Lice mu je bilo ozbiljno i kao da je bilo necim nezadovoljno, a na oci mu je padao pramen svetle kose. On pride Juri i lupivsi ga rukom po kolenima, rece: „I?“
Hteo je da ude u vakuum-odsek. Jura otvori i zatvori usta, ali nogu ne skloni.
To je bio Zilin, dragi i dugo ocekivani Zilin, ali Jura nogu ne skloni vec ga umesto toga upita:
„Sta je to?“
Hteo je to da kaze nemarno, ali mu glas zadrhta i utisak je bio pokvaren.
„A sta moze da bude“, procedi Zilin. „Pusti me“, rece. „Moram da uzmem nesto…“
U Jurinoj glavi je bila kasa i u toj kasi je od svih Jurinih principa ostalo citavo samo uputstvo.
„Pricekaj, Vanja“, promrmlja on i pritisnu dugme poziva.
Kapetan nije odgovarao.
„Jura“, rece Zilin. „Sta je to s tobom, brate? Pusti me, ostavio sam u skafanderu…“
„Ne mogu“, rece Jura i obliznu usne. „Kako, mogu?… Sad ce se javiti kapetan…“
„A ako se ne javi?“
„Zasto se ne bi javio?“ Jura pogleda Zilina okruglim ocima i najednom ga uhvati za rukav. „Sta se desilo?“
„Nista se nije desilo.“ Zilin se najednom osmehnu. „Znaci, neces me pustiti?“
Jura odrecno odmahnu glavom.
„Pa ne moze tako, Vanja… Ti moras da me shvatis!“ Presao je na ti od suviska osecanja; plakalo mu se, a istovremeno se osecao i dobro i mirno, mada je znao da ni u kom slucaju nece pustiti Zilina. „Pa ti si i sam bio stazista…“
„Da“, neodredeno oteze Zilin razgledajuci ga. Pridrzavamo se slova i duha uputstva?
„Ne znam…“ promrmlja Jura. Bilo ga je sramota, a znao je da nogu nece spustiti. Ako odista moras da udes, onda ne treba da stojis tako — u mislima se obracao Zilinu. Udri me u zube i uzmi ono sto ti je potrebno.
„Kapetan Bikov slusa“, odjeknu iz radiofona. Jura jos nikako nije mogao da se sabere.
„Aleksej Petrovicu“, rece Zilin u radiofon. „Ja hocu da prodem u vakuum-odsek, a stazista me ne pusta.“
„Sta ti je potrebno u vakuum-odseku?“ zainteresova se Bikov.
„Ostavio sam tamo sirijus prosli put… U skafanderu sam ga zaboravio…“
„Tako“, rece Bikov. „Stazisto Borodine, pustite inzenjera Zilina.“
Bikov se iskljuci. Jura s olaksanjem skloni nogu. On tek tada primeti da brod vise ne vibrira. Zilin ga nezno pogleda i lupi po ramenu.
„Vanja, ne ljutite se, molim vas…“ promrmlja Jura.
„Naprotiv!“ rece Zilin. „Bilo je tako interesantno posmatrati te.“
„U mojoj glavi je prava kasa…“
„Tako, tako…“ Zilin se zaustavi pred svojim skafanderom. „Za takve slucajeve se i prave uputstva. Dobra stvar, zar ne?“
„Ne znam. Prestao sam da shvatam nekako. Nikako ne mogu da povezem stvari. Sta se desilo?“
„Sta je moglo da se desi?“ upita kroz zube. „Vestacka ishrana. Tablete umesto kotleta. Skolska uzbuna, stazisto Borodine, samo to i nista drugo. Rutinska, ne reda od jedan do dva puta za vreme svakog leta. Radi proveravanja poznavanja uputstava. Velika je to stvar — uputstvo!“ Izvukao je iz svog skafandera beli cilindar debljine prsta i besno spustio rolo. „Moram da pobegnem odavde, Jura.
Da pobegnem dok mi sve nije dojadilo.“
Jura duboko uzdahnu i baci pogled u hodnik. Crvene sijalice vise nisu svetlele.
Pod vise nije vibrirao. Jura je video kako je iz kajute izisao Jurkovski, pogledao prema njemu, velicanstveno klimnuo glavom i lagano koracajuci nestao iza zaokreta.
Zilin progunda:
„Riba trazi dubinu, a covek ide tamo gde je gore… Da li si me shvatio, Jura?
Skolske uzbune, namerni nesrecni slucajevi. A negde je jos i gore. Tamo i treba ici, a ne cekati dok te povedu… Hoces da me poslusas, stazisto? Po uputstvima, ti moras da me slusas.“
„Pricekajte, Vanja“, rece Jura namrstivsi se. „Cini mi se da se jos nisam osvestio…“
EJNOMEJA: SMRT-PLANETOLOZI
„Stazisto Borodine“, rece Bikov savijajuci novine.
„Vreme je za spavanje, stazisto.“
Jura ustade, zatvori knjigu i posle kraceg kolebanja stavi je u orman. Necu danas da citam, pomisli. Treba se na kraju i ispavati.
„Laku noc“, rece.
„Laku noc“, odgovori Bikov i otvori novine.
Ne odvajajuci se od svojih papira, Jurkovski mahnu rukom. Kada Jura izade, Jurkovski upita:
„Sta mislis, Aleksej, sta on jos voli?“
„Ko?“
„Nas kadet. Ja znam da on voli i ume vakuumno da zavaruje. Video sam ga na Marsu. A sta jos voli?“
„Devojke“, rece Bikov.
„Ne devojke vec devojku. On ima fotografiju devojke.“
„Nisam znao.“
„Mogao si da se dosetis. Kad neko ima dvadeset godina i polazi na daleki let, on fotografije sobom uzima, a posle ne zna sta da radi s njima. U knjigama pise da te fotografije treba krisom gledati i pri tome oci moraju da budu pune suza, a u svakom slucaju barem zamagljene. Samo, u praksi za to niko nema vremena. Ili jos nesto, sto je mnogo vaznije. Ali, vratimo se nasem stazisti.“
Bikov ostavi novine, skide naocare i pogleda Jurkovskog.
„Da li si vec zavrsio svoje danasnje poslove?“ upita.
„Nisam“, rece Jurkovski ljutito. „Nisam zavrsio i ne zelim ni da govorim o poslovima. Od ove idiotske birokratije glava mi je kao merica. Zelim da se odmorim. Mozes li da mi odgovoris na moje pitanje?“
„Na to pitanje bi najbolje mogao da ti odgovori Ivan“, rece Bikov. „On je stalno sa njim. Ali, posto Ivana nema ovde, ja postavljam pitanje tebi. Cini mi se da je to jasno. Ne uzbuduj se, Voloda, jetra ce poceti da te boli. Nas stazista je jednostavno jos uvek decak. Veste ruke, a sto se tice ljubavi — on nista narocito ne voli, zbog toga sto nista ne zna. Alekseja Tolstoja voli. I Velsa. A Golsvorti mu je dosadan, i Put puteva mu je dosadan. Sem toga, on jos mnogo voli Zilina i ne voli jednog barmana u Mirza-Carleu. Dete je jos. Jetra.“
„U njegovim godinama“, rece Jurkovski, „ja sam voleo da pisem stlhove. Mastao sam da postanem pisac. A posle sam negde procitao da pisci necim lice na pokojnike: oni vole da se o njima ili govori dobro ili da se uopste ne govori… Da, sta sam ono hteo da kazem?“
„Ne znam“, rece Bikov. „Prema svemu, ti jednostavno neces da radis.“
„Ne, dozvoli!… Da! Mene interesuje unutrasnji svet naseg staziste.“
„Stazista je stazista“, rece Bikov.
„Postoje stazisti i stazisti“, usprotivi se Jurkovski. „Ti si takode stazista, a i ja. Mi smo svi stazisti u sluzbi buducnosti. Stari stazisti i mladi stazisti.
Mi staziramo ceo zivot, svaki na svoj nacin. A kad umremo, potomci ocenjuju nas
rad i izdaju nam diplomu za vecito bitisanje.“
„Ili je ne izdaju“, zamisljeno rece Bikov gledajuci u tavanicu. „Po pravilu je — ne daju.“
„No pa sta, to je nasa krivica, a ne nasa nesreca. Uzgred budi receno, da li znas ko uvek dobija diplomu za vecito bitisanje?“
„Da?“
„Oni koji vaspitavaju smenu. Takvi kao sto je Krajuhin.“
„Da“, rece Bikov. „I jos nesto je interesantno: ti ljudi za razliku od drugih uopste se ne brinu za
