pomislio… „Zilin ponovo za trenutak zacuta. „Pomislio sam: zasto je on bio tako dosadan i tako mali? Jer on je bio dosadan covek, Jura. Veoma dosadan. Da se ta bura desila pred njegovim ocima, on bi sigurno povikao: ‘Ah! Papuce! Moje papuce se suse napolju!’ I potrcao bi da spasava papuce.“ „Ali, zasto je, kako je postao takav, dosadan?“
Zilin zacuta i strogo pogleda u Juru.
„Ali, on je sam bio kriv za to“, oprezno rece Jura.
„Nije istina. Niko nikada nije ni za sta sam kriv. Onakvi kakvi smo — postajemo zahvaljujuci ljudima. A mi… Kako cesto ne placamo taj dug… Skoro nikada. A ne postoji nista vaznije od toga. To je najvaznije. Sad je to najvaznije. Ranije je bilo najvaznije dati coveku slobodu da postane ono sto on hoce da postane. A sad je najvaznije — pokazati coveku kakav treba da postane da bi bio ljudski srecan. Eto, to je sada najvaznije.“ Zilin pogleda Juru i najednom ga upita:
„Zar ne?“
„Sigurno“, odgovori Jura. Sve je to bilo dobro, ali njemu nekako tude. Nekako ga nije interesovalo. Ta stvar mu je izgledala dosadna.
Zilin je sedeo napregnuto osluskujuci.
„Sta se desilo?“ upita Jura.
„Tiho!“ Zilin se pridize sa kreveta. „Cudnovato“, rece. I nastavi da osluskuje.
Jura najednom oseti kako se pod pod njegovim nogama poce da trese i tog trenutka poce da urla sirena. Skocio je i bacio se prema vratima. Zilin ga uhvati za rame.
„Mirno“, rece. „Znas li gde se po rasporedu nalazi tvoje mesto u slucaju nesrece?“
„Da!“ rece Jura i zagrcnu se.
„Obaveze takode?“ Zilin ga pusti. „Mars!“
Jura potrca u hodnik.
Trcao je po hodniku u vakuum-odsek, gde se nalazilo njegovo mesto po rasporedu u slucaju nesrece, trcao je brzo, ali se ipak uzdrzavao da ne juri iz petnih zila.
Stazista mora da bude ‘miran, uzdrzan i uvek spreman’, ali kad po brodu poce da odjekuje prodoran urlik sirena, kad brod poce da poskakuje kao ranjenik u cijoj rani neko kopa nevestim prstima, kada ne razumes sta treba da radis i uopste ne shvatas sta se desava… Na kraju hodnika se upalise crvene sijalice. Jura ne izdrza i potrca ka njima sto je brze mogao.
Navalivsi se, on otvori teska vrata i ulete u sivu prostoriju, u kojoj su se kraj zidova nalazili stakleni boksovi sa vakuum-skafanderima. Trebalo je podici sve roloe, proveriti stanje stafandera, pritisak u balonima, punjenje akumulatora, okrenuti prekidac svakog skafandera u polozaj ‘opasnost’ i uraditi jos dosta toga… Posle toga je trebalo da navuce svoj skafander.
Jura to uradi dosta brzo i, kako mu se ucinilo, spretno, iako su mu prsti drhtali; osecao je napregnutost u celom telu, jaku i neprijatnu, koja je licila na grc. Sirena zacuta i nastupi zloslutna tisina. Jura zavrsi poslednji skafander i osvrte se oko sebe. U boksovima je pod staklenim zvonima svetlela plavicasta svetlost, sijali su se ogromni skafanderi s rasirenim rukavima, koji su licili na nakazne statue bez glave. Jura izvuce svoj skafander i uvuce se u njega. Skafander mu je bio nesto veci nego sto je trebalo, bio je grub i neudoban, ne kao skafander varioca, koji je elastican, udoban, prijatan. A u ovome je bilo vrucina. Jura ukljuci aparat za uklanjanje znoja, a onda, sireci nogama, lupajuci metalom o metal, pride vratima.
Brod se tresao, bila je tisina, celom duzinom hodnika su pod tavanicom gorele crvene signalne sijalice za opasnost. Jura se osloni ledima o ragastov vrata uprevsi se nogama o suprotnu stranu. Na taj nacin pregradio je vrata; sad je u odsek moglo da se ude samo ako bi ga neko oborio s nogu. Bilo je neobicno citati to mesto u instrukciji, gde je naredivano kako se za vreme uzbune mora cuvati vakuum-odsek. Od koga ga cuvati? Zasto? Za vreme uzbune u vakuum-odsek je imao pravo da ude samo onaj covek — clan posade ili putnik — za koga je kapetan licno izdavao naredenje: ‘Propustiti’. Zbog toga je u ragastov vrata bio instaliran radiofon, koji je stalno radio na talasnoj duzini kapetanskog radiofona. Jura baci pogled na radiofon i seti se da to jos nije uradio. Brzo pritisnu dugme.
„Slusam“, zacu se glas Bikova. Glas je, kao i uvek, bio skripav i ravnodusan.
„Stazista Borodin je zauzeo svoje mesto po rasporedu“, izvesti Jura.
„Dobro“, rece Bikov i iskljuci radiofon.
Jura ljutito pogleda radiofon i rece skripavim glasom: ‘Dobro’. Drvo — pomisli i isplazi jezik. Brod se uto trze i on se umalo ne ujede za jezik. Postideno se osvrte, a zatim mu u glavu dode misao: a sta ako je sveznajuci Bikov namerno trgao brod da bi stazista ugrizao jezik? Lako je mogao da zamisli kako to Bikov radi. Sigurno mu zivot nije bio lak, pomisli Jura. Sigurno ga je zivot mucio i lomio, sve dok sa njega nije smakao opnu svih emocija, koje u stvari i nisu potrebne, ali bez kojih covek nije covek vec drvo. Zilin je jednom prilikom rekao da se sa godinama covek menja samo u jednoj jedinoj stvari — postaje strpljiviji. Na Bikova se to, prema svemu, ne odnosi…
Brod se ponovo trze i Jura pokusa da zauzme stabilniji polozaj. Nikako nije mogao da shvati sta se desava. Na napad meteorita sve ovo nije mnogo licilo, a jos manje na neki sudar. Miska Usakov je rekao da je opasnost u kosmosu isto sto i udarac maca — od njega se ili odmah umire ili se uopste ne umire… To je izjavio Miska Usakov, koji je u kosmosu bio samo na varilackoj praksi i koji o kosmosu govori terminima detektivskih romana…
Juri je vec bila utrnula noga, i on je promeni. Na tavanici hodnika su jos
gorele crvene sijalice. Jura se stalno trudio da se priseti na sta ga one podsecaju i nikako nije uspevao. Ali bio je vise nego siguran da je sa crvenim svetlima bila povezana neka neprijatna uspomena. Kad bi barem neko dosao, pomisli. Kad bi mogao da upita sta se desilo, sta moze da ocekuje… Pogleda na dugme poziva. Da ga pritisne i obrati se Bikovu:’ Druze kapetane, molim da mi objasnite zadatak…’ Zatim je zamislio koliko je stazista, mokrih od uzbudenja, stajalo tu naslonivsi se nogama na ragastov; strasne stvari su prezivljavali, trudili se da shvate sta se desava i stalno mislili: ‘Da li cu uspeti da navucem slem ili necu?’ To su bili divni momci, s kojima bi odlicno mogao da odigra bok-ap-stag ili komotno da poprica o smislu zivota. Sad su svi oni iskusni ljudi, mudri, sad su svi oni u komandnim odeljenjima kosmickih letelica koje jure kroz prostranstvo… i takode se ponekad tresu… Od tih misli najednom prede na nesto drugo. Zamisli obliveno znojem i krvlju lice Bikova, koji sa cistim ljudskim ocajanjem ukocenim pogledom prati nesto sto se priblizava…
U Jurinim ocima sve zapliva i on izgubi ravnotezu i nade se na podu. Pod niskom tavanicom sve poce da zvoni i lupa. Vukuci nogama po metalnom podu, Jura uspe da se prevrne na stomak. Zatim se podigao i bacio na vrata. Zauze raniji polozaj i iz sve snage se upre o ragastov vrata.
Sad je Tahmasib stalno vibrirao, kao da se i on od necega uzasno bojao. Jura se napreze, trudeci se da savlada telo, koje mu se treslo. Kad bi barem neko dosao, kada bi mu barem dali na znanje sta se desava, kada bi barem Bikov naredio nesto… Mama ce se uzasno brinuti. Kako ce joj reci? Ko ce uopste to da joj kaze? Ko ce moci? Ona moze da umre, ona je nedavno operisana, srce joj je slabo, njoj to ne sme da se govori… Jura se ujede za usnu i cvrsto steze usta. Pocelo je da ga boli, ali se vise nije tresao. No pa sta, u stvari… Ne, treba odmah otici i pogledati. Promoliti glavu kroz vrata komandnog odeljenja, nemarno upitati: „No, hoce li jos dugo?“ i otici… A sta ako su svi mrtvi? Jura s uzasom pogleda u hodnik ocekujuci da ce se iza zaokreta pojaviti Zilin, da ce ga pogledati ugasenim ocima i da ce opustiti glavu na sledene ruke… Jura opusti nogu, odgurnu se od ragastova i nacini nekoliko neubedljivih koracaja po hodniku. Po podu koji se tresao, pored crvenih svetlosti, ka liftu, u susret onome ko puzi… Zaustavi se i vrati ka vratima. „Mirnije“, rece i nakaslja se da mu ne bi skripalo u grudima. Uobrazilja voli da se nasali, i to zlo i neposteno. Uobrazilja nikad nije prijatelj. Ponovo zauze svoje mesto u ragastovu. Eto, tako je to, pomisli iznenada. Eto, tako je to — cekati i uvek biti spreman u patikama i prugastim carapama, sa proslogodisnjim novinama, da niko ne bi zapazio i da ne bi pomislio… nikad ne znati nista sigurno, a uvek biti spreman…
Vibracije su postajale sve jace i jace, a onda slabije, da bi ponovo postale jos
jace. Jura zamisli Tahmasib, kilometarsku cigaru od titanskih jedinjenja, koja je licila na ogromnu casu. Sada, duz celog tela broda, od vrha pa do krme, kao talasi prolaze vibracije. Cas su jace, cas slabije… Tu covek ne mora da bude ne znam kako osetljiv da bi video sta je sta… Kad bi tako poceo da vibrira, recimo, oksitanski pribor — sve bi bilo jasno — treba regulisati kompresor ili barem promeniti plamenik. Jura je jasno osetio da se brod okrenuo na stranu — to se osecalo po pritisku na stopalo. Tahmasib se okrenuo isprva lagano, a zatim su poceli i trzaji; od svakog trzaja coveku se tresla glava i sve sto se nalazilo u njoj… Sta je to, misli Jura, oslanjajuci se na ragastov. Sta je to kod njih, tamo, a?… I tog trenutka, u strasnoj tisini, zacuse se koraci. Lagani, uvereni, nepoznati koraci; a mozda ih Jura jednostavno nije prepoznao. On pogleda duz hodnika — a koraci se stalno priblizavahu — i najednom se iza zaokreta pojavi Zilin u radnom kombinezonu, s aparatom za probe na grudima.
