on u trenu shvati da mnogi skriveni umovi sigurno pomazu Seranis. Bespomocno je poceo da koraca natrag u kucu i u casu uzasa pomisli da mu je plan pao u vodu.
A onda sevnu blesak celika i kristala i metalne ruke brzo se obavise oko njega. Telo mu se borilo protiv njih, sto je on znao da ce se dogoditi, ali otpor je bio uzaludan. Izgubio je tle pod sobom i u magnovenju je opazio Hilvara, okamenjenog od iznenanenja, sa tupavim osmehom na usnama.
Robot ga je nosio desetak stopa iznad zemlje, znatno brze nego sto je covek bio u stanju da trci. Seranisi je bio potreban samo trenutak da prozre
