proracunatu kolicinu nereda u grad. Ako bi se sasvim razjasnio moj delokrug, obezvredila bi se njegova efikasnost. Prosunuj o meni prema mojim delima, kojih je malo, a ne prema mojim recima, kojih ima citavo obilje.“
Alvin nikada ranije nije sreo nekoga poput Kedrona. Lakrdijas je predstavljao pravu licnost — karakter koji je za glavu iznad opsteg nivoa jednoobraznosti tipicnog za Diaspar.
Bilo je, doduse, malo nade da se otkrije sta su tacno njegove duznosti i kako ih on sprovodi, ali preko toga se jos moglo preci. Alvin je osecao da je najznacajnije to sto najzad postoji neko sa kim moze da razgovara — kada bi se pojavio izvestan predah u monologu — i ko je u stanju da mu pruzi odgovore na mnoge probleme koji ga odavno zaokupljuju.
Vratili su se zajedno hodnicima Loranove Kule i izisli pored praznog pokretnog puta. Tek kada su se ponovo obreli na ulicama, Alvinu je palo na pamet da ga Kedron uopste nije zapitao sta je radio tamo, na rubu nepoznatog. Podozrevao je da Kedron zna razlog, da ga to zanima, ali da nije iznenanen. Nesto mu je govorilo da bi bilo veoma tesko iznenaditi Kedrona.
Razmenili su brojeve indeksa, tako da su mogli stupiti u vezu kad god bi to nasli za shodno. Alvin je pozeleo da cesce vina Lakrdijasa, premda se pribojavao da bi se duze ostajanje u njegovom drustvu moglo pokazati iscrpljujucim. Pre no sto se ponovo budu sreli, menutim, on je odlucio da ispita sta mu prijatelji, a osobito Jeserak, mogu reci o Kedronu.
„Do naseg sledeceg susreta“, rece Kedron i brzo isceznu. Alvina je to malo naljutilo. Ako nainete na nekoga kada se projektujete i niste telesno prisutni, predstavljalo je stvar dobrog vladanja staviti to do znanja odmah od pocetka. U suprotnom, sagovrnik bi ponekad dolazio u nimalo prijatne situacije. Mozda je Kedron sve ovo vreme sasvim spokojno proveo kod kuce — ma gde da mu se nalazio dom. Broj koji je dao Alvinu jemcio je da ce svaka poruka stici do njega, ali nije otkrivao gde stanuje. To je, doduse, bilo u saglasnosti sa opstim obicajem. Sa brojem indeksa mogli ste postupati prilicno sirokogrudo, dok je adresa predstavljala nesto sto se poverava samo prisnim prijateljima.
Dok se vracao natrag u grad, Alvin je razmisljao o svemu onome sto mu je Kedron ispricao o Diasparu i njegovom drustvenom ustrojstvu. Izgledalo je cudno sto nikada nije sreo jos nekog ko bi bio nezadovoljan svojim nacinom zivota. Diaspar i njegovi zitelji bili su sazdani kao deo jednog glavnog plana; oni su obrazovali savrsenu simbiozu. Tokom svojih dugih zivota, ljudi u gradu se nikada nisu dosanivali. Premda je njihov svet bio sasvim sicusan prema merilima ranijih razdoblja, njegova slozenost bila je zapanjujuca, a obilje cuda i riznice neprocenjivi. Covek je ovde sabrao sve plodove svog genija, sve sto je bilo sacuvano iz rusevina proslosti. Svi gradovi koji su ikada postojali, govorilo se, dali su ponesto Diasparu; pre dolaska Osvajaca, njegovo ime bilo je poznato na svim svetovima koje je Covek izgubio. U zdanju Diaspara stekla su se sva umeca, sve vestine Carstva. Kako su se dani slave polako priblizavali kraju, genij ljudi sazidao je grad i opremio ga masinama koje su ga ucinile besmrtnim. Ma sta se zaboravilo, Diaspar ce ziveti i bezbedno nositi potomke Coveka niz reku vremena.
Oni su ostvarili samo puki opstanak, ali bili su zadovoljni njime. Postojalo je na milione stvari kojima su mogli osmisliti svoje zivote od onog casa kada bi izisli, gotovo potpuno odrasli, iz Dvorane Stvaranja, do trenutka kada bi se, tek neznatno ostarelih tela, vracali u Banke Secanja grada. U svetu gde su svi muskarci i zene raspolagali inteligencijom koja bi se nekada smatrala odlicjem genijalnosti, nije moglo biti opasnosti od dosade. Uzivanje u razgovorima i raspravama, slozene formalnosti drustvenog ophonenja — vec je i to bilo dovoljno da zaokupi pretezan deo jednog ljudskog veka. Osim toga, postojala su i velika formalna pretresanja, kada bi citav grad kao opcinjen slusao dok bi se najizvrsniji umovi ogledali i borili da dosegnu one planinske vrhove filosofije, koji su bili neosvojivi, ali i ciji izazov nikada nije jenjavao.
Nijedan muskarac ili zena nisu bili bez nekog intelektualnog interesovanja kome bi se predavali. Eriston je, na primer, provodio najveci deo vremena u raspredanjima sa Centralnim Kompjuterom, koji je doslovce bdio nad celim gradom, ali je ipak imao vremena da vodi mnostvo istovremenih rasprava sa svakim ko bi pozeleo da oproba svoju domisljatost spram njegove. Vec tri stotine godina, Eriston se upirao da stvori logicke paradokse koje masina ne bi bila u stanju da razresi. Nije ocekivao da ce postici neki veci uspeh bar u jos nekoliko zivota.
Etanijina zanimanja bila su vise estetke prirode. Ona je zamisljala i pravila, uz pomoc organizera materije, trodimenzionalne pletenaste tvorevine tako zadivljujuce slozenosti da su odista predstavljale krajnje zamrsene topoloske probleme. Njena dela mogla su se videti svuda po Diasparu, a bilo je i takvih koja su stajala utelovljena u podovima velikih koreografskih dvorana, gde su se koristila kao potke za postavke nove baletske umetnosti ili kao igracki motivi.
Ovakva bavljenja mogla su izgledati jalova onima koji nisu raspolagali sa dovoljno produhovljenosti kojom bi prosudili njihove tananosti. Ali u Diasparu nije bilo nikoga ko nije razumeo ponesto od onoga sto su Eriston i Etanija pokusavali da ostvare, i ko i sam nije imao neko slicno interesovanje.
Atletika i razni sportovi, ukljucujuci tu i mnoge koji su se mogli upraznjavati samo kontrolom sile teze, cinili su prijatnim prvih nekoliko vekova mladosti. Sto se pustolovina i vezbanja maste tice, sage su nudile sve sto se moglo pozeleti. One su predstavljale neizbezan zavrsni proizvod nastojanja da se stvori savrsena opsena stvarnosti — nastojanja koje je pocelo kada su ljudi po prvi put reprodukovali pokretne slike i snimili zvuk, a zatim upotrebili ove tehnike da bi opatvorili prizore iz stvarnog ili zamisljenog zivota. U sagama, sve opsene bile su besprekorne, posto su svi utisci cula poticali neposredno iz mozga, dok su ometajuci podrazaji bivali odstranjivani. Ucesnik posmatrac ostajao je potpuno odsecen od stvarnosti dokle god je pustolovima trajala, bilo je to kao da je ziveo u snu, a ipak verovao da je budan.
U svetu poretka i postojanosti, koji se u svojim glavnim odlikama nije menjao milijardu godina, mozda nije bilo iznenanujuce ustanoviti zamasno interesovanje za igre na srecu.
Ljudski rod je oduvek bio opcinjen tajnama okretanja kockica, rasporeda karata u spilu, kruzenja kuglice na ruletu. Na svojim najnizim nivoima, ovo interesovanje imalo je u zalenu puku pohlepu; takvom jednom osecanju nije, menutim, bilo mesta u svetu gde je svako mogao da poseduje ono sto mu je s razlogom bilo potrebno. Kada je ova pobuda otpala, ostala je samo cistointelektualna opcinjenost slucajem, koja je zavodljivo mamila i najumnije duhove.
Masine koje su se ponasale potpuno nasumicno i zbivanja ciji se ishod nikako nije mogao predvideti, ma sa koliko se informacija raspolagalo, pruzali su podjednaka i izvanredna uzivanja kako filosofima, tako i kockarima.
Konacno, svim ljudima su stajali na raspolaganju jos i spojeni svetovi ljubavi i umetnosti.
Spojeni, zato sto ljubav bez umetnosti predstavlja samo puko utazivanje zelje, a u umetnosti se ne moze uzivati ukoliko joj se ne prine s ljubavlju.
Covek je posegao za lepotom u mnogim oblicima — u nizovima zvuka, u crtama na hartiji, u povrsini kamena, u kretnjama ljudskog tela, u bojama rasprsenim kroz prostor. Svi ovi mediji i dalje su postojali u Diasparu, a tokom vekova pridodavani su im i novi. Niko, menutim, nije znao da li su vec otkrivene sve mogucnosti umetnosti; isto je tako bilo neizvesno ima li ona kakvog smisla izvan covekovog uma.
A sve je to vazilo i za ljubav.
Jeserak je nepomicno sedeo u vrtlogu cifara. Prvih hiljadu prostih brojeva, izrazenih u binarnom sistemu koji se koristio za sve aritmeticke operacije od otkrica elektronskih racunara, nizali su se u poretku pred njim. Beskrajne serije sastavljene od samo dva simbola, ‘1’ i ‘0’, neumorno su promicale pred Jeserakovim ocima, upotpunjavajuci sled onih brojeva cije je glavno svojstvo da se mogu deliti samo samim sobom i jedinicom. Postojala je izvesna tajanstvenost u vezi sa prostim brojevima koja je oduvek opcinjavala coveka, i oni su jos zaokupljali njegovu mastu.
Jeserak nije bio matematicar, premda mu se ponekad dopadalo da veruje kako jeste. Sve sto je mogao uraditi bilo je da traga po beskrajnom redu prostih brojeva za posebnim odnosima i pravilima koje bi nadareniji ljudi objedinili u opste zakone. On je bio u stanju da pronane kako se brojevi ponasaju, ali nije umeo da objasni zasto. Uzivao je u tome da krci za sebe put kroz aritmeticku dzunglu, a s vremena na vreme uocavao bi neobicnosti koje su promakle znatno umesnijim istrazivacima.
Postavio je matricu svih mogucih prirodnih brojeva i podesio kompjuter da nize proste brojeve preko njene povrsine, sto je licilo na perle rasporenene po secistima neke mreze.
Jeserak je to ucinio vec stotinu puta, ali nikada nista nije otkrio. Menutim, opcinjavao ga je nacin na koji su cifre sto ih je izucavao bile razmestene, na prvi pogled bez ikakve pravilnosti, po nizu prirodnih brojeva. Znao je za zakone distribucije koji su vec bili utvrneni, ali nije gubio nadu da ce ustanoviti nesto novo.
Tesko da se mogao pozaliti sto je bio prekinut. Ako je zeleo da ga ne ometaju, trebalo je samo da podesi svoj najavljivac. Kada mu se blaga zvonjava oglasila u usima, zid cifara se zatresao, brojke su se menusobno pretopile i Jeserak se vratio u svet obicne stvarnosti.
Odmah je prepoznao Kedrona, sto mu nije bilo odvec milo. Jeserak nije mario ako bi mu omeli ustaljen nacin zivota, ali Kedron je predstavljao nepredvidljivo. Pa ipak, pozdravio je svog posetioca prilicno ljubazno, prikrivsi sve tragove izvesne zabrinutosti.
Kada bi se dva coveka srela u Diasparu po prvi put — ili po stoti, svejedno — vladao je obicaj da provedu oko jedan cas izmenjujuci uctivosti pre no sto bi presli na posao, ako ga je uopste bilo. Kedron je pomalo uvredio Jeseraka okoncavsi ove formalnosti za ciglih petnaest minuta.
„Voleo bih da razgovaramo o Alvinu“, rece mu iznenada. „Ti si njegov staratelj, zar ne?“
„Tako je“, uzvrati Jeserak. „Jos ga vinam nekoliko puta nedeljno... u stvari, kako on to odluci.“
„Da li ti se cini da je valjan ucenik?“
Jeserak se na cas zamislio; tesko je bilo odgovoriti na ovo pitanje. Odnos izmenu staratelja i ucenika bio je izuzetno vazan i predstavljao je, zapravo, jedan od temelja zivota u Diasparu.
U proseku je deset hiljada novih umova dolazilo u grad svake godine. Njihova prethodna secanja jos su bila pritajena, tako da im je u prvih dvadeset
