„Otvori vatru na pustinju! Vatru na pustinju!“
Iz tenka otvorise paljbu. Jura je video kako se siroka ramena Zilina tresu od pucanja, video je bele plamicke nad tenkom, i nikako nije mogao da shvati u koga i kamo pucaju. Feliks ga udari rukom po kapuljaci. Jura brzo dodade granatu i skinu kapak sa sledece. Sirene su i dalje urlale, odjekivali su pucnji, svi su bili i suvise zauzeti, i on nije imao koga da upita sta se to u stvari desava.
Zatim je video kako se od jednog tenka koji se priblizavao podigla dugacka struja plamena, koja je licila na ispljuvak, i nestala u pojasu dima i prasine ispred lanca gonica. Tada shvati. Svi su pucali u taj pojas prasine: tamo su se nalazile pijavice. Taj pojas dima se priblizavao.
Iza brezuljka, zadnjim delom okrenutim napred, lagano se pojavio tenk Kuzmina.
Tenk se jos nije zaustavio kad se njegova kabina otvori i iz nje se pojavi crna cev. Cev poce da se dize prema nebu ogromna i kad se zaustavila pod uglom od cetrdeset i pet stepeni, tragaci Kuzmina izletese iz tenka i polegase pod gusenice. Iz samog tenka je poceo da se dize gust, crn dim; cev je sa skripom izbacila ogroman jezik plamena, posle cega se tenk obavio oblacima dima. Za trenutak se pucnjava smiri. Na grebenu brezuljka, koji je bio udaljen oko tri stotine metara, pojavi se pecurka dima i prasine.
Feliks ponovo lupi Juru po kapuljaci. Jura mu odmah dodade jednu za drugom dve granate i osvrte se prema tenku Kuzmina. U prasini se videlo kako tragaci s mukom izvlace cev iz tenka. Juri se cak ucini da kroz urlik sirena i pucnjavu cuje nerazumljive psovke.
Pojas dima i prasine, u kome su se pojavljivali plamicci eksplozija, priblizavao se sve vise i vise. I, na kraju, Jura ih je ugledao. Pijavice su licile na ogromne sivo-zute punoglavce. Elasticne, veoma pokretljive, bez obzira na svoju velicinu i ocigledno veliku tezinu, one su iskakale iz oblaka dima, letele po vazduhu nekoliko desetina metara i ponovo nestajale u prasini. A za njima, bukvalno za njihovim petama, jurili su skakucuci po dinama i brezuljcima siroki, cetvrtasti pescani tenkovi i mali krauleri i svetlucali plamiccima pucnjeva.
Jura se sagao da dohvati granatu, a kad se uspravio, pijavice su bile vec sasvim blizu, plamicci pucnjeva vec su bili nestali, tenkovi su poceli da usporavaju i na njihove krovove su poceli da iskacu ljudi i masu rukama. Odnekud s leve strane, zaobilazeci tenk Kuzmina, fantasticnom brzinom prolete jedan pescani tenk i pojuri pored same pescane zavese, kroz centar pijavica. Kabina tenka je bila prazna. Za njim je iskocio drugi, isto tako prazan tenk, za njim treci i vise nista nije moglo da se vidi u gustoj, zutoj prasini.
„Prekini paljbu!“ zaurla megafon.
„Gazi! Davi!“ zaurla megafon kod gonica.
Prasina je pokrila sve, a posto je pocelo da se smrkava, vidljivost je bila vrlo slaba.
„Cuvaj se!“ povika Feliks i saze se.
Dugacko, tamno telo prelete iznad tenka. Feliks se ispravi i poce da okrece raketnu pusku prema Staroj Bazi. Iznenada sirene prestadose da urlaju i odmah se zacu lupnjava motora desetak tenkova, skripa gusenica i uzvici. Feliks vise nije pucao. On je lagano okretao pusku cas ulevo cas udesno i ta skripa, koja je parala usi, izgledala je Juri kao rajska muzika u poredenju s urlanjem sirena.
Iz oblaka prasine se pojavi nekoliko ljudi naoruzanih karabinima. Oni pritrcase tenku i pocese da uskacu u njega.
„Sta se desilo?“ upita Zilin.
„Krauler se preturio“, brzo odgovori neko. Drugi, nervozno se nasmejavsi, rece:
„Lagano i metodicno kretanje.“
„Popara, prava popara“, rece treci. „Ne umemo mi da ratujemo.“
Grohot motora se priblizi i pored njih lagano i nekako nesigurno prodose dva tenka. Poslednji je za sobom vukao nesto bez oblika, pokriveno prasinom.
Zacudeni glas iznenada rece:
„Momci! Pa sirene vise ne urlaju!“
Svi pocese da se smeju i da istovremeno govore.
„Uh, ala je ovo prasincina!“
„Kao da su pocele jesenje bure.“
„Sta sad da radimo, Felikse? Ej, komandante!“
„Cekacemo“, tiho rece Feliks. „Prasina ce se uskoro sleci.“
„Zar smo ih se otarasili?“
„Ej, gonici, da li ste ih mnogo pobili?“
„Dosta ce biti za veceru“, odgovori neko od gonica.
„One su, podle, sve otisle u podzemne pecine.“
„Ovuda je prosla samo jedna. Boje se sirena.“
Prasina je lagano pocela da se sleze. Pojavi se kruzic sunca, pojavi se ruzicasto nebo. Jura ugleda mrtvu pijavicu — verovatno onu koja je preskocila preko tenka. Lezala je na litici brezuljka, prava kao motka, dugacka, pokrivena zutom ostrom cekinjom. Od repa prema glavi se sirila i Jura dobro osmotri njene celjusti osecajuci kako mu zmarci idu niz leda. Celjust joj je bila sasvim okrugla, imala je u precniku pola metra i bila puna pljosnatih, trouglastih zuba. Coveku je bilo odvratno da je gleda. Jura se osvrte i vide da se prasina skoro sasvim slegla i da se oko njih nalazi vise tenkova i kraulera. Ljudi su skakali preko ivica tenkova i lagano se peli uz liticu prema razvalinama Stare Baze. Motori su utihli. Nad bregom su se culi samo glasovi, a pod nogama je pucketalo ugljenisano zbunje.
„Idemo“, rece Feliks.
Skinu sa drzaca pusku i prebaci se preko ivice tenka. Jura krete za njim, ali ga Zilin uhvati za rukav.
„Polako, polako“, rece. „Poci ces sa mnom golubicu.“
Izisli su iz tenka i poceli da se penju uz liticu za Feliksom. Feliks je krenuo prema vecoj grupi ljudi, koji su stajali na oko pet metara ispod razvalina.
Ljudi su se okupili oko duboke crne pecine, koja se strmo spustala pod razvaline. Pred samim ulazom, podbocivsi se, stajao je covek s karabinom prebacenim preko vrata.
„I da li ih je tamo mnogo otislo?“ pitao je.
„Dve pijavice sigurno“, odgovorise iz gomile. A mozda i vise.
„Jurkovski!“ rece Zilin.
„Kako ih niste… hm-hm… zadrzali?“ upita Jurkovski sa prekorom u glasu.
„A one… hm-hm… nisu htele da se zaustave, objasni neko iz gomile.“
Jurkovski rece prekorno:
„Trebalo ih je… hm-hm… zadrzati!“ Skide karabin. „Idem da vidim“, rece.
Niko nije uspeo da kaze nijednu rec, a on se vec sagao i s neocekivanom lakocom skocio u pomrcinu. Za njim je, kao njegova senka, skocio Feliks. Jura vise nije razmisljao.
„Dozvolite, druze“, rece i uze karabin od suseda. Zaprepasceni covek se nije ni protivio.
„Kuda ces?“ zaprepasti se Zilin osvrcuci se sa ulaza u pecinu. Jura odlucno koraknu ka pecini. „Ne“, brzo rece Zilin. „Tamo ne smes.“ Jura sagavsi glavu krete ka njemu. „Ne smes, ja sam ti vec rekao!“ zaurla Zilin i gurnu ga u grudi.
Jura sede podigavsi oblak prasine. Gomila poce da se smeje. Pored njih protrcase tragaci, jedan za drugim nestajuci u pecini.
Jura skoci; bio je besan.
„Pustite me“, zaurla. Bacio se napred, ali nalete na Zilina, koji je stajao kao zid. Zilin rece molecivo:
„Jura, izvini, ali tebi tamo odista nikako nije mesto.“ Jura se cutke otimao.
„Pa, zasto se otimas? Vidis i sam da sam i ja ostao. U pecini su poceli da odjekuju pucnji.“
„Kao sto vidis, odlicno su se snasli i bez nas dvojice.“
Jura steze zube i udalji se. Cutke gurnu karabin u ruke gonicu od koga ga je bio uzeo i ostade u gomili. Cinilo mu se da ga svi posmatraju. Sramota, mislio je, kakva sramota! Umalo mu i usi nisu izvukli. Pa da su sami, samo on i Zilin, jos
i nekako. Ali u prisustvu svih… Setio se kako se pre deset godina zavukao u sobu starijeg brata i obojio bojicama crteze… Hteo je da bude sto bolje. I kako ga je stariji brat za uvo izveo napolje, na ulicu; kako ga je tada bilo sramota…
„Ne ljuti se, Jurka“, rece Zilin. „Nehotice sam. Sasvim sam zaboravio da je ovde teza slabija nego na
