sigurno bio pogresan.
Zato je samo odmahnuo glavom i prepustio Kedronu da sam odgovori na svoje pitanje.
„Secas se“, rece Lakrdijas, „da sam ti jednom pricao o tome kako se grad odrzava, kako Banke Secanja cuvaju njegov sklop vecno zamrznut. Ove Banke nalaze se svuda oko nas, sa neizmernim skladistima podataka, koji potpuno odrenuju grad ovakav kakav je danas. Svaki atom u Diasparu povezan je na neki nacin, silama koje smo mi zaboravili, sa matricama ugranenim u ovim zidovima.“
Pokazao je rukom ka savrsenom, beskrajno podrobnom simulakrumu Diaspara koji je stajao pod njima.
„Ovo nije model; to stvarno ne postoji, vec predstavlja samo projekcionu sliku sheme koja je zapretena u Bankama Secanja, sto znaci da je potpuno istovetno sa samim gradom. Opticke masine koje se nalaze unaokolo omogucavaju da se uvelica bilo koji izabrani deo do svojih prirodnih razmera, ili u jos vecem obimu. One se koriste kada se pojavi potreba za nekom izmenom u projektu, premda je proslo dugo vremena od kada je tako nesto preduzeto. Ako zelis da saznas nesto o Diasparu, ovo je najprikladnije mesto za to. Za samo nekoliko dana, u ovoj postoriji mozes nauciti vise nego u toku citavog zivota provedenog u neposrednom istrazivanju.“
„Pa to je cudesno“, rece Alvin. „Koliko je ljudi upoznato sa ovim?“
„Oh, prilicno, ali ih retko zanima. Vece se okuplja ovde s vremena na vreme; nemoguce je izvrsiti ikakvu promenu u gradu ukoliko se svi ne nanu ovde. Pa cak je i onda potrebno da Centralni Kompjuter odobri predlozeni projekat. Sumnjam da vecnici dolaze u ovu prostoriju vise od dva ili tri puta godisnje.“
Alvin je pozeleo da zna odakle Kedronu svi ti podaci, a onda se setio da je vecina njegovih domisljatijih lakrdija morala da pretpostavlja upucenost u unutrasnje mehanizme grada, do cega se moglo doci jedino veoma temeljitim izucavanjem. Sigurno je jedna od pogodnosti koju je uzivao Lakrdijas bila ta da ide gde zeli i da uci sta hoce; bolji vodic koji bi ga uveo u tajne Diaspara od njega se nije mogao zamisliti.
„Ono sto trazis mozda ne postoji“, rece Kedron, „ali ako ga ipak ima, ovde ces ga ponajpre naci. Hajde da ti pokazem kako se rukuje monitorima.“
Sledeci sat Alvin je proveo sedeci pred jednim video-ekranom i uceci kako da koristi njegov upravljacki sistem. Mogao je po zelji izabrati bilo koju tacku u gradu i ispitivati je kroz sve stepene uvecanja. Ekranom su brzo promicale ulice, kule, zidovi i pokretni putevi, kako je on menjao koordinate; izgledalo je kao da je svevideci, bestelesni duh koji se bez po muke mogao kretati svuda po Diasparu, neometan nikakvim fizickim preprekama.
Pa ipak, on nije ispitivao pravi Diaspar. Kretao se kroz celije pamcenja, gledajuci sliku grada iz sna — sna koji je posedovao moc da sacuva stvarni Diaspar neokrnjen u toku razdoblja dugog milijardu godina. Pred ocima mu je stajao samo onaj deo grada koji je bio stalan; ljudi koji su isli ulicama nisu sacinjavali deo ove zamrznute slike. To mu i nije bilo potrebno za ono sto je nameravao. Njega su sada iskljucivo zanimale tvorevine od kamena i metala, ciji je on bio zarobljenik, a ne oni koji su — premda sasvim dobrovoljno — delili njegovo zatocenistvo.
Poceo je da pokrece rucice i ubrzo je nasao Loranovu Kulu; hitro se kretao kroz hodnike i prolaze koje je vec istrazio u stvarnosti. Dok se prizor kamene resetke sirio na ekranu, gotovo je osetio prohladan vetar koji je neprekidno strujao kroz nju u toku mozda polovine citave istorije covecanstva i koji duva i sada. Sasvim se primakao resetki, pogledao napolje — i nije video nista. Sok je za trenutak bio tako snazan, da je gotovo posumnjao u vlastito pamcenje; da li je posmatranje pustinje bilo tek puko snovinenje?
A onda se setio istine. Pustinja nije predstavljala deo Diaspara, tako da nikakav njen prizor nije mogao postojati u avetinjskom svetu koji je istrazivao. U stvarnosti, sa druge strane resetki moglo se nalaziti bilo sta; monitorski ekran to nikada ne bi pokazao.
Pa ipak, on mu je mogao uciniti dostupnim nesto sto nijedan trenutno zivi covek nikada nije video. Alvin je pomerio osmatracku tacku kroz resetke, u nistavilo koje se pruzalo izvan grada. Zatim je podesio upravljace da promene smer vinenja, sto mu je omogucilo da pogleda unazad na put kojim je dosao. I tako se pred njima pojavio Diaspar — posmatran spolja.
Za kompjutere, vodove pamcenja i sve mnogobrojne mehanizme koji su stvarali prizor sto ga je Alvin gledao, to je predstavljalo samo prost problem perspektive. Oni su ‘znali’ oblik grada; prema tome, mogli su ga prikazati onakvog kakav izgleda spolja. Dopadao mu se trik kojim je ovo izvedeno, ali su njegove posledice delovale znatno snaznije na Alvina. Bar duhom, ako vec ne stvarno, on je pobegao iz grada. Izgledalo je kao da visi u postoru samo nekoliko stopa od strmih zidina Loranove Kule. Za trenutak je netremice gledao u glatku, sivu povrsinu koja mu je pukla pred ocima; a onda pokrenu upravljace i poce da spusta osmatracku tacku ka tlu.
Sada kada se upoznao sa mogucnostima ovog cudesnog urenaja, plan delanja postao mu je sasvim jasan. Nije bilo potrebe straciti mesece i godine u istrazivanju Diaspara iznutra, ici iz prostorije u prostoriju, iz hodnika u hodnik. Sa ove nove osmatracnice mogao je spolja da razgleda grad i lako da uoci bilo koji otvor koji bi vodio u pustinju i svet koji se pruzao iz njega.
Osecaj pobede, ispunjenja, gotovo mu je izazvao vrtoglavicu i on je pozeleo da sa nekim podeli svoju radost. Okrenuo se ka Kedronu, hotevsi da se zahvali Lakrdijasu sto mu je ovo omogucio. Ali Kedrona je nestalo, a bio mu je potreban samo trenutak razmisljanja da shvati uzrok.
Alvin je verovatno bio jedini covek u Diasparu koji je bez poteskoca mogao da posmatra prizore koji su sada promicali ekranom. Lakrdijas je bio voljan da mu pomogne u traganju, ali cak je i on podlegao neobicnom uzasu Vaseljene koji je tako dugo prikovao covecanstvo unutar njegovog malog sveta. Pustio je Alvina da sam nastavi svoje istrazivanje.
osecaj usamljenosti, koji je za kratko iscileo iz Alvinove duse, opet je poceo da ga tisti. Ali ovo nije bio cas za setu cekalo ga je mnogo poslova. Ponovo se okrenuo monitorskom ekranu, podesio urenaj tako da mu prizor gradskih zidina lagano promice pred ocima i dao se u traganje.
Alvin se gotovo uopste nije vinao u Diasparu narednih nekoliko nedelja, premda je svega nekoliko ljudi primetilo njegovo odsustvo. Kada je ustanovio da mu bivsi ucenik provodi sve vreme u Vecnici, umesto da tumara granicnim podrucjima grada, Jeserak je malo odahnuo, posto je smatrao da mu se tamo nista rnavo ne moze dogoditi. Eriston i Etanija pozvali su ga u stan jednom ili dva puta, ali posto ga nisu nasli, odustali su od daljeg trazenja. Alistra je, menutim, bila malo ustrajnija.
Za njeno vlastito dobro, bila je steta sto se zaljubila u Alvina, kada joj je na raspolaganju stajalo citavo mnostvo prikladnijih izbora. Alistra je oduvek bez po muke pronalzila partnere, ali u porenenju sa Alvinom svi ostali ljudi koje je poznavala predstavljali su bezlicne tipove, istesane iz iste neoblikovane gromade. Ona ga nece izgubiti bez borbe: njegova izdvojenost i ravnodusnost bili su izazove kome ona nije mogla odoleti.
Uostalom, mozda devojka nije imala iskljucivo sebicne pobude; one su pre bile materinske nego seksualne. Iako je ronenje odavno zaboravljeno, i dalje se zadrzao zenski nagon za zastitom i naklonoscu. Alvin se mogao pokazati tvrdoglavim, samopouzdanim i odlucnim da ide svojim putem, ali ona je ipak osecala njegovu unutrasnju usamljenost.
Kada je otkrila da je Alvin nestao, bez oklevanja je upitala Jeseraka sta mu se dogodilo.
Jeserak se samo trenutak dvoumio pre no sto joj je rekao. Ako Alvin nije zeleo drustvo, za to je mogao sam da se pobrine. Njegov staratelj nije ni odobravao ovu vezu, niti joj se protivio.
U stvari, Alistra mu se dopadala i nadao se da ce njen uticaj pomoci Alvinu da se prilagodi zivotu u Diasparu.
Cinjenica da je Alvin provodio sve vreme u Vecnici mogla je znaciti samo da se zadubio u nekakav istrazivacki projekat; a ovo saznanje pomoglo je Alistri da odagna sve sumnje koje je eventualno imala u pogledu neke moguce suparnice. Ali ako vec ljubomora nije pocela da je kopka, znatizelja jeste. Ponekad je prebacivala sebi sto je napustila Alvina u Loranovoj Kuli, premda je bila svesna da bi u ponovljenim okolnostima postupila isto tako. Nije bilo nacina da dokuci Alvinov um, kazala je samoj sebi, ukoliko ne ustanovi sta je on to nameracio.
Odlucno je zakoracila u glavnu dvoranu, opcinjena ali ne i zaplasena tisinom koje je postala svesna cim je prosla kroz ulaz. Informacione masine bocno su se nizale duz naspramnog zida i ona nasumice izabra jednu.
Cim je zasvetleo signal za prepoznavanje, Alistra rece: „Trazim Alvina, on je negde u zgradi. Gde ga mogu naci?“
Ni posle citavog zivotnog veka nije se moglo sasvim navici na potpuno odsustvo pauze kada bi informaciona masina odgovarala na neko obicno pitanje. Bilo je ljudi koji su znali — ili su tvrdili da znaju — kako se to izvodi; oni su govorili o ‘dodatnom vremenu’ i o ‘skladisnom prostoru’, ali krajnji ishod zbog toga nije izgledao nista manje cudesan. Na svako pitanje cisto cinjenicke prirode, u okviru odista ogromnog raspona informacija kojima je raspolagao grad, moglo se odgovoriti istog trena. Samo u slucaju kada je trebalo obaviti slozena proracunavanja pre no sto bi se dao odgovor, postojao je primetan razmak.
„On je kod monitora, uzvratila je masina.“ To joj nije mnogo pomoglo, posto joj naziv urenaja nista nije govorio. Nijedna masina nije dobrodovljno davala dodatna obavestenja, pored onih koja su joj zatrazena; umesnost postavljanja pitanja na najprikladniji nacin sticala se tek dugim vezbanjem.
„Kako da stignem do njega?“ upita Alistra. Otkrice sta su monitori kada bude dosla do njih.
„Ne mogu ti reci ukoliko nemas dozvolu Veca.“
Bio je ovo najneocekivaniji, pa cak i veoma zbunjujuci razvoj doganaja. Postojalo je tek nekoliko mesta u Diasparu koja nije mogao da obine svako ko bi to pozeleo. Alistra je bila sasvim sigurna da Alvin nije dobio dozvolu Veca, sto je moglo samo znaciti da mu pomaze neko sa velikim ovlascenjima.
Vece je vladalo Diasparom, ali i ono je bilo podreneno jednoj visoj sili — beskrajnom intelektu Centralnog Kompjutera. Bilo je tesko ne misliti o Centralnom Kompjuteru kao o zivom bicu, smestenom u samo jednoj tacki, premda je predstavljao ukupan zbir svih urenaja u Diasparu. Cak i ako se nije moglo reci da je ziv u bioloskom smislu, on je jamacno raspolagao sa u najmanju ruku isto toliko svesti i samosvesti kao i ljudska stvorenja. Centralni Kompjuter je morao znati sta Alvin radi, odnosno morao se s tim slagati, inace bi ga sprecio da une ili bi ga uputio na Vece, kao sto je to ucinila informaciona masina sa
