stanju da razresi i koju mu niko nikada ne bi objasnio odnosila se na njegovu jedinstvenost.
Jedinstven. Bila je to cudna, tuzna rec — bas kao sto je cudno i tuzno to biti. Kada mu je ona bila pripisivana — sto je on cesto cuo kada niko nije podozrevao da prisluskuje — obicno je bila izgovorena zloslutnim glasom u kome se krila pretnja ne samo po njegovu vlastitu srecu.
Njegovi roditelji, njegovi staratelji, svi koje je poznavao pokusali su da ga zastite od istine u nastojanju da sacuvaju bezbriznost njegovog dugog detinjstva. Ovo skrivanje ce, menutim, uskoro biti okoncano; kroz nekoliko dana on ce postati punoletni glananin Diaspara i nista sto on bude zeleo da sazna nece moci da mu bude uskraceno.
Zasto se, na primer, nije uklapao u sage? Od mnogo hiljada vidova rekreacije u gradu, ova je uzivala najvecu popularnost. Kada unete u sagu, niste samo obican pasivni posmatrac, kao u primitivnim poduhvatima drevnih vremena koje je Alvin ponekad preduzimao. Mesto toga, vi ste aktivan sudeonik i raspolazete — ili izgleda da raspolazete — slobodnom voljom. Zbivanja i prizore koji predstavljaju sirovu granu vasih pustolovina mozda su unapred pripremili neki zaboravljeni umetnici, ali podrucje je dovoljno postrano da dopusti nepregledno mnostvo varijacija. Mozete da odete u te utvarne svetove sa svojim prijateljima, u potrazi za uzbunenjima kojih nije bilo u Diasparu — a dokle god bi san trajao, on se nikakko nije mogao razlikovati od stvarnosti. U stvari, ko je mogao biti siguran da i sam Diaspar ne predstavlja jedan takav san.
Bilo je nemoguce iscrpeti sve sage koje su stvarane i belezene od trenutka osnivanja grada.
One su ukljucivale sva osecanja i sadrzale beskrajno raznovrsne prelive. Sage koje su, na primer, bile osobito popularne menu omladinom, odnosile su se na jednostavna dramska zbivanja puna pustolovina i otkrica. Druge su predstavljale istrazivanja psiholoskih stanja, dok su neke, opet, bile vezane za logicka i matematicka vezbanja, sto je pruzalo najtananija uzivanja umovima sklonim dubokom razmisljanju.
Iako je izgledalo da sage zadovoljavaju Alvinove prijatelje, u njemu su stvarale osecaj nepotpunosti. Bez obzira na svu njihovu raskosnost i uzbudljivost, na njihovu raznovrsnost lokaliteta i tema, ipak im je nesto nedostajalo.
Konacno mu je postalo jasno da sage, u stvari, nikuda ne vode. One su bile islikane na sasvim skucenim platnima. Tu nisu postojali prostrani vidici, valoviti predeli za kojima je zudelo njegovo srce. Povrh svega, nije bilo ni traga onoj beskrajnosti u kojoj su se odvijala istrazivanja drevnog coveka — blistava praznina koja je zjapila izmenu zvezda i planeta.
Umetnici koji su planirali sage patili su od iste neobicne fobije koja je obuzela sve granane Diaspara. Cak i pustolovine dozivljene kroz tuna iskustva morale su da se zbivaju u zatvorenom prostoru, u podzemnim jamama ili skladnim malim dolinama okruzenim planinama koje su odsecale citav ostali svet.
Postojalo je samo jedno objasnjenje. Duboko u ponorima proslosti mozda jos pre no sto je sagranen Diaspar, dogodilo se nesto sto ne samo da je ugusilo Covekova stremljenja i radoznalost, vec ga je i vratilo kuci sa zvezda i nagnalo da se skloni u sicusan zatvoreni svet poslednjeg grada na Zemlji. On se odrekao Vaseljene i povukao u vestacku utrobu Diaspara.
Plameni, nepokolebljiv poriv koji ga je poveo putem preko Galaksije i do ostrva magle koja leze jos dalje, sasvim je zgasnuo. Nijedan brod nije usao u Suncev sistem vec nebrojene eone; tamo daleko, menu zvezdama Covekovi potomci verovatno i dalje osnivaju carstva i satiru sunca — ali Zemlja ne samo da nije znala za to, vec nije ni marila.
Zemlja nije. Ali Alvin jeste.
Soba je bila tamna, izuzev jednog sjajnog zida na kome su se plime i oseke boja smenjivale kako se Alvin rvao sa vlastitim snovima. Deo te sare mu se dopadao; opcinile su ga uzvinute linije planina koje su se izdizale iz mora. Te uspinjace krive odisale su snagom i ponosom; proveo je dugo vremena proucavajuci ih, a onda ih je uskladistio u jedinicu secanja vizualizera, gde ce ostati sacuvane dok on bude vrsio opite sa preostalim delom slike. Pa ipak, nesto mu je izmicalo, premda nije znao sta. Neprestano je nanovo pokusavao da ispuni prazne prostore, dok je urenaj citao pokretne sheme iz njegovog uma i materijalizovao ih na zidu. To nije bilo dobro. Linije su bile mutne i nejasne, boje izmesane i necise. Ako umetnik nije znao kakvom cilju tezi, ni najcudesnija alatka mu nije mogla pomoci.
Alvin obrisa skrabotinu koja ga nije zadovoljavala i mrzovoljno se zagleda u pravougaonik cije su tri cetvrtine bile prazne, a koga je on pokusavao da ispuni lepotom. Pokrenut iznenadnim porivom, on udvostruci velicinu postojeceg crteza i pomeri ga u srediste okvira.
Ne — time je samo povlanivao vlastitoj lenjosti, a i ravnoteza je bila sasvim pogresna. Stavise, promena velicine otkrila je nedostatke u sklopu, odsustvo sigurnosti u tim, na prvi pogled zadovoljavajucim linijama. Morace iz pocetka da se da na posao.
„Potpuno brisanje“, izdao je narenenje masini. Plavetnilo mora se rastocilo; planine su se razisle poput magle, sve dok nije preostao samo go zid. Nestalo ih je, kao da ih nikada nije ni bilo — kao da su iscezli u limb koji je progutao sva Zemljina mora i planine pre mnogo vremena. Alvin je bio ronen.
Svetlost je ponovo preplavila sobu i sjajni pravougaonik na koji je Alvin projektovao svoje snove stopio se s okolinom i postao deo zidova. Ali, jesu li to doista bili zidovi? Nekome ko nikada ranije nije video ovakvo mesto, soba bi izgledala krajnje neobicno. Bila je sasvim bez oblika i potpuno lisena namestaja, sto je stvaralo utisak da Alvin stoji u sredistu neke kugle.
Nikakva vidljiva linija nije razdvajala zidove od poda ili tavanice. Nije postojalo nista na sta bi se usredsredio pogled; prostor u kome se nalazio Alvin mogao je imati deset stopa ili deset milja u precniku, ako je bar suditi prema utiscima cula vida. Bilo je tesko odoleti iskusenju da se ne zakoraci napred, ispruzenih ruku, kako bi se utvrdile fizicke granice ovog neobicnog mesta.
Pa ipak, ovakve prostorije predstavljale su ‘dom’ vecine pripradnika ljudske rase u preteznom delu istorije. Alvin je jedino trebalo da uokviri odgovarajucu misao, i zidovi bi se pretvorili u prozore otvorene ka bilo kom delu grada koji bi on izabrao. Nova zelja, i masina, koju on nikada nije video, ispunila bi sobu projekcijama slika ma kog komada namestaja koji bi mu bio potreban. Tek je nekoliko ljudi u proteklih milijardu godina bilo obuzeto razmisljanjem da li je ovaj namestaj ‘stvaran’ ili ne. U svakom slucaju, on nije bio nista manje stvaran od one druge obmane, cvrste materije, a kada bi prestala potreba za njim, on se sasvim lako vracao u utvarni svet gradske Banke Secanja. Kao ni sve ostalo u Diasparu, ni namestaj se nije mogao pohabati — niti promeniti, sem u slucaju da njegovi uskladisteni obrasci budu izbrisani hotimicnim cinom volje.
Alvin je upravo delimicno preuredio svoju sobu, kada mu se u usima oglasio otegnut zvuk slican zvonjavi. Mentalno je uoblicio prijemni signal i zid na kome je malopre slikao ponovo se razlucio. Kao sto je i ocekivao, pojavili su se njegovi roditelji, a odmah iza njih stajao je Jeserak. Prisustvo njegovog staratelja znacilo je da nije posredi obicno porodicno okupljanje — ali on je to vec ranije znao.
Opsena je bila savrsena i nimalo se nije izgubila kada je Eriston progovorio. Alvin je potpuno bio svestan cinjenice da se Eriston, Etanija i Jeserak, u stvari, nalaze miljama daleko, buduci da su konstruktori grada osvojili prostor u isto tako potpunoj meri kao sto su potcinili vreme. Alvin cak nije bio siguran gde mu roditelji zive, menu bezbrojnim kulama i prepletenim lavirintima Diaspara, posto su se oboje preselili od kada je poslednji put fizicki bio u njihovom prisustvu.
„Alvine“, poce Eriston, „upravo je proteklo dvadeset godina od kada smo te tvoja majka i ja prvi put videli. Ti znas sta to znaci. Nas nadzor nad tobom sada se okoncao i ti si potpuno slobodan da radis sta ti je volja.“
Postojao je tracak — ali samo tracak — tuge u Eristonom glasu. Znatno je vise bilo olaksanja, kao da je Eriston bio zadovoljan sto se jedno stanje stvari, koje je fakticki bilo na snazi vec neko vreme, konacno legalizuje. Alvin je, naime, uzivao svoju slobodu vec dobrih nekoliko godina.
„Razumem“, odgovorio je. „Zahvaljujem vam sto ste vodili racuna o meni i secacu vas se u svim svojim zivotima.“ Bio je to uobicajen odgovor; on ga je tako cesto slusao, da je za njega izgubio svako znacenje — pretvorivsi se u puki sklop zvukova bez ikakvog posebnog smisla.
Pa ipak, ono ‘svim svojim zivotima’ predstavljalo je neobican izraz, ako bi se o tome podrobnije razmislilo. Do sada je samo neodreneno naslucivao sta to znaci; najzad je kucnuo cas da sazna pravu istinu. Postojalo je mnogo stvari u Diasparu koje on nije shvatao i koje ce morati da nauci u stolecima sto su se pruzala pred njim.
Za trenutak se ucinilo kao da Etanija zeli da govori. Ona je podigla jednu ruku, narusivsi prelivnu koprenost svoje odezde, a zatim ju je ponovo spustila uz bok. Onda se bespomocno okrenula prema Jaseraku, i Alvin je prvi put shvatio da mu roditelje more brige. U secanju je brzo prosao kroz zbivanja iz proteklih nekoliko nedelja. Ne, nije postojalo nista u blizoj proslosti sto bi prouzrokovalo ovu prigusenu nespokojnost, ovaj izraz pritajene uzbune, koji kao da su okruzivali Eristona i Etaniju.
Srecom, tu je bio Jeserak da preuzme stvar u svoje ruke. Ispitivacki je pogledao Eristona i Etaniju; bio je zadovoljan sto oni vise nisu imali nameru da govore i sto mu se ukazala prilika da najzad odrzi besedu na koju je cekao mnogo godina.
„Alvine“, rece on, „vec dvadeset godina ti si moj ucenik i ja sam ucinio sve sto je stajalo do mene da te sto bolje upoznam sa gradom i da te izvedem na pravi put. Postavljao si mi mnoga pitanja, ali ja na sva nisam bio u stanju da ti odgovorim. Neke stvari jos nisi bio spreman da naucis, a neke ni ja sam nisam znao. Ti si sada punoletan, premda tvoje detinjstvo jedva da je pocelo. I dalje je moja duznost da te vodim, ako ti je moja pomoc potrebna. Kroz dve stotine godina, Alvine, poceces da upoznajes ovaj grad i nesto malo njegovu istoriju. Cak ni ja, koji se priblizavam svrsetku ovog zivota, nisam video ni cetvrtinu Diaspara, a jedva ako mi je poznat hiljaditi deo njegovih riznica.“
Do sada nije bilo niceg sto Alvin vec nije znao, ali nije postojao nacin da se Jeserakovo izlaganje ubrza. Starac ga je netremice posmatrao preko ponora vekova, dok su mu reci bile bremenite neprocenjivom mudroscu stecenom tokom dugog zivota ispunjenog odnosima sa ljudima i masinama.
„Kazi mi, Alvine“, rece on, „da li si se ikada upitao gde si bio pre no sto si ronen, pre no sto si
