zidinama, kao i pred energijama koje su stajale pod njihovim okriljem, sile koje su bile u stanju da rasprse svetove u prasinu palile su i harale, ali i bile do nogu potucene. Jednom je ovo mirno nebo plamtelo u ognju istrgnutom iz srca sunaca, a planine Lisa morale su podrhtavati poput zivih bica, suocene sa besom svojih gospodara.
Niko nije nikada osvojio Salmiran. Ali sada je utvrnenje, to nepobedivo utvrnenje, konacno palo — osvojili su ga i unistili strpljivi pipci brsljena, pokolenja crva koja su naslepo rila i sve visi nivo jezera.
Zastraseni njegovom velicanstvenoscu, Alvin i Hilvar hodali su u tisini ka kolosalnim razvalinama. Presli su u senku srusenog zida i usli u kanjon izmenu dve procepljene kamene planine. Pred njima se pruzalo jezero i oni osetise kako ih tamna voda zapljuskuje po stopalima. Talasici, ne visi od nekoliko centimetara, neprekidno su se razbijali o usku obalu.
Hilvar je prvi progovorio, a u glasu mu se osetio prizvuk nesigurnosti, sto je nagnalo Alvina da ga iznenaneno pogleda.
„Nesto ovde ne razumem“, rece on polako. „Nema ni daska vetra, a talasici se stalno podizu? Povrsina vode morala bi biti potpuno glatka.“
Pre no sto je Alvinu pao na um neki odgovor, Hilvar se opruzi na zemlju, okrenu glavu na jednu stranu i uroni desno uho u vodu. Alvin se upita sta ocekuje da ce otkriti u tako smesnom polozaju; a onda mu je postalo jasno da mu prijatelj osluskuje. Uz izvesnu odvratnost — posto su zatamnjene vode izgledale krajnje neprivlacno — on krenu Hilvarovim stopama.
Pocetni drhtaj od hladnoce trajao je samo jedan tren; kada je minuo, uspeo je da razabere, slabo ali razgovetno, postojano ritmicko kucanje. Bilo je to kao da je cuo, daleko dole iz jezerskih dubina, otkucaje nekog dzinovskog srca.
Otresli su vodu iz kose i izmenjali nem pogled pun slutnje. Nijedan nije zeleo da izrekne zajednicku misao: jezero je bilo zivo.
„Bice najbolje“, rece Hilvar najzad, „ako pretrazimo one rusevine i drzimo se podalje od jezera.“
„Mislis li da se nesto nalazi dole?“ upita Alvin, pokazavsi na zagonetne talasice koji su mu se i dalje razbijali o stopala. „Da li bi moglo biti opasno?“
„Nista sto poseduje um nije opasno“, uzvrati Hilvar. (Da li je to sasvim tacno? pomisli Alvin. Sta je sa osvajacima?) „Ne mogu da otkrijem nikakve misli ovde, ali cini mi se da nismo sami, to je veoma cudno.“
Lagano su krenuli natrag ka rusevinama utvrnenja, obojica noseci u umu zvuk onog postojanog, prigusenog pulsiranja. Alvinu se cinilo da se tajna gomila na tajnu i da se, bez obzira na ulozene napore, sve vise i vise udaljuje od poimanja istine za kojom je tragao.
Izgledalo je da im rusevine nista novo nece otkriti, ali oni su ipak pazljivo pregledali gomile raspadina i velike kamene gromade. Ovde mozda leze grobovi zakopanih masina — masina koje su tako davno obavile svoj posao. One bi sada bile beskorisne, pomisli Alvin, ako se Osvajaci vrate. Zasto oni to nisu ucinili? Ali to je bila nova u nizu tajni: on je vec imao mnoge na vratu, tako da mu dodatne uopste nisu bile potrebne.
Sasvim blizu jezera naisli su na malu cistinu menu raspadinama. Bila je pokrivena korovom, koji se od uzasne toplote zacrneo i ugljenisao, tako da se raspadao u pepeo kako su se Alvin i Hilvar priblizavali, obavijajuci im noge tankim slojem ugljene prasine. U sredini cistine stajao je metalni tronozac, cvrsto pribijen za tle, na kome se nalazio kruzni kolut, nagnut u odnosu na osu, tako da je pokazivao prema jednoj tacki na pola puta ka nebu. Na prvi pogled se cinilo da kolut ne obujmljuje nista; a onda, kada je pazljivije pogledao, Alvin je opazio da je ispunjen tananom izmaglicom, koja je izmicila oku, titrajuci na samoj granici vidljivog spektra. Bio je to sjaj energije; uopste vise nije sumnjao da je ovaj mehanizam izazvao eksploziju svetlosti koja ih je namamila u Salmiran.
Nisu se odvazili da blize prinu, vec su posmatrali masinu sa bezbedne udaljenosti. Nalaze se na pravom tragu, pomisli Alvin; sada je jedino preostalo da otkriju ko je, ili sta, postavio ovaj urenaj ovde i kakva bi mogla biti njegova svrha. Nagnuti kolut — jasno se nalazio upravljen ka svemiru. Da li je blesak koji su videli predstavljao mozda neku vrstu signala?
Ova pomisao sadrzala je posledice od kojih je zastajao dah.
„Alvine“, rece iznenada Hilvar, mirnim ali zurnim glasom, „Imamo posetioce.“
Alvin se okrenu na petama i nane se pred jednim trouglom ociju bez kapaka. Takav mu je bar bio prvi utisak; a onda je iza ociju koje su pomno gledale razabrao konture male, ali slozene masine. Lebdela je u vazduhu nekoliko stopa iznad tla i nije licila ni na jednog robota koga je on ranije video.
Kada je prvobitno iznenanenje minulo, osetio se potpunim gospodarem situacije. Citavog zivota izdavao je narenenja masinama, a cinjenica da mu je ova izgledala nepoznata nije bila ni od kakve vaznosti. Imao je prilike da se susretne jedva sa nekoliko postotaka od ukupnog broja robota u Diasparu, koji su ga opskrbljivali dnevnim potrebama.
„Umes li da govoris?“ upita Alvin.
Vladala je tisina.
„Da li neko upravlja tobom?“
I dalje tisina.
„Odlazi, prini, digni se, spusti se.“
Nijedna od uobicajenih misli za kontrolu nije izazvala nikakvu posledicu. Masina je oholo ostala nepomicna. Ovo je ukazivalo na dve mogucnosti. Ili je bila veoma neinteligentna da bi ga razumela, ili, pak, odvec inteligentna, sa vlastitom moci izbora i voljom. Ako je ovo poslednje bilo tacno, morao je da je prihvati kao sebi ravnu. No, cak ju je i tako mogao potceniti, premda time ne bi navukao gnev na sebe, posto roboti uglavnom nisu patili od tastine.
Hilvar nije mogao obuzvati smeh zbog Alvinove ocigledne osujecenosti. Upravo je zaustio da predlozi da on preuzme na sebe deo posao oko komuniciranja, kada mu reci zamrese na usnama. Tisinu Salmirana narusio je jedan zlokoban zvuk u cije poreklo nije moglo biti nikakve sumnje: zuboravo buckanje veoma velikog tela koje izranja iz vode.
Po drugi put od kako je napustio Diaspar Alvin je pozeleo da se nalazi kod kuce. A onda mu je palo na pamet da se malodusnot ne slaze sa duhom pustolovine i on poce da koraca polako ali odlucno ka jezeru.
Stvor koji je izranjao iz tamne vode izgledao je kao cudovisna parodija, satkana u zivoj materiji, robota koji ih je i dalje podvrgavao svom nemom motrenju. Isti jednakostranican raspored ociju nije mogao predstavljati puku podudarnost; cak je i sklop pipaka, zajedno sa malim bocnim udovima, bio prilicno verno odrazen. No, slicnost je tu prestajala. Robot nije posedovao — posto mu ocigledno nije bila potrebna — resu tananih, paperjastih izrastaja koji su udarali po vodi postojanim ritmom, cekinjave mnogostruke udove na kojima je stvor nosio sebe po suvom, ili ventilacione ulaze, ukoliko su to bili, koji su sada cudljivo brektali u razrenenom vazduhu.
Najveci deo tela ostao je u vodi; samo se prvih deset stopa pomolilo u onome sto je ocevidno predstavljalo strani elemenat. Citava zivotinja dostizala je duzinu od pedesetak stopa, a cak i neko ko uopste ne bi bio upucen u biologiju shvatio bi da ovde nesto uopste nije bilo u redu. Grana stvorenja ostavljala je utisak krajnje improvizacije i odsustva svakog planiranja, kao da su mu delovi proizvedeni bez prethodnog promisljanja, a potom skleptani zbrda zdola kada se pojavila potreba.
Bez obzira na velicinu stvora i na njihovo prvobitno podozrenje, Alvin i Hilvar vise nisu osecali ni najmanju nelagodnost kada su jednom podrobno osmotrili zitelja jezera. Zivotinja je ispoljavala zabavnu nespretnost, tako da je bilo nemoguce prihvatiti je kao ozbiljnu pretnju, cak i da je bilo nekog razloga da se posumnja u njene rnave namere. Ljudska rasa odavno je prevazisla uzase detinjstva pred necim ciji je izgled bio stran. Taj strah nije mogao opstati posle prvog kontakta sa prijateljski nastrojenim vanzemaljskim rasama.
„Ja cu se pozabaviti ovim“, rece Hilvar tiho. „Imam iskustva u radu sa zivotinjama.“
„Ali to nije zivotinja“, uzvrati mu Alvin sapatom. „Siguran sam da je inteligentan stvor i da njemu pripada ovaj robot.“
„Mozda on pripada robotu. U svakom slucaju, mentalno ustrojstvo mora da mu je vrlo cudno. Jos ne mogu da otkrijem nikakav trag misli. Hej! Sta se to zbiva?“
Cudoviste se nije pokrenulo iz svog poluuspravljenog polozaja na rubu vode, u kome je izgledalo da se odrzava uz prilicne napore. Ali u sredistu trougla ociju kao da je pocela da se obrazuje poluprovidna membrana — koja je pulsirala, kucala i najednom pocela da odasilje cujne zvuke. Bila je to niskoferekventna, zvonka tutnjava koja nije uoblicavala nikakvu razumnu poruku, mada je bilo ocigledno da stvorenje pokusava da im se obrati.
Izgledalo im je mucno da posmatraju ovaj ocajnicki pokusaj uspostavljanja kontakta.
Nekoliko minuta bice se uzalud naprezalo; a onda, iznenada, kao da je shvatilo da gresi.
Pulsirajuca membrana suzila je svoj obim, a zvuci koje je odasiljala povisili su se za nekoliko oktava, sve dok nisu usli u podrucje normalnog govora. Pocele su da se oblikuju razumljive reci, mada su se i dalje mesale sa nerazgovetnim deonicama. Cinilo se kao da se stvorenje priseca nekog recnika koga je naucilo veoma davno, ali vec dugo vremena nije imalo prilike da se koristi njime.
Hilvar je pokusao da mu pomogne.
„Sada te razumemo“, rece on, govoreci polako i razgovetno. „Da li ti mozemo pomoci?
Videli smo svetlost koju si proizveo. Ona nas je dovela ovamo iz Lisa.“
Pri reci ‘Lis’ stvorenje se zgrcilo kao da se prisetilo nekog gorkog razocaranja.
„Lis“, ponovi ono; nije izgovorilo bas najbolje slovo ‘s’, tako da je rec zazvucala kao ‘Lid’.
„Uvek iz Lisa. Niko drugi ne dolazi. Mi zovemo Velike, ali oni ne cuju.“
„Ko su Veliki?“ upita Alvin, nagnuvsi se radoznalo unapred. Tanani izrastaji koji nisu prestajali da se micu za cas mahnuse u pravcu neba.
„Veliki“, rece ono. „Sa planeta vecnog dana. Oni ce doci. Gospodar nam je obecao.“
Stvari posle ovoga nisu izgledale ni za dlaku jasnije. Pre no sto je Alvin stigao da nastavi svoja unakrsna ispitivanja, Hilvar se ponovo umesao. Njegova pitanja zvucala su tako strpljivo i blagonaklono, ali u isto vreme i tako umesno postavljena, da je Alvin odlucio da ga ne prekida, bez obzira na radoznalost koja ga je kopkala. Nije voleo da prizna da ga Hilvar nadmasa u inteligenciji, ali ovde nije bilo sumnje da se njegova umesnost u postupanju sa zivotinjama proteze cak do ovog fantasticnog stvora. Stavise, izgledalo je da mu on odgvora.
Izrazavanje mu je postajalo sve razgovetnije, kako je razgovor odmicao, a namesto pocetne grubosti koja se pruzala cak do neuljudnosti, sada je promisljeno uzvracao, pa je cak poceo da i sam dobrovoljno pruza neka obavestenja.
Alvin je sasvim izgubio predstavu o vremenu dok je Hilvar sklapao delice
