Alistrom.
Nije vise bilo razloga da se ostaje ovde: Alistra je znala da bi svaki pokusaj da nane Alvina — cak i kada bi tacno znala gde se nalazi u ovoj ogromnoj zgradi — bio osunen na neuspeh.
Vrata se ne bi otvarala; pokretni putevi poceli bi da idu u suprotnom smeru kada bi ona zakoracila na njih, noseci je nazad, a ne napred; elevaciona polja bi se tajanstveno ukocila, odbijajuci da je podignu sa jednog sprata na drugi. Ukoliko ona ne bi popustala, jedan ljubazan ali neumoljiv robot blago bi je izgurao na ulicu ili bi je vodao unaokolo po Vecnici sve dok njoj samoj to ne bi dodijalo, tako da bi svojevoljno izisla.
Bila je u rnavom raspolozenju kada se obrela na ulici. Osecala se ne malo zbunjenom i po prvi put je pocela da naslucuje kako se oko nje plete neka tajna, spram koje su njene licne zelje i interesi odista izgledali sasvim neznatni. To, menutim, nije znacilo da su joj oni zbog toga bili manje vazni. Nije znala kakav korak treba da preduzme, ali u jednu stvar je bila sigurna. Alvin nije predstavljao jedinu osobu u Diasparu koja se mogla podiciti tvrdoglavoscu i upornoscu.
Slike je nestalo sa monitorskog ekrana kada je Alvin podigao ruke sa kontrolnog panela i oslobodio vodove. Za trenutak je sedeo sasvim nepomicno, zureci u zatamnjen pravougaonik koji mu je potpuno zaokupljao svest mnogo nedelja. Prokrstario je uzduz i popreko svojim svetom; ekranom je prosla svaka kvadratna stopa spoljnih zidina Diaspara. Sada je poznavao grad bolje od bilo kog drugog zivog coveka, sa izuzetkom mozda Kedrona; isto tako, sada mu je bilo jasno da nema nikakvog puta kroz zidove.
Osecanje koje ga je prozimalo nije bila puka utucenost; on uopste nije ocekivao da ce imati lak posao, niti se nadao da ce vec iz prve naci ono sto trazi. Najvaznije je bilo da je odstranio jednu mogucnost. Sada se mora usredsrediti na ostale.
Ustao je i posao ka slici grada koja je gotovo ispunjavala prostoriju. Bilo ju je tesko zamisliti drugacije nego kao stvarni model, premda je znao da je, zapravo, posredi opticka projekcija sheme u celijama pamcenja koje je istrazivao. Kada bi podesio upravljace monitora i programirao osmatracku tacku da se krece kroz Diaspar, jedan svetlosni kruzic isao bi povrsinom ove kopije, tacno mu pokazujuci kojim pravcem putuje. Bio je to koristan vodic prvih dana, ali ubrzo se tako izvestio u postavljanju koordinata da mu pomoc vise nije bila potrebna.
Ceo grad pruzao se pod njim; gledao ga je sa visine poput nekog boga. Pa ipak, gotovo da ga nije primecivao, razmisljajuci podrobno o koracima koje mu je sada valjalo preduzeti.
Ukoliko sve ostalo zakaze, uvek je postojalo jedno resenje problema. Diaspar su mogli da ocuvaju u nedirnutom stanju njegovi vodovi vecnosti, zamrznuti zauvek prema shemi u celijama pamcenja, ali je zato samu ovu shemu bilo moguce promeniti, sto bi za posledicu imalo preinacenja grada. Jedan deo spoljnjeg zida mogao se ponovo projektovati i tako da sadrzi otvor, zatim je ovaj novi plan trebalo ubaciti u monitore i sacekati da se grad peoblikuje u saglasnosti sa izmenjenom koncepcijom.
Alvin je naslucivao da se veliki delovi monitorske kontrolne table, ciju mu svrhu Kedron nije objasnio, nalaze u vezi sa ovakvim menjanjima. Bilo bi beskorisno vrsiti opite sa njima; urenaji koji su mogli menjati samu srukturu grada bili su dobro zapreteni i njima se moglo upravljati jedino uz ovlascenje Veca i saglasnost Centralnog Kompjutera. Postojalo je sasvim malo izgleda da bi Vece pristalo na ono sto bi on trazio, cak i ako bi bio pripravan da se decenijama i stolecima strpljivo zauzima za svoju stvar. Uostalom, tako nesto mu se i inace nije odvec dopadalo.
Upravio je svoje misli ka nebu. Ponekad bi zamisljao, u mastanjima kojih se gotovo stideo da se priseti, kako je ponovo stekao slobodu kretanja vazduhom koje se covek odavno odrekao. Znao je da je nebo Zemlje nekada bilo ispunjeno neobicnim oblicjima. Iz dubina kosmosa stizali su veliki brodovi, noseci nepoznata blaga, i ukotvljavali se u legendarnoj Luci Diaspar. Ali Luka se nalazila izvan podrucja grada; pre mnogo eona, zapreo ju je peska nanesen vetrom. Pomisljao je na mogucnost da se negde u lavirintima Diaspara jos nalazi skrivena neka leteca masina, ali nije stvarno verovao u to. Cak i u danima kada su male, pojedinacne letelice bile u opstoj upotrebi, izgledalo je sasvim neprilicno da se njihovo koriscenje dopusta u gradskom ataru.
Za trenutak se udubio u stari, poznati san. Zamisljao je da je gospodar neba, da se ceo svet pruza pod njim, mameci ga da putuje gde mu se prohte. To, menutim, nije bio svet njegovog vremena, vec onaj izgubljeni, iz praskozorja vremena — raskosan i zivotan prizor brezuljaka, jezera i suma. Osetio je gorku zavist prema svojim nepoznatim precima koji su potpuno slobodno hodili po celoj zemlji, ali i dopustili da njena lepota zgasne.
Ovo opojno sanjarenje bilo je beskorisno; vratio se zato u sadasnjost i problemima koji su ga neposredno cekali. Ukoliko je nebo bilo neosvojivo, a put tlom zapreten, sta je preostajalo?
Jos jednom je dospeo u corsokak i bila mu je potrebna pomoc, posto nije mogao nastaviti vlastitim snagama. Nije mu se dopadalo da prizna ovu cinjenicu, ali bio je dovoljno posten da je ne porice. I tako, neumitno, misli su mu ponovo skrenule na Kedrona.
Alvin nikako nije bio u stanju da razabere da li mu se Lakrdijas svina. Bilo mu je veoma milo sto su se upoznali i osecao je zahvalnost prema Kedronu za pomoc i precutnu naklonost koju je ovaj imao prema njegovom traganju. Nije postojao niko drugi u Diasparu sa kim je imao toliko zajednickog, pa ipak bilo je neceg u Lakrdijasevoj licnosti sto ga je uznemiravalo.
Mozda je to bio Kedronov izraz ironicne nadobudnosti koji je ponekad u Alvinu stvarao utisak da se ovaj kradomice podsmeva svim njegovim naporima, cak i onda kada je izgledalo da preduzima sve da mu pomogne. Zbog ovoga, kao i usled vlastite svojevoljnosti i nezavisnosti, Alvin je izbegavao da se obrati Lakrdijasu sve dok to nije postao jedini izlaz.
Dogovorili su se da se nanu u malom, kruznom dvoristu nedaleko od Vecnice. Bilo je mnogo ovakvih izdvojenih mesta u gradu, mozda samo nekoliko koracaja od neke zakrcene prometnice, pa ipak sasvim odsecenih od nje. Do njih se obicno moglo stici jedino pesice posle pomalo zaobilazne setnje; stavise, ona su se ponekad nalazila u sredistu nekog prilicno zamrsenog lavirinta koji je doprinosio njihovoj osamljenosti.
Dvoriste je imalo tek nesto vise od pedeset koracaja u precniku i zapravo je bilo smesteno duboko u unutrasnjosti jedne velike zgrade. Pa ipak, cinilo se da nema konacne fizicke granice, posto je bilo oblozeno providnim plavo-zelenim materijalom koji se sjajio blagom unutrasnjom svetloscu. Iako nije bilo vidljivih granica, dvoriste je tako bilo postavljeno da nije postojala opasnost od straha pred beskrajnim prostorom. Niski zidovi, koji nisu dosezali ni do pasa, bili su rastavljeni na razmacima, tako da se moglo proci izmenu njih; to je davalo utisak bezbedne zatvorenosti, bez cega se niko u Diasparu nije mogao osecati potpuno srecnim.
Kedron je ispitivao jedan od tih zidova kada je Alvin stigao. Bio je prekriven zamrsenim mozaikom raznobojnih plocica, koje su izgledale tako fantasticno prepletene da Alvin uopste nije pokusao da ih razabere.
„Pogledaj ovaj mozaik, Alvine“, rece Lakrdijas. „Primecujes li ista neobicno na njemu?“
„Ne“, priznade Alvin posle kraceg ispitivanja. „Ne razumem se mnogo u te stvari, ali ovde ne vidim nista neobicno.“
Kedron prevuce prstima preko raznobojnih plocica. „Nemas bas osobiti dar zapazanja“, rece. „Pogledaj ove ivice ovde: vidi kako postaju zaobljene i umeksane. Tako nesto se veoma retko srece u Diasparu, Alvine. Pohabalo se... materija propada pod bremenom vremena.
Secam se ovog mozaika kada je bio nov, pre samo osamdeset hiljada godina, za mog poslednjeg zivota. Ako se vratim na ovo mesto kroz desetak zivota, plocice ce sasvim otpasti.“
„Ne vidim nista iznenanujuce u tome“, odgovori Alvin. „Postoje i druga umetnicka dela u gradu koja nisu dovoljno valjana da bi se sacuvala u vodovima pamcenja, ali ni sasvim rnava da bi se odmah unistila. Pretpostavljam da ce jednog dana ovamo doci neki drugi umetnik i obaviti bolji posao. Njegovo delo nece biti prepusteno propadanju.“
„Poznavao sam coveka koji je projektovao ovaj zid,“ rece Kedron, i dalje ispitujuci prstima naprsline u mozaiku. „Cudno da pamtim ovu cinjenicu, kada ne mogu da se setim samog coveka. Mora da mi se nije dopadao, tako da sam ga izbrisao iz uma.“ Za trenutak se nasmejao. „Mozda sam ga i ja sam napravio u toku jedne od mojih umetnickih faza; posle sam sigurno bio toliko ljut kada je grad odbio da ga ovekoveci, da sam odlucio da zaboravim na celu stvar. Ha, znao sam da ce se ovaj komad odvaliti!“
Poslo mu je za rukom da istrgne jednu zlatnu plocicu i veoma zadovoljno je posmatrao malu sabotazu. Bacio je komadic na pod, dodavsi: „Roboti za odrzavanje morace nesto da urade s tim!“
Alvin je u magnovenju shvatio da je upravo imao priliku da nesto nauci. To mu je rekao onaj neobican nagon poznat kao intuicija koji se kretao precicama nepristupacnim prostoj logici. Pogledao je zlatnu ljusku koja mu je stajala kraj nogu, pokusavajuci da je dovede u nekakvu vezu sa problemom koji mu je zaokupljao um.
Nije bilo tesko doci do odgovora kada je jednom shvatio da on postoji.
„Razumem sta hoces da mi kazes“, rece Kedronu. „Postoje predmeti u Diasparu koji se ne cuvaju u vodovima pamcenja, tako da nikada ne bih mogao da ih nanem posredstvom monitora u Vecnici. Kada bih otisao tamo i upravio osmatracku tacku na ovo dvoriste, ne bi bilo ni traga od zida na kome sedimo.“
„Mislim da bi nasao zid, ali na njemu ne bi bilo mozaika.“
„Da, jasno mi je to“, rece Alvin, odvec nestrpljiv da bi se zadrzavao na takvim cepidlacenjima. „Na isti nacin, mozda jos postoje delovi grada koji nikada nisu bili uneseni u vodove vecnosti, ali koji jos stoje sacuvani. Pa ipak, i dalje ne vidim kako mi to moze pomoci. Pouzdano znam da spoljni zid postoji i da u njemu nema nikakvog otvora.“
„Mozda izlaz odista ne postoji, odgovori Kedron. „Ne mogu ti nista obecati. Ali mislim da ima jos mnogo stvari kojima nas monitori mogu nauciti, ukoliko im to dopusti Centralni Kompjuter. Srecom, izgleda da mu se ti dopadas.“
Alvin je razmisljao o ovoj opasci dok su isli prema Vecnici. Do sada je verovao da je iskljucivo zahvaljujuci Kedronovom uticaju uspeo da done do minitora. Nije mu uopste padalo na pamet da bi to moglo biti i zbog nekog njegovog unutarnjeg odlicja. Biti Jedinstven — imalo je mnogo rnavih strana; bilo je red da uziva i neku pogodnost.
Nepromenjiva slika
