Jos pre no sto su ljudi izgubili potrebu za snom, oni su izgnali tamu iz svojih gradova. Jedina noc koja se ikada spustala u Diasparu bilo je retko i nepredvidljivo zatamnjivanje koje se ponekad zbivalo u parku, pretvarajuci ga u popriste tajanstvenosti.
Alvin se polako vratio kroz dvoranu ogledala, dok su mu u umu i dalje obitavali noc i zvezde. Osecao se nadahnuto, ali i potisteno. Izgledalo je da nema nacina na koji bi utekao u onu ogromnu prazninu — bas kao ni nekog razumnog razloga zbog cega bi to ucinio. Jeserak je kazao da bi covek ubrzo umro napolju u pustinji i Alvin nije video zasto mu ne bi verovao.
Mozda ce jednoga dana otkriti kako da izine iz Diaspara, ali cak i u tom slucaju znao je da ce brzo morati da se vrati. Otici u pustinju — to bi bila samo zabavna igra i nista vise, tu igru on nije mogao ni sa kim da podeli, i to ga nikuda ne bi odvelo. Ali mozda bi ona ipak bila vredna truda, ukoliko bi mu pomogla da utazi ceznju koju je osecao u dusi.
Nevoljan da se odmah vrati u poznati svet, Alvin se zadrzao menu odrazima iz proslosti.
Stao je ispred jednog od najvecih ogledala i posmatrao prizore koji su se odigravali u njegovim dubinama. Bez obzira na to kakav je mehanizam stvarao ove slike, on je bio uslovljen njegovim prisustvom, a u izvesnoj meri i njegovim mislima. Ogledala su bila prazna kada je Alvin usao u prostoriju, ali su namah ozivela cim je zakoracio menu njih.
Cinilo se da stoji u velikom, otvorenom parku koji nikada u stvarnosti nije video, ali koji mozda jos postoji negde u Diasparu. Bilo je neobicno mnogo sveta, posto je izgledalo da se upravo odrzava nekakav javni skup. Dva coveka nesto su uglaneno raspravljala na izdignutim platformama, dok su oni koji su ih podrzavali stajali unaokolo i s vremena na vreme pravili upadice. Potpuna tisina doprinosila je privlacnosti prizora, posto je odmah na scenu stupala masta da nadoknadi odsustvo zvukova. O cemu li su se govornici sporili? upitao se Alvin.
Mozda to uopste nije bio stvarni doganaj iz proslosti, vec sasvim izmisljena epizoda. Brizljiva ravnoteza prilika, pomalo formalne kretnje — sve je to prizor cinilo odvec vestackim.
Alvin je posmatrao lica u gomili, pokusavajuci da prepozna nekog. Ovde nije uocio nikog takvog, ali uopste nije bilo iskljuceno da gleda prijatelje sa kojima ce se upoznati tek posle mnogo vekova. Koliko li je tu bilo mogucih tipova ljudske fiziognomije? Broj je sigurno bio veliki, ali je ipak bio konacan, posebno kada su odstranjene sve neestetske varijacije.
Ljudi u svetu ogledala nastavili su svoju davno zaboravljenu raspravu, prenebregavajuci sliku Alvina koji je nepomicno stajao menu njima. Ponekad je doista bilo tesko ne poverovati da i on sam ne predstavlja deo prizora, posto je opsena bila besprekorna. Kada bi neka prilika u ogledalu otisla iza Alvina, ona je nestajala, bas kao sto bi se to dogodilo i sa nekim stvarnim predmetom; a kada bi neko prosao ispred njega, onda bi on bivao zaklonjen.
Alvin se upravo spremao da krene kada mu je pogled pao na neobicno odevenog coveka, koji je stajao malo po strani od glavne grupe. Njegove kretnje, odeca i sve ostalo izgledali su pomalo neprilicni na jednom ovakvom skupu; on je narusavao poredak stvari; kao i Alvin, i on je predstavljao anahronizam.
U stvari, bio je znatno vise od toga: pripadao je stvarnosti i posmatrao je Alvina sa blago podrugljivim smeskom na usnama.
U toku svog kratkog zivota, Alvin se nije upoznao ni sa hiljaditim delom zitelja Diaspara.
Nije ga stoga zacudila cinjenica sto mu je covek sa kojim se sreo bio stranac. Iznenadilo ga je, menutim, to sto je uopste naisao na nekoga ovde, u ovoj samotnoj kuli, tako blizu granice nepoznatog.
On okrenu lena svetu ogledala i suoci se sa uljezom. Ali pre no sto je uspeo da prozbori i jednu rec, nepoznati mu se prvi obratio.
„Ti si Alvin, ako se ne varam. Kada sam ustanovio da neko dolazi ovamo, odmah sam posumnjao na tebe.“
Opaska ocigledno nije bila izrecena sa namerom da zvuci kao uvreda; predstavljala je samo puko konstatovanje cinjenicnog stanja i Alvin ju je prihvatio kao takvu. Nije ga iznenadilo sto ga je covek prepoznao; dopadalo mu se to ili ne, bio je poznat svima u gradu po svojoj jedinstvenosti i po jos neotkrivenim sposobnostima.
„Ja sam Kedron“, nastavi stranac, kao da time objasnjava sve. „Zovu me Lakrdijas.“
Alvin ga je prazno pogledao i Kedron slegnu ramenima sa pritvorenom rezigniranoscu.
„Sta ces, takva je slava! Doduse, ti si mlad i za tvoga veka nije bilo nikakvih lakrdija. To te opravdava zbog neznanja.“
Postojalo je nesto izazovno neobicno u vezi sa Kedronom. Alvin je poceo da prebira po pamcenju, tragajuci za znacenjem nepoznate reci ‘Lakrdijas’; ona je budila prisenke dosecanja, ali se nije mogla sasvim razabrati. Postojalo je citavo mnostvo takvih zvanja u slozenoj socijalnoj strukturi grada i bio je potreban citav jedan zivotni vek da bi se ona sva upoznala.
„Dolazis li cesto ovamo?“ upita Alvin, sa prizvukom ljubomore. Vec se navikao na pomisao da Loranova Kula predstavlja njegovo privatno vlasnistvo, tako da ga je pomalo onespokojila cinjenica da i neko drugi zna za ova cudesa. Za cas se upitao, da li je i Kedron ikada bacio pogled prema pustinji ili posmatrao zvezde kako poniru ka zapadu?
„Ne“, rece Kedron, kao da je odgovarao na njegove neizrecene misli. „Nikada ranije nisam bio ovde. Ali rado se upoznajem sa svim neobicnim zbivanjima u gradu, a proteklo je veoma mnogo vremena od kada je neko bio u Loranovoj Kuli.“
Alvina je u magnovenju zacudilo kako to da Kedron zna za njegove prethodne posete ovom mestu, ali je odmah odagnao sve nedoumice. Diaspar je bio pun ociju, usiju i drugih jos tananijih organa cula, koja su grad obavestavali o svemu sto se dogana u njemu. Svako koga bi to u dovoljnoj meri zanimalo, nesumnjivo je mogao da nane nacina da se ukljuci u te kanale.
„Cak i ako je neobicno da bilo ko navrati ovamo“, rece Alvin, ne odustajuci od verbalnog okrsaja, „zasto bi to tebe zanimalo?“
„Zato sto“, uzvrati Kedron, „neobicno u Diasparu spada u moju nadleznost. Odavno si mi ti na oku; znao sam da cemo se sresti jednog dana. Prema mojim vlastitim nazorima, i ja sam jedinstven. Ah, svakako ne tako kao ti; ovo nije moj prvi zivot. Vec sam najmanje hiljadu puta izasao iz Dvorane Stvaranja. Ali negde daleko, na pocetku, bio sam izabran da budem Lakrdijas, a u Diasparu ne moze da bude vise od jednog Lakrdijasa odjednom. Mnogi ljudi misle da je i taj jedan suvisan.“
Postojala je izvesna ironicnost u Kedronovim recima, sto je Alvina jos vise dovodilo u pometnju. Nije bilo bas najprilicnije postavljati otvorena licna pitanja, ali Kedron je prvi naceo taj predmet.
„Zao mi je sto nisam upucen“, rece Alvin, „Ali sta je to Lakrdijas i sta on radi?“
„Ti si pitao ‘sta’, uzvrati Kedron, „ali ja cu ti radije odgovoriti ‘zasto’. U pitanju je duga prica, ali uveren sam da ce te zanimati.“
„Mene sve zanima“, rece Alvin, prilicno uverljivo.
„Vrlo dobro. Ljudi (ako su to uopste bili ljudi, u sta ja ponekad sumnjam) koji su projektovali Diaspar morali su da rese jedan neverovatno slozen problem. Diaspar nije puka masina, znas, vec zivi organizam, i to besmrtan. Mi smo se u toj meri navikli na nas oblik drustva da nam je sada nepojamno koliko je ono moralo da izgleda neobicno nasim prvim precima. Ovde imamo sicusan, zatvoreni svet koji se uopste ne menja, izuzev u sitnim pojedinostima, i koji je savrseno postojan u vremenskom toku. On verovatno vec traje duze i od citave ostale istorije ljudskog roda, pa ipak smatra se da je u toj istoriji bilo na hiljade zasebnih kultura i civilizacija koje su kratko postojale, a zatim se brzo gasile. Kako je Diaspar postigao ovu izuzetnu postojanost?“
Alvina je zacudilo da neko uopste moze postaviti tako jednostavno pitanje, i njegove nade da ce steci neka nova znanja pocele su polako da kopne.
„Pomocu Banaka Secanja, naravno“, uzvrati on. „U Diasparu se uvek nalaze isti ljudi, premda se njihovo periodicno grupisanje menja na taj nacin sto im se tela stvaraju ili unustavaju.“
Kedron odmahnu glavom.
„To je tek mali deo odgovora. Sa potpuno istim ljudima mogu se naciniti sasvim drugaciji sklopovi drustva. Ja to nisam u stanju da dokazem, niti imam neko pouzdano jemstvo, ali uveren sam da je tacno. Tvorci grada nisu naprosto fiksirali njegove zitelje; oni su utvrdili zakone koji upravljaju njihovim ponasanjem. Mi smo gotovo nesvesni postojanja ovih zakona, ali im se ipak pokoravamo. Diaspar predstavlja zamrznutu kulturu koja se ne moze menjati izvan uskih granica. U Bankama Secanja nalaze se uskladistene i mnoge druge stvari, osim nasih tela i licnosti. Tu je zaptivena i slika samog grada, u kojoj se svaki atom protivi promenama koje vreme moze da donese. Baci pogled na ovaj pod: postavljen je tu pre mnogo miliona godina i nebrojeno mnostvo stopala preslo je preko njega. Mozes li da primetis i najmanji znak trosnosti? Nezasticena materija, ma kako cvrsta, odavno bi se pretvorila u prah.
Ali dokle god postoji energija neophodna za rad Banaka Secanja i dok matrice koje one sadrze budu upravljale sklopom grada, fizicka strukura Diaspara nikada se nece promeniti.“
„Ali nekih promena je ipak bilo“, usprotivi se Alvin. „Mnogo zgrada je poruseno od kada je grad sazdan, a nove su podignute.“
„Razume se, ali samo koriscenjem informacija uskladistenih u Bankama Secanja, koje su iskombinovane u novi poredak. U svakom slucaju, nisam to imao na umu kada sam govorio o nacinu na koji se grad moze fizicki ocuvati. Sustina stvari je u tome da u Diasparu postoje i takve masine koje cuvaju nasu socijalnu strukturu. One vode racuna o svakoj promeni, ispravljajuci je pre no sto postane odvec velika. Kako masine to cine? Ne znam: mozda odabirajuci one koji ce izaci iz Dvorane Stvaranja; mozda manipulisuci sklopovima nasih licnosti. Mi mozemo misliti da raspolazemo slobodnom voljom, ali ko bi bio potpuno siguran u to?
No, bez obzira na sve, problem je bio resen. Diaspar je opstao i bezbedno plovi niz vekove, poput nekog velikog broda koji kao tovar ima sve ono sto je preostalo od ljudske rase. Posredi je zadivljujuce dostiguce socijalnog inzenjeringa, premda je sasvim drugo pitanje da li je ono vredno truda.
Postojanost, menutim, nije dovoljna. Ona lako vodi u stagnaciju, pa, dakle, i u dekadenciju. Projektanti grada preduzeli su obimne mere da se to izbegne, mada ove napustene zgrade nagovestavaju da im to nije sasvim poslo za rukom. Ja, Kedron Lakrdijas, predstavljam takone deo plana. Sasvim mali deo, mozda. Voleo bih da su okolnosti drugacije, ali sta se moze.“
„Koliki je, u stvari, taj deo?“ upita Alvin, i dalje pipajuci u mraku i vec pomalo razdrazen.
„Recimo da ja unosim
