nema na vidiku i na vrhovima prstiju pretrcala do drugog. Kroz promak izmedu dva stuba primetila je Jarlana Zeja kako gleda napolje, kroz ulaz, preko parka koji je podigao, u pravcu grada nad kojim je bdio toliko vekova.
Ali sem njega nikoga vise nije bilo u mramornoj osami. Grob je bio pust.
U tom trenutku, Alvin i Kedron nalazili su se sto stopa ispod povrsine tla, u maloj prostoriji slicnoj kutiji ciji su zidovi ostavljali utisak da stalno hrle nagore. Bio je to jedini pokazatelj kretanja; nije postojao ni najmanji trag vibracija koji bi posvedocio da se brzo spustaju u utrobu zemlje, hitajuci ka cilju koji nijedan od njih jos nije potpuno shvatao.
Ispalo je nepojmljivo lako, posto ih je sve cekalo spremno. (Ko je to ucinio? upita se Alvin, Centralni Kopjuter? Ili sam Jarlan Zej, kada je preobrazio grad?). Monitorski ekran im je pokazao dugacak, okomit tunel koji je ponirao u dubinu, ali oni su tek neznatno sledili njegov tok, kada se slika izgubila. Alvin je odmah razumeo sta to znaci: trazili su podatke koje monitor ne poseduje, niti ih je, verovatno, ikada posedovao.
Tek sto mu je ova misao prostrujala svescu, kada je ekran ponovo oziveo. Na njemu se pojavila kratka poruka, odstampana uproscenim pismom kojim su se masine sluzile prilikom saobracanja sa covekom, jos od trenutka kada su dostigle intelektualnu jednakost: Stani tamo gde statua gleda — i upamti: DIASPAR NIJE UVEK BIO OVAKAV Poslednjih pet reci bile su napisane velikim slovima, i Alvin je u trenu shvatio znacenje cele poruke. Mentalno uoblicene sifrovane poruke koriscene su odvajkada za otvaranje vrata i za stavljanje masina u pokret. Prvi deo — ‘Stani tamo gde statua gleda’ — odista je bio sasvim jednostavan.
„Pitam se, koliko je ljudi procitalo ovu poruku?“ rece Alvin zamisljeno.
„Cetrnaest, koliko ja znam“, uzvrati Kedron. „A mozda je bilo i drugih.“ Lakrdijas se nije upustio u blize razjasnjenje ove prilicno uvijene opaske, a Alvinu se odvec zurilo da done do parka, tako da ga nije dalje ispitivao.
Nisu mogli biti sigurni da li ce mehanizam jos reagovati na tanusni impuls. Kada su stigli do Groba, bio im je potreban samo trenutak da, u mnostvu ostalih ploca kojima je pod bio prekriven, pronanu onu na koju je stajao uprt pogled Jarlana Zeja. Samo se u prvi mah cinilo da statua gleda napolje, prema gradu; ukoliko bi se stalo neposredno ispred nje. Iako se moglo primetiti da joj je pogled oboren i da je varavi smesak upravljen ka jednoj tacki na samom ulazu u Grob. Kada su najzad ogonetnuli tu tajnu, sve sumnje su se ubrzo rasprsile. Alvin je zakoracio na obliznju plocu i ustanovio da Jarlan Zej vise ne gleda u njegovom pravcu.
Pridruzio se Kedronu i mentalno ponovio reci koje je Lakrdijas glasno izgovorio: ‘Diaspar nije uvek bio ovakav’. Istog casa, kao da uopste nije postojalo mnogo miliona godina koje je proteklo od kada je poslednji put koriscen, strpljivi mehanizam je proradio. Velika kamena ploca na kojoj su stajali pocela je da ih lagano spusta u dubinu.
Iznad njih, kvadrat plavetnila ubrzo je prestao da postoji. Tunel vise nije bio otvoren; nije postojala opasnost da bi neko slucajno mogao nabasati na njega. Alvin se u magnovenju upitao da li se to u menuvremenu na neki nacin materijalizovala druga ploca koja je zamenila postolje na kome su on i Kedron upravo stajali, ali je odmah odbacio tu pomisao. Prvobitna ploca verovatno je i dalje stajala kod groba; sva je prilika da ova na kojoj se sada nalaze postoji samo infinitezimalni delic sekunde, stalno se obnavljajuci na sve vecim i vecim dubinama zemlje, kako bi stvorila privid neprestanog kretanja nanize.
Ni Alvin ni Kedron nisu prozborili ni reci dok su zidovi besumno promicali pored njih.
Lakrdijas je jos jednom dosao u sukob sa vlastitom savescu, upitavsi se nije li ovoga puta stvarno prekardasio. Nije imao nikakvu predstavu o tome kuda bi ih ovaj put mogao odvesti ako je uopste nekuda vodio. Po prvi put u svom zivotu, poceo je da dokucuje pravo znacenje straha.
Alvin se, menutim, nije bojao; bio je odvec uzbunen. Isto osecanje iskusio je u Loranovoj Kuli, kada je pogledao napolje, preko neobesvecene pustinje, i video zvezde kako osvajaju nocno nebo. Tada jedva da je privirio u nepoznato; sada mu je najzad isao u susret.
Zidovi su prestali da proticu mimo njih. Tracak svetlosti pojavio se sa jedne strane prostorije koja se volsebno kretala, postajuci sve sjajniji i sjajniji, da bi se iznenada pretvorio u vrata. Prosli su kroz njih, prevalili nekoliko koraka kroz kratki hodnik — i obreli se u velikoj, kruznoj hali ciji su se zidovi spajali u blagoj zakrivljenosti tri stotine stopa iznad njihovih glava.
Stub kroz ciju su se unutrasnjost spustili izgledao je odvec tanusan da bi izdrzao milione tona stena nad sobom; u stvari, cinilo se da on uopste nije sastavni deo ovog prostora, vec da je tu naknadno dogranen. Prateci Alvinov pogled, Kedron je dosao do istog zakljucka.
„Ovaj stub je podignut“, rece on, govoreci pomalo groznicavo, kao da je po svaku cenu hteo nesto da kaze, „samo zbog cevi kroz koju smo dosli. On sigurno ne bi mogao podneti opterecenje prometa koji se odvijao ovuda kada je Diaspar jos bio otvoren ka svetu. Saobracaj mora da je tekao kroz one tunele tamo; pretpostavljam da ih prepoznajem?“
Alvin pogleda prema zidovima hale, udaljenim vise od sto metara. U njima se, na pravilnim razmacima, nalazilo dvanaest tunela, koji su se zracno pruzali u svim pravcima, bas kao i pokretne trake u Diasparu. Primetio je da se blago uspinju nagore i razabrao je poznatu sivu povrsinu pokretnih traka. Bili su to samo prekinuti ogranci velikih puteva; neobican materijal koji im je nadahnjivao zivot nalazio se sada u nepomicnoj okamenjenosti. Kada je grad sazdan, centralni deo sistema pokretnih straka bio je iskljucen, ali ne i unisten.
Alvin krenu ka najblizem tunelu. Prevalio je samo nekoliko koraka kada je shvatio da se nesto dogana sa podom pod njegovim stopalima. Postajao je providan. Jos nekoliko metara, i izgledalo je kao da se nalazi usred vazduha, bez ikakvog vidljivog oslonca. Zaustavio se i zagledao u prazninu pod sobom.
„Kedrone?“ uzviknu. „Hodi da vidis ovo!“
Lakrdijas mu se pridruzio i obojica pocese da gledaju u cudesa koja su im stajala pod nogama. Jedva vidljiva, na neodrenenoj dubini, lezala je ogromna karta — velika mreza linija koje su se sabirale u jednu tacku ispod sredisnje cevi. Za trenutak su je posmatrali u tisini, a onda Kedron rece tiho: „Shvatas li sta je ovo?“
„Mislim da shvatam“, uzvrati Alvin. „To je karta celokupnog transportnog sistema, a oni kruzici su sigurno drugi gradovi na Zemlji. Vidim pored njih nazive, ali su odvec sitni da bih ih procitao.“
„Mora da je ovde nekakda postojalo nekakvo unutrasnje osvetljenje“, rece Kedron odsutno. Isao je tragom linija pod svojim nogama, prateci ih pogledom u pravcu zidova hale.
„Tako sam i mislio!“ uzviknu iznenada. „Vidis li kako sve ove zracne linije vode ka malim tunelima?“
Alvin je primetio da se pored velikih lukova pokretnih puteva nalaze nebrojeni manji tuneli koji vode izvan hale. Umesto da idu nagore, oni su se spustali nadole.
Kedron nastavi, ne cekajuci na odgovor.
„Tesko se moze zamisliti jednostavniji sistem. Ljudi bi se spustili pokretnim putevima, izabrali mesto koje zele da posete, a zatim bi sledili odgovarajucu liniju na karti.
„Sta se onda doganalo sa njima?“ upita Alvin. Kedron je cutao, pokusavajuci da pogledom dokuci tajnu tunela koji su vodili nadole. Bilo ih je izmenu trideset i cetrdeset i svi su izgledali istovetni, licivsi menusobno kao jaje jajetu. Mogli su se razlikovati jedino na osnovu naziva na karti, ali ti nazivi sada vise nisu bili razumljivi.
Alvin se odvojio i dao u obilazenje sredisnjeg stuba. A onda do Kedrona dopre njegov glas, pomalo prigusen i nadjacan odjecima koji su se vracali sa zidova hale.
„Sta je?“ upita Kedron, nevoljan da promeni polozaj, posto mu je gotovo poslo za rukom da razabere jednu tesko citljivu grupu slova. Ali Alvinov glas nije trpeo odlaganje, i tako on ustade i pridruzi mu se.
Daleko ispod nalazila se druga polovina velike karte, cija se tanana mreza zracno sirila ka tackama kompasa. Ovoga puta, menutim, nisu svi natpisi bili odvec tamni da se ne bi mogli razabrati; jedna linija — ali samo ona — bila je sjajno osvetljena. Izgledalo je kao da se ne nalazi ni u kakvoj vezi sa ostalim delom sistema; poput blistave strele, pokazivala je ka jednom od tunela koji su vodili nanize. Blizu svog svrsetka, linija je presecala krug zlatne svetlosti pored koga je stajala samo jedna rec: LIS. To je bilo sve.
Alvin i Kedron proveli su dugo vremena netremice zureci u taj nemi simbol. Kedronu je on predstavljao izazov za koji je znao da ga ne moze prihvatiti — stavise, cije mu se samo postojanje uopste nije dopadalo. Ali za Alvina bio je to nagovestaj ostvarenja svih njegovih snova; iako mu rec Lis nije nista znacila, on je poceo da je oblikuje usnama, kusajuci otegnuto slovo ‘s’ poput nekog egzoticnog ukusa. Krv mu je brze potekla zilama, a grudi pocese da mu se nadimaju kao u groznici. Isao je pogledom oko velikog zborista, pokusavajuci da zamisli kako je izgledalo u drevnim danima, kada se vazdusni saobracaj okoncao, ali su gradovi Zemlje i dalje bili u menusobnoj vezi. Na um mu padose nebrojeni milioni godina koje su protekle dok je saobracaj postepeno jenjavao, a svetlosti se na velikoj karti gasile jedna za drugom, da bi na kraju preostala samo ova jedna. Koliko vec, upita se on, ona sija menu svojim utuljenim sadruzima, cekajuci da bude vodic onima koji nikako da donu, od kada je Jarlan Zej zapreo pokretne puteve i zatvorio Diaspar prema svetu?
A to je bilo pre citavih milijardu godina. Mora da je jos onda Lis izgubio vezu sa Diasparom. Izgledalo je neverovatno da je samo on mogao opstati; ko zna, mozda je karta sada bila bez ikakvog znacenja.
Kedron najzad prekinu Alvinovo razmisljanje. Ostavljao je utisak nervozne i uzrujane osobe, nimalo nalik onoj iz grada, punoj samouverenosti i pouzdanja.
„Mislim da ne bi trebalo da idemo dalje“, rece. „Necemo biti u bezbednosti dok se... dok se bolje ne pripremimo.“
Bilo je to sasvim razumno, ali Alvin je osetio priguseni odjek straha u Kedronovom glasu.
Da ga nije bilo, on bi postupio onako kako mu je razboritost nalagala, ali odvec jasna svest o vlastitoj hrabrosti udruzena sa prezirom prema Kedronovoj bojazljivosti nagnala je Alvina napred. Izgledalo je glupo stici cak dovde, a onda se vratiti kada se cilj pojavio na vidiku.
„Ja idem u tunel!“, rece neumoljivo, kao da je cikao Kedrona da ga spreci. „Zelim da vidim kuda vodi.“ Odlucno je krenuo napred, a posle trenutka oklevanja za njim je posao i Lakrdijas, prateci strelu svetlosti koja im se sjajila pod nogama.
Kada su zakoracili u tunel, osetili su poznato vucenje peristaticnog polja i
