njegovo lukavstvo i Alvinovog opiranja nestade kada ona prestade da ga kontrolise. Ali jos nije bila porazena; usledilo je ono cega se Alvin pribojavao i on se upro iz sve snage da mu se suprotstavi.
U svesti su najednom pocela da mu se bore dva razdvojena bica, od kojih je jedno stalo da moli robota da ga spusti dole. Pravi Alvin je bez daha iscekivao, pruzajuci tek neznatan otpor silama protiv kojih je znao da nema nikakvih izgleda. Bilo je to kockanje; nije se moglo unapred predvideti da li ce njegov nepouzdani pomagac izvrsiti narenenja slozena poput onih koja mu je dao. Ni pod kakvim okolnostima, kazao je robotu, ne sme se pokoriti nekoj njegovoj buducoj komandi sve dok se ne nane na sigurnom u Diasparu. Takva su bila narenenja. Ukoliko ih se robot bude pridrzavao, Alvinova sudbina nalazice se izvan upliva ljudi.
Ne oklevajuci ni trena, masina je hitala putem koji joj je on brizljivo zacrtao. Deo njega i dalje je ljutito zahtevao da bude spusten, ali vec mu je bilo jasno da je spasen. I Seranisi je to postalo jasno istog casa, posto su sile u njegovom mozgu obustavile menusobni rat. Ponovo je stekao spokojstvo, kao i mnogo vremena ranije jedan drugi pustolov, kada je, privezan za katarku svog broda, cuo kako pesma Sirena zamire u daljini, preko mora tamnog poput vina.
Alvin se nije smirio sve dok se ponovo nije obreo u hali sa pokretnim putevima. I dalje je postojala opasnost da zitelji Lisa mogu zaustaviti, ili cak poterati unatrag vozilo u kome je putovao, sto bi ga bespomocno vratilo na pocetnu tacku. Ali povratak je predstavljao samo jednolicno ponavljanje odlaska; cetrdeset minuta posto je krenuo iz Lisa stigao je do Groba Jarlana Zeja.
Tu su ga cekali sluzbenici Veca, odeveni u propisne crne odezde koje nisu oblacili vec stolecima. Alvina nije iznenadilo, ali ga je malo uznemirilo prisustvo ovog odbora za docek.
Do sada je vec prevalio toliko prepreka, da je jedna manje ili vise bilo sasvim svejedno.
Domogao se velikog znanja od kada je otisao iz Diaspara, znanja koje mu je ulivalo samopouzdanje sto se granicilo sa nadmenoscu. Stavise, sada je imao i mocnog, odanog saradnika. Najbolji umovi Lisa nisu bili u stanju da mu osujete naume; nesto mu je govorilo da ni Diaspar nece biti uspesniji.
Postojala je razumna osnova za ovo uverenje, ali ono se delimicno temeljilo i na necemu sto je bilo izvan razuma — na veri u vlastitu sudbinu koja je sve vise ispunjavala Alvinov um.
Tajna njegovog porekla, uspesni poduhvati koje nije ostvario nijedan covek pre njega, nacin na koji su se novi vidici raskriljavali pred njim i prepreke koje nisu mogle da ga zadrze — sve to je doprinosilo njegovoj samouverenosti. Vera u sopstveni sud bila je jedan od najvrednijih darova koje su bogovi mogli da daju coveku, ali Alvin nije znao kolike je mnoge ona odvela u potpunu propast.
„Alvine“, rece vona gradskih proktora, „imamo narenenje da te pratimo svuda kuda budes isao, sve dok Vece ne ispita tvoj slucaj i ne donese odluku.“
„Za sta sam optuzen?“ upita Alvin. Jos je bio razdragan od odusevljenja i poleta zbog bekstva iz Lisa, tako da nije previse ozbiljno uzimao ovaj novi tok doganaja. Verovatno je Kedron sve ispricao; osetio je kratku ljutnju prema Lakrdijasu zato sto mu je izdao tajnu.
„Nije podignuta nikakva optuzba“, usledio je odgovor. „U slucaju potrebe, ona ce biti izrecena posto budes saslusan.“
„A kada ce to biti?“
„Uskoro, pretpostavljam.“ Proktor se ocigledno nalazio u neprilici i nije bio nacisto kako da se snane sa ovom nimalo dobrodoslom obavezom. Na cas bi se ophodio prema Alvinu kao prema sugrananinu, ali onda bi se setio svoje duznosti cuvara i brzo bi promeniio drzanje u preteranu uzdrzanost.
„Ovaj robot“, rece on naglo, pokazujuci na Alvinovog sadruga, „odakle on ovde? Da li je jedan od nasih?“
„Nije“, uzvrati Alvin. „Nasao sam ga u Lisu, zemlji u kojoj sam bio. Doveo sam ga ovamo da ga upoznam sa Centralnim Kompjuterom.“
Ova hladnokrvna izjava dovela je do primetne pometnje. Bilo je veoma tesko prihvatiti cinjenicu da postoji nesto izvan Diaspara, ali je jos gora bila Alvinova namera da jednog uljeza predstavi mozgu grada. Proktori su se menusobno pogledali u tako bespomocnoj uzbunenosti da je Alvin tek s dosta napora uspeo da obuzda smesak.
Dok su se vracali kroz park, drzeci neupadljivo strazu na zacelju i raspravljajuci menu sobom zustrim sapatom, Alvin je razmisljao o svom sledecem potezu. Prva stvar koju je valjalo uciniti bila je da tacno ustanovi sta se dogodilo za vreme njegovog odsustva. Seranis mu je kazala da je Kedron iscezao. Postojalo je nebrojeno mnogo mesta gde se covek mogao sakriti u Diasparu, a kako je Lakrdijasevo poznavanje grada bilo nenadmasno, malo je bilo izgleda da ce ga neko pronaci sve dok on sam ne bude resio da se pojavi. Alvinu pade na pamet da bi mozda mogao ostaviti poruku na nekom mestu gde bi je Kedron sigurno video i na taj nacin mu zakazati sastanak. Menutim, to je otezavalo prisustvo strazara.
Morao je priznati da je nadzor bio veoma neupadljiv. Kada je stigao do stana, gotovo je sasvim smetnuo s uma postojanje proktora. Pretpostavljao je da mu se oni nece naci na putu osim ako pokusa da ode iz Diaspara, a to jos poprilicno dugo nije imao nameru da uradi. U stvari, bio je sasvim siguran da je nemoguce vratiti se u Lis putem koji je on koristio. Do sada je podzemni prevozni sistem jamacno stavljen izvan pogona po nalogu Seranis i njenih saradnika.
Proktori ga nisu sledili u sobu; znali su da postoji samo jedan izlaz i postavili su se oko njega. Posto nisu imali uputstva u vezi sa robotom, pustili su ga da une sa Alvinom. Nije im se nimalo dopadala pomisao da imaju posla sa tom masinom, posto je njen strani sklop bio ocigledan. Na osnovu njenog ponasanja nisu mogli razabrati da li je samo pasivni Alvinov sluga, ili mozda dela pod upravljanjem vlastite volje. S obzirom na ovu neizvesnost, bili su vise nego zadovoljni da je potpuno ostave na miru.
Kada su se zidovi zaklopili oko njega, Alvin je materijalizovao svoj omiljen lezaj i bacio se na njega. Raskomotivsi se u poznatoj sredini prizvao je iz jedinica secanja svoja poslednja slikarska i skulpturska ostvarenja i poceo da ih preispituje kritickim pogledom. Ako ga ranije nisu zadovoljavala, sada su mu izgledala kao potpuni promasaji i on se vise nije mogao ponositi njima. Osoba koja ih je stvorila nije vise postojala; za nekoliko dana koje je proveo izvan Diaspara, Alvinu se cinilo da je prikupio iskustvo citavog jednog ljudskog veka.
Obrisao je sve te mladalacke tvorevine, unistivsi ih zauvek, umesto da ih vrati u Banke Secanja. Soba je ponovo bila prazna, izuzev lezaja na kome se opruzio i robota koji je i dalje gledao sirokim, nedokucivim ocima. Sta li on misli o Diasparu? Odmah mu je palo na um da robot ovde nije stranac, posto je poznavao grad iz razdoblja poslednjih dana kontakta sa zvezdama.
Tek kada se sasvim saziveo sa atmosferom doma, Alvin je poceo da poziva prijatelje.
Najpre se odlucio za Eristona i Etaniju, premda znatno pre iz osecaja duznosti, nego iz stvarne zelje da ih ponovo vidi i da razgovara sa njima. Nimalo mu nije bilo zao kada su ga njihovi komunikatori obavestili da ih je trenutno nemoguce dobiti, ali im je ipak ostavio kratku poruku u kojoj ih je obavestio da se vratio. Bilo je to sasvim nepotrebno, posto je ta cinjenica do sada sigurno bila poznata citavom gradu. On se, menutim, nadao da ce mu roditelji ceniti ovaj znak paznje. Poceo je da vodi racuna o drugima, premda jos nije shvatio da, poput mnogim ostalih, i ova vrlina malo vredi ukoliko nije spontana i nesracunata.
A onda, pokrenut iznenadnim porivom, pozvao je broj koji mu je Kedron davno dao u Loranovoj kuli. Nije, naravno, ocekivao nikakav odgovor, ali nije bila iskljucena mogucnost da mu je Kedron ostavio poruku.
To se pokazalo tacnim; ali sama poruka bila je krajnje iznenanujuca.
Zid se rasplinuo i Kedron se pojavio pred njim. Lakrdijas je izgledao umorno i nervozno, nimalo kao samouverena pomalo cinicna osoba koja je Alvina povela stazom sto ga je dovela u Lis. U ocima mu se odrzavala neka mora, a progovorio je kao neko ko ima na raspolaganju sasvim malo vremena.
„Alvine“, poce on, „ovo je snimak. Samo ga ti mozes primiti, a posle toga dopusteno ti je da cinis s njim sta ti je volja. Bice mi sasvim svejedno.
Kada sam se vratio u Grob Jarlana Zeja, ustanovio sam da nas je Alistra uhodila. Mora da je kazala Vecu da si ti otisao iz Diaspara i da sam ti ja pomogao u tome. Proktori su ubrzo poceli da me traze, tako da sam odlucio da se sakrijem. Navikao sam na to: cinio sam to i ranije, kada bi se dogodilo da moje lakrdije nisu primljene sa odusevljenjem.“ (Sada je zaiskricio stari Kedron, pomisli Alvin.) „Oni me ne bi pronasli ni za hiljadu godina, ali nekom drugom to umalo nije poslo za rukom. U Diasparu ima stranaca, Alvine; oni su jedino mogli doci iz Lisa i siguran sam da traze mene. Ne znam sta to znaci, a i ne dopada mi se. Cinjenica da su me gotovo uhvatili govori da raspolazu telepatskim mocima. Sa Vecem mogu da se nosim, ali ovo je nepoznata opasnost od koje zazirem.
Stoga sam se odlucio da dobrovoljno preduzmem korak na koji bi me Vece verovatno primoralo, posto mi je i ranije pretilo time. Idem tamo gde me niko ne moze uhoditi i gde cu izbeci sve promene koje su na putu da se zbiju u Diasparu. Mozda je glupo sto to cinim; to ce samo vreme moci da pokaze. Saznacu odgovor jednog dana.
Sigurno poganas da sam odlucio da se vratim u Dvoranu Stvaranja, u bezbednost Banki Secanja. Ma sta se dogodilo, ja se uzdam u Centralni Kompjuter i sile kojima on upravlja po dobrobit Diaspara. Ukoliko se nesto pokvari u Centralnom Kompjuteru, svi smo izgubljeni. U suprotnom, nemam se cega bojati.
Kada ponovo budem izisao u Diaspar, cinice mi se da je protekao samo jedan tren, premda ce u menuvremenu proci pedeset ili sto hiljada godina. Pitam se kakav cu grad onda zateci.
Bice neobicno ako i ti budes tamo; pretpostavljam da cemo se jednoga dana ponovo sresti. Ne mogu da kazem da li zeljno ocekujem taj susret ili ga se bojim.
Nikada te nisam razumeo, Alvine, premda je bilo trenutaka kada sam bio dovoljno tast da pomislim kako mi je to poslo za rukom. Samo Centralni Kompjuter zna istinu, kao sto zna istinu i o ostalim Jedinstvenima, koji su se pojavljivali s vremena na vreme tokom vekova, da bi im se potom gubio svaki trag. Da li si ustanovio sta se doganalo sa njima?
Jedan od razloga, mislim, sto sam se otisnuo u buducnost jeste nestrpljenje. Zelim da vidim ishod onoga sto si ti zapoceo, ali me bas mnogo ne zanimaju menjuigre, za koje podozrevam da bi mogle biti neprijatne. Radoznao sam da vidim da li ces ti, u tom svetu u
