Grad i zvezde

samo cas kasnije bez otpora su skliznuli u dubinu. Put jedva da je trajao pun minut; kada su se oslobodili polja, obreli su se na jednom kraju neke dugacke, uske prostorije oblika polucilindra. Na suprotnoj strani, dva slabo osvetljena tunela pruzala su se u nedogled.

Ljudi iz gotovo svake civilizacije koja je postojala od Ranih Vremena sasvim lako bi prepoznali ovaj ambijent, ali za Alvina i Kedrona bio je to odsev iz potpuno drugacijeg sveta.

Svrha dugackih masina aerodinamicnog oblika koje su stajale postavljene poput projektila bila je ocigledna, ali one zbog toga nisu izgledale manje nove. Gornji deo im je bio providan, tako da je Alvin, gledajuci kroz zidove, primetio redove raskosno postavljenih sedista. Nigde nije bilo ni traga ulazu, a citava masina lebdela je oko stopu iznad jedne metalne sine koja se pruzala u daljinu, nestajuci u jednom od tunela. Nekoliko metara odatle, ista takva sina vodila je u drugi tunel, ali iznad nje nije lebdela nikakva masina. Alvinu je u magnovenju sinula pomisao da negde ispod nepoznatog, dalekog Lisa ta druga masina ceka u nekoj prostoriji slicnoj ovoj.

Kedron poce da govori, pomalo odvec brzo.

„Bas neobican prevozni sistem! Vozilo najvise moze da poveze stotinu putnika odjednom, sta znaci da ga nisu predvideli za gust saobracaj. Zbog cega li je samo bilo potrebno da se zavuku pod Zemlju, ako je nebo jos bilo slobodno? Mozda im Osvajaci nisu dozvoljavali cak ni da lete, premda mi to izgleda malo verovatno. Ili je, moze biti, sve ovo podignuto u prelaznom razdoblju, kada su ljudi jos putovali, ali nisu zeleli da ih bilo sta podseca na svemir? Ovako su mogli da idu iz grada u grad, bez bojazni da ce ugledati nebo i zvezde.“

Nervozno se nasmejao. „Siguran sam u jednu stvar, Alvine. Kada je Lis postojao, on je veoma nalikovao Diasparu. Svi gradovi mora da su u osnovi isti. Nije ni cudo onda sto su svi na kraju napusteni i sto su se slili u Diaspar. Kakve je svrhe bilo imati vise od jednoga?“

Alvin ga gotovo nije slusao. Bio je zaokupljen ispitivanjem dugackog projektila, nastojeci da pronane ulaz. Ukoliko se masinom upravljalo podsredstvom neke mentalno ili verbalno kodirane naredbe, verovatno nikada ne bi uspeo da ovlada njome; u tom slucaju, ona bi za njega dozivotno ostala obespokojavajuca zagonetka.

Vrata koja su se besumno otvorila zatekla su ga potpuno nepripravljenog. Nije bilo nikakvog zvuka niti upozorenja kada je jedan deo zida jednostavno prestao da postoji, a pred ocima mu se pojavila divno urenena unutrasnjost.

Bio je to trenutak odluke. Do tog casa, on se jos mogao vratiti ukoliko bi to pozeleo. Ali ako zakoraci kroz ova vrata koja su se otvorila s dobrodoslicom, znao je sta ce se dogoditi, ali ne i kuda ce ga to odvesti. Vise nece biti gospodar vlastite sudbine, vec ce se prepustiti na milost i nemilost nepoznatim silama.

Uopste nije oklevao. Nije bilo mesta uzmicanju, posto se pobojao da se, ukoliko odvec odlaze, ovaj trenutak mozda nikada vise nece ponoviti — pa cak i ako se ponovi, hrabrost je narednog puta mogla da mu se pokaze nedostojnom zelje za saznanjem. Kedron je vec otvorio usta, hotevsi da izrekne brizno upozorenje, ali pre no sto je stigao da bilo sta kaze, Alvin zakoraci kroz ulaz. Okrenuo se da pogleda Kedrona, koji je stajao uokviren u jedva vidljivom pravougaoniku vrata, i za trenutak je zavladala napeta tisina, u kojoj su obojica cekala da onaj drugi prvi progovori.

Ali odluku nisu doneli oni. Nesto je priguseno blesnulo i zid masine se ponovo zatvorio.

Tek sto je Alvin podigao ruku u znak pozdrava, dugacki cilindar poceo je da se krece napred.

Pre no sto je usao u tunel, vec je isao brze od coveka koji trci.

Postojalo je vreme kada su milioni ljudi svekodnevno preduzimali ovakva putovanja, koristeci masine u osnovi istovetne ovoj, da bi prevalili rastojanja izmenu svojih domova i mesta gde su obavljali jednolicne poslove. Od tih dalekih dana, Covek je istrazio Vaseljenu i ponovo se vratio na Zemlju — osvojio je jedno carstvo i izgubio vlast nad njim. Sada je slicno putovanje ponovo otpocinjalo, u masini u kojoj bi se cete zaboravljenih i znatno manje pustolovnih ljudi osecale sasvim kao kod kuce.

Bilo je to najznacajnije putovanje na koje se otisnulo jedno ljudsko bice u toku poslednjih milijardu godina.

Alistra je pretrazila Grob desetak puta, premda je i jednom bilo dovoljno, posto nije bilo mesta gde bi se neko mogao sakriti. Posle prvog soka od iznenanenja, upitala se da li ono sto je pratila kroz park mozda uopste nisu bili Alvin i Kedron, vec samo njihove projekcije. Ali to je bilo besmisleno; projekcije bi se jednostavno materijalizovale u izabranim tackama, bez potrebe da se tamo licno ode. Niko ko je pri zdravoj pameti ne bi ‘hodao’ svojom projektovanom slikom nekoliko milja i proveo vise od pola casa na putu do odredista, kada je tamo mogao da se trenutno nane. Ne; ono sto je sledila do Groba bili su pravi Alvin i pravi Kedron.

Negde se, dakle, morao nalaziti tajni ulaz. Odlucila je da se da u potragu za njim dok ih bude cekala da se vrate.

No, sreca joj je okrenula lena; kada se Kedron ponovo pojavio, ona je upravo ispitivala jedan stub iza statue, tako da ga nije videla. Ali cula mu je odjek koraka, okrenula se ka njemu i odmah primetila da je sam.

„Gde je Alvin?“ uzviknu.

Lakrdijas nije nista odgovorio. Izgledao je rastresen i neodlucan, tako da je Alistra morala da ponovi pitanje da bi je on uopste primetio. Cinilo se da nije bio nimalo iznenanen sto je zatice ovde.

„Ne znam gde je“, odgovori konacno. „Mogu ti samo reci da se nalazi negde na putu za Lis. Sada znas isto koliko i ja.“

Nikada nije bilo mudro uzimati Kedronove reci zdravo za gotovo. Ali Alistri nisu bila potrebna dalja jemstva da Lakrdijas danas ne igra svoju ulogu. On joj je kazao istinu — ma sta ova znacila.

10.

Kada su se vrata zatvorila iza njega, Alvin se srucio u najblize sediste. Najednom mu se ucinilo da su mu noge sasvim malaksale. Konacno je stekao svest o onome sto mu je ranije izgledalo potpuno nepojmljivo — svest o strahu pred nepoznatim koji je obuzimao svu njegovu sabracu. Osetio je kako mu svaki delic tela podrhtava, a vid mu je postao maglovit i nejasan.

Da je mogao da utekne iz ove brze masine rado bi to ucinio, cak i po cenu da digne ruke od svih svojih snova. Sada mu, menutim, to vise nije bilo moguce.

Ono sto ga je tistalo nije, menutim, bio sam strah, vec i osecaj neizrecive usamljenosti. Sve sto je poznavao i voleo nalazilo se u Diasparu; cak i ako ne ide u susret opasnosti, lako se moglo dogoditi da vise nikada ne vidi svoj svet. Postalo mu je jasno, kao nijednom coveku vec ogromno dugo vremena, sta znaci zauvek napustiti dom. U tom trenutku potistenosti, ucinilo mu se potpuno beznacajno da li ga put kojim ide vodi u opasnost ili bezbednost; jedino mu je bila vazna cinjenica da ga on sve dalje odnosi od doma. Ne zato sto je mrzeo svoj dom; ali, kao sto su njegovi daleki preci dobro znali, dolazi trenutak kada se mora upoznati i svet izvan vlastitog doma.

Ali ovo raspolozenje ga je polako minulo; tmurni oblaci razisli su mu se sa svesti. Poceo je da obraca paznju na ono sto ga je okruzivalo i dao se u ispitivanje neverovatno starog vozila u kome je putovao. Alvinu se nije ucinilo osobito neobicnim i cudnim to sto je ovaj podzemni transportni sistem jos bio u stanju da savrseno radi, posle toliko proteklih eona. Nije se nalazio uskladisten u vodovima vecnosti gradskih monitora, ali mora da su na nekom drugom mestu bili slicni vodovi koji su ga cuvali od promene i propadanja.

A onda je prvi put primetio tablu sa pokazateljima koja je cinila deo naspramnog zida. Na njoj se nalazila kratka, ali umirujuca poruka.

LIS 35 MINUTA Upravo dok je posmatrao, brojka se promenila u ‘34’. Ovo nije bio osobito koristan podatak, jer kako nije imao predstavu o brzini kretanja masine, on mu nista nije mogao reci o duzini putovanja. Zidovi tunela predstavljali su neprekidan snop sivila, a jedini osecaj kretanja poticao je od veoma slabih vibracija koje on uopste ne bi primetio da ih hotimice nije potrazio.

Od Diaspara ga je sada sigurno delilo mnogo milja, a iznad mora da se pruzala pustinja sa svojim nepostojanim pescanim dinama. Mozda je upravo u ovom trenutku jurio ispod izlomljenih brda koje je tako cesto posmatrao iz Loranove Kule.

Misli mu tada pohrlise ka Lisu, kao da je goreo od nestrpljenja da tamo stigne pre vlastitog tela. Kakav li je to samo grad? Ma koliko se trudio da ga predoci sebi, na um mu je padala samo umanjena verzija Diaspara. Upitao se da li uopste jos postoji, ali odmah je odagnao sve sumnje, posto ga u suprotnom ova masina ne bi tako brzo vozila kroz Zemljinu utrobu.

Najednom je osetio uocljivu promenu vibriranja koje je dopiralo odozgo. Vozilo je usporavalo — to je bilo sasvim izvesno. Vreme je sigurno promicalo znatno brze nego sto se njemu cinilo; pomalo iznenanen, Alvin pogleda na pokazatelj.

LIS 23 MINUTA Zbunjen i pomalo zabrinut, on pribi lice uz bok masine. Zbog brzine, zidovi tunela i dalje su se rastakali u bezoblicno sivilo, ali sada je vec s vremena na vreme uspevao da u magnovenju razabere neke znakove koji bi iscezavali isto tako munjevito kao sto su se i pojavljivali. Prilikom svakog narednog promicanja izgledalo je da se zadrzavaju nesto malo duze u njegovom vidnom polju.

A tada, bez ikakvog upozorenja, zidovi tunela se razmakose sa obe strane. Masina je prolazila, i dalje veoma velikom brzinom, kroz nekakav ogroman prazan prostor, znatno obuhvatniji cak i od hale sa pokretnim putevima.

Gledajuci zacuneno kroz providne zidove, Alvin je pod sobom uocio prepletenu mrezu sina koje su se ukrstale i presecale da bi na kraju nestajale u lavirintu tunela sa obe strane.

Plima plavicaste svetlosti slivala se sa lucne kupole tavanice; spram ovog sjaja on je uspeo da razabere samo obrise velikih masina. Svetlost je bila tako blistava da su od nje oci bolele, i Alvin je shvatio da ovo mesto nije bilo predvineno za coveka. Trenutak kasnije, njegovo vozilo projurilo je pored niza cilindara koji su nepomicno stajali iznad svojih tracnica. Bili su znatno veci od ovoga u kome je on putovao, sto je Alvinu stavilo do znanja da su se koristili za prevoz tereta. Oko njega bili su grupisani mnogi menusobno povezani mehanizmi, utihli i nepomicni, cija mu je svrha ostala nedokuciva.

Gotovo isto tako brzo kao sto se i pojavila, ogromna i samotna hala nestala je iza njega.

Prolaz kroz nju izazvao je u Alvinovom umu osecaj strahopostovanja; po prvi put stvarno mu je postalo jasno znacenje one velike zatamnjene karte ispod Diaspara. Svet je znatno vise obilovao cudesima nego sto je on i u snu pomisljao.

Alvin ponovo baci pogled na pokazatelj. Nista se nije promenilo; bilo je, dakle, potrebno manje od jednog minuta da