Aleksej Petrovic me je ispitao“, poslednju rec je Jura izgovorio sa posebnom odvratnoscu, „i stalno je nalazio neke zackoljice. Zasto stalno trazi kod mene za sta bi se zakacio, da li to znate, Vanja?“
Zilin zatvori knjizicu i strpa je u sto.
„To ti se samo cini“, rece. „Kapetan Bikov se nikada ne kaci ni za koga. On samo zahteva ono sto mora da se zahteva. On je jako pravedan covek, nas kapetan.“
Nekoliko trenutaka Jura je razmisljao o tome da li je zgodno i posteno da kaze ono sto bi hteo da kaze. U oci Bikovu to neces smeti da kazes. A iza leda nije lepo govoriti. A hteo bi, koliko bi hteo da kaze.
„Vanja, a kakve ljude najvise na svetu mrzite?“
Zilin odmah odgovori:
„Ljude koji ne postavljaju pitanja. Postoje takvi — samouvereni…“
Zazmurio je, bacio pogled na Juru, dohvatio olovku i brzo nacrtao njegov portret. Stazista Borodin, veoma slican, sa prcastim nosom, sedeo je iskosivsi lice i citao knjigu Fizika metala.
„A ja nikako ne mogu da podnesem dosadne“, izjavi Jura gledajuci crtez. „Mogu li da ga uzmem? Hvala… Ja, tako, Vanja, nikako ne mogu da trpim dosadne. Njihov zivot je nekako dosadan. Na poslu pisu kojekakve papirice ili racunaju na masinama koje nisu ni izmislili sami, a isto tako i ne pokusavaju da nesto izmisle. Oni sve rade ‘kao ljudi’. Eto, pocnu oni da rasuduju: ove cipele su lepe i jake, a ove nisu, i ne umeju kod nas u Vjazmi da prave lep namestaj, moracemo da ga porucimo iz Moskve, a o ovoj knjizi govore da je treba procitati, a kako bi bilo da sutra podemo po pecurke, kako ljudi govore, ove godine pecurke su dobre… Vraga! Mene nikakvim batinama neces oterati po pecurke!“
Zilin je zamisljeno slusao, pazljivo crtajuci na papiru ogromni integral od nule do beskonacnosti.
„Oni uvek imaju gomilu slobodnog vremena“, nastavi Jura, „i nikad ne znaju sta da rade s tim vremenom. Voze se kolima u ogromnom velikom drustvu i coveku se gadi da gleda kako to idiotski rade. Prvo po pecurke, posle idu u kafe i jedu — tek onako, od besposlice — zatim pocinju da jure po putovima, samo po onim najboljim i najurednijim, gde je sve sigurno i bezbedno, gde su automati za popravku i moteli, i gde se sve sto hoces nalazi pod rukom. Najzad se sakupe u nekoj vili i tamo opet nista ne rade, cak i ne razgovaraju. Recimo prebiraju svoje odvratne pecurke i svadaju se oko toga koja je pecurka koje vrste. A ako slucajno pocnu da govore o necem ozbiljnom — tada najbolje odmah bezi! Zasto ih, vidite li, do sada jos nikako ne pustaju u kosmos. A kad bi ih covek zapitao sta ce im to — nista ne bi umeli da odgovore pametno, samo bi poceli da nesto mrmljaju o svojim pravima. Uzas bozji koliko vole da govore o svojim pravima.
Ali najodvratnije kod njih jeste to sto oni uvek imaju masu slobodnog vremena i sto ga unistavaju. Ja ovde na Tahmasibu ne znam sta da radim od besposlice, jedva cekam da pocnem da radim. Oni bi se ovde osecali kao riba u vodi…“
Jura izgubi nit i zacuta. Zilin je i dalje crtao svoj integral, a lice mu je zbog necega postalo tuzno. Onda rece:
„A kakve veze ima s tim kapetan Bikov?“
„Jura se seti od cega je poceo.“
„Aleksej Petrovic“, neodlucno poce, „on je nekako dosadan…“
Zilin klimnu glavom.
„Tako sam i mislio“, rece. „Ali ti gresis, dragi moj, ako sve trpas na jednu gomilu — i Bikova i one koji obozavaju bezbedne jurnjave po drumovima…“
„Ja uopste nisam ni mislio na to… Shvatam te. Pazi. Bikov voli svoj posao — to je broj jedan. Ne moze sebe da zamisli na nekom drugom mestu — to je broj dva. A osim toga, Aleksej Petrovic radi cak i onda kada cita novine i casopise u svojoj fotelji. Nikad nisi razmisljao o tome?“
„Ne, nisam…“
„A trebalo bi. Znas li u cemu se sastoji rad Bikova? Uvek biti spreman. To je tezak posao. Posao koji iznuruje. Treba biti Bikov da bi covek mogao sve to da izdrzi. Treba se navici na stalnu napregnutost, na stanje stalne spremnosti. Da li me shvatas?“
„Ne znam… Ako je odista tako…“
„U tome i jeste stvar sto je to odista tako! On je vojnik kosmosa. Njemu covek moze samo da zavidi, Jura, jer je on nasao glavno u sebi i u svetu. On je potreban, neophodan i nezamenljiv. Da li me sada shvatas?“
Jura cutke neodlucno klimnu glavom. Pred njim se pojavljivala slika koja mu je dojadila — proslavljeni kapetan u patikama i prugastim carapama u pozi malogradanina u svojoj omiljenoj fotelji.
„Ja znam, tebe je osvojio Vladimir Sergejevic. No, pa sta, to je sasvim razumljivo. S jedne strane Jurkovski, koji smatra da je zivot — nepotrebno muvanje i koji smatra da treba koristiti pogodan slucaj da bi se ispraznio u vulkanskoj eksploziji. Sa druge strane Bikov, koji smatra da je pravi zivot u stalnoj napetosti; on ne priznaje nikakve slucajeve, zato sto je unapred pripremljen za sve mogucnosti, i za njega ne postoji iznenadenje… Ali postoji i treca strana stvari. Zamisli, Jura“, Zilin stavi dlanove na sto i zavali se u fotelji, „ogromnu zgradu ljudske kulture: sve sto je covek stvorio, sto je oduzeo prirodi i sto je stvorio onako kako to priroda nije mogla. Velicanstvenu zgradu! Grade je ljudi koji odlicno poznaju svoj posao i koji ga mnogo vole. Na primer, Jurkovski, Bikov… Takvih ljudi je za sada manje nego ostalih. A drugi
— to su oni na kojima stoji zgrada. Takozvani mali ljudi. Prosto posteni ljudi, koji mozda i ne znaju sta vole a sta ne. Ne znaju, nisu imali slucaj da saznaju sta mogu, sta ne mogu. Oni jednostavno posteno rade tamo gde ih je postavio zivot. To su uglavnom oni koji drze na svojim ramenima dvorac Misli i Duha. Od devet do petnaest drze na svojim ledima, a onda idu po pecurke.“ Zilin zacuta.
„Razume se, hteo bi svako da gradi. Hteo bi, i te kako bi hteo, brate. To ce obavezno jednom i biti. Ali za to je potrebno vreme. I snaga. Treba se tek boriti za to…“
Jura je mislio. Nesto je bilo u Ivanovim recima. Nesto na sta nije bio naviknut.
To je trebalo tek shvatiti.
Zilin zabaci ruke pod glavu.
„Secam se jedne stvari“, progovori. Gledao je pravo u lampu, a zenice su mu izgledale kao tacke. „Imao sam druga koji se zvao Tolja. Zajedno smo ucili u skoli. On je uvek bio neprimetan i stalno radio nekakve sitnice. Pravio je nekakve sveske, lepio kutije. Voleo je da povezuje stare, mnogo puta procitane knjige. Dobricina je bio velika, takva dobricina, da cak ni uvredljive sale nije shvatao. Prihvatao ih je nekako cudnovato i, po nasem misljenju, divlje. Bacis
mu, recimo, u krevet tritona, a on ga izvuce i pocne dugo da ga gleda. Mi se oko njega smejemo, a on ga razgleda i na kraju kaze: ‘Jadnice’ — i odnese ga u ribnjak. Posle je odrastao i postao statisticar. Svi znamo da je to posao tih i neprimetan i svi smo smatrali da nas Tolja za drugo i nije sposoban. Radio je posteno, bez nekog entuzijazma, ali savesno. Mi smo leteli na Jupiter, proucavali veciti led, gradili nove fabrike, a on je sedeo u svojoj ustanovi i racunao na masinama koje sam nije izmislio ni konstruisao. Obrazac malog coveka; mogao bi da ga oblozis vatom i trpas u muzej pod stakleno zvono, s natpisom: TIPICNI SAMOZADOVOLJINI COVEK S KRAJA DVADESETOG VEKA.
Kasnije je umro. Zapustio je neku najobicniju bolest, jer se bojao operacije, i zbog toga je i umro. To se desava s malim ljudima, iako o tome nikada nista ne pise u novinama.“
Zilin zacuta, kao da osluskuje. Jura je cekao.
„To je bilo u Kareliji, na obali sumskog jezera. Njegov krevet se nalazio na zastakljenoj verandi, a ja sam sedeo pored njega i gledao njegovo neobrijano tamno lice… mrtvo lice i ogroman taman oblak nad sumom sa druge strane jezera.
Lekar je rekao: ‘Umro je’. I tog trenutka je odjeknuo grom takve snage i otpocela takva nepogoda kakve se retko desavaju cak i na juznim morima. Vetar je lomio drvece i bacao ga na mokro, crveno stenje, tako da se kidalo u iverje, ali cak ni to se od urlanja vetra nije culo. Jezero je kao zidom islo prema obali, i u taj zid su udarale munje, onako kako se to na severu nikad ne desava. Sa kuca je nepogoda zbacivala krovove. Svuda su se zaustavili satovi — niko nije znao zbog cega. Zivotinje su umirale s iscepanim plucima. To je bila prava zverska bura, kao da je ceo svet stao naglavce. A on je lezao, tih, obican, i kao uvek — to ga se nije ticalo.“ Zilin ponovo poce da osluskuje. „Ja, Jura, nisam plasljiv, miran sam, ali tada sam osetio uzasan strah. Najednom sam pomislio: Eto, ko si ti bio, nas mirni, dosadni Toljik. Ti si, tiho i neprimetno, a da ni sam nisi podozrevao, drzao na svojim ramenima ravnotezu Sveta. Umro si — umrla je i ravnoteza i Svet je stao naglavce. Da su mi tada povikali kraj uveta da je Zemlja skrenula sa svoje orbite i da je krenula ka Suncu, ja bih samo klimnuo glavom. I jos sam tada
