tome da se oko nas nalaze tajne, a da mirujemo… To je bio govor s osecanjem.
Posle nas je pohvalio za raciju, rekao je da je dosao da nas pogurne i da mu je drago sto smo se sami odlucili na raciju… A posle je istupio Pucko i zatrazio je glavu Livanova. Urlao je da ce mu pokazati ‘lagano i metodicno’…“
„A zasto to?“ upita Penjkov.
„Upropastili su tenkove. A kroz dva meseca nasu grupu prebacuju na Staru Bazu, tako da cemo biti susedi…“
„A Jurkovski odlazi?“ upita Mati.
„Da, nocas.“
„Interesantno“, zamisljeno rece Penjkov. „Zasto on vodi sa sobom onog varioca?“
„Da zavaruje drzace za raketne puske“, rece Mati.
„Prica se da se sprema na jos nekoliko racija — na asteroidima.“
„Sa Jurkovskim sam imao sukob“, rece Sergej. „Jos u institutu. Polagao sam ispit iz teorijske planetologije i on me istera iz kabineta, na originalan nacin.
‘Dajte mi’, kaze on, ‘druze Bjeli, vas indeks i otvorite, molim vas, vrata’. Ja mu s najvecim zadovoljstvom pruzim indeks i odlazim i otvaram vrata. U tom trenutku on baca moj indeks kroz otvorena vrata i govori: ‘Idite, i vratite se kroz mesec dana’.“
„I?“ upita Penjkov. „Pa, otisao sam.“
„A zasto tako grubo?“ upita Penjkov.
„Mlad sam tada bio“, rece Sergej. „Eksplozivan…“
„I sad si dobar“, primeti Natasa.
„No, da li smo pobili pijavice ili nismo?“ upita Mati.
Svi pogledase Feliksa.
„Tesko je reci“, rece Feliks. „Ubijeno je sesnaest pijavica, a mi nismo ocekivali da ih ima vise od deset. Prakticno smo ih sve pobili.“
„A ti si ipak dosao sa karabinom?“ upita Mati. Feliks klimnu glavom.
„Razumem“, rece Mati.
„A je li tacno da Jurkovskog umalo nisu spalili bacacem plamena?“ upita Natasa.
„I mene zajedno s njim“, rece Feliks. „Spustili smo se u podzemnu pecinu, a ljudi sa bacacem plamena nisu znali da se mi tamo nalazimo. U toj pecini cemo i poceti da radimo kroz dva meseca. Po mome misljenju, tamo se nalaze ostaci vodovoda. Vodovod je cudan — nisu okrugle vec pljosnate cevi.“
„Da li jos verujes u dvonoga uspravna bica?“ upita Sergej.
Feliks odmahnu glavom.
„Ne, ovde ih sigurno necemo pronaci.“
„Gde to, ovde?“
„Kraj vode.“
„Ne shvatam“, rece Penjkov. „Naprotiv! Ako ih nema kraj vode, to znaci da ih uopste nema.“
„Ne, ne, ne“, rece Natasa. „Cini mi se da vas shvatam. Kod nas na Zemlji Marsovci bi poceli da traze ljude u pustinji. To je prirodno. Sto dalje od otrovnog zelenila, sto dalje od oblasti koje pokrivaju oblaci. Trazili bi nas negde u pustinji Gobi. Zar ne, Felikse? Hocu da kazem da ja tako barem mislim.“
„Znaci, mi treba da trazimo Marsovce u pustinjama?“ rece Penjkov. „Divna stvar!
A sta ce im onda vodovod?“
„Mozda to i nije vodovod“, rece Feliks, „vec odvodnik vode. Kao nasi drenazni kanali.“
„Pa, to bi vec bilo, po mome misljenju, i suvis“, rece Sergej. „Najverovatnije ce biti da oni zive u supljinama pod povrsinom. Uostalom, ja i sam ne znam zasto, ali mi se cini da je ono sto govoris suvise smelo… Nenormalno smelo…“
„A drugacije se i ne moze“, rece Feliks tiho i sleze ramenima.
„Majko moja!“ rece Penjkov i ustade od stola. „Vreme je.“
Prosao je kroz sobu prema gomili bundi.
„I meni je takode vreme“, rece Natasa.
„I meni“, rece Sergej.
Mati poce da rasprema sto. Feliks uredno zavrnu rukave kosulje i poce da mu pomaze.
„Dobro, sta ce ti toliko satova na rukama?“ upita Mati bacivsi pogled na Feliksove ruke.
„Zaboravio sam da ih skinem“, promrmlja Feliks. „Sad mi to, sigurno, vise nije potrebno.“
Vesto poce da pere tanjire.
„A kad su ti bili potrebni?“
„Proveravao sam jednu hipotezu“, tiho rece Feliks. „Zasto pijavice napadaju uvek sa desne strane. Bio je samo jedan slucaj kad je pijavica napala sa leve strane
— na Krajcera, koji je bio levak i nosio sat na desnoj ruci.“
Mati zaprepasceno pogleda Feliksa.
„Eto, to sam hteo da proverim i razjasnim. Mene licno nisu nijednom napale, a ja sam se kretao po veoma opasnim mestima.“
„Cudnovat si ti covek, Felikse“, rece Mati i ponovo poce da pere tanjire.
U trpezariju ude Natasa i veselo upita:
„Felikse, idete li? Da podemo zajedno?“
„Idem“, rece Feliks i pode u predsoblje spustajuci zasukane rukave kosulje.
TAHMASIB: KORISNOST UPUTSTVA
Zilin je citao sedeci za stolom. Njegove oci su brzo klizile po stranicama knjige s vremena na vreme sijajuci u plavicastoj svetlosti stone lampe. Izvesno vreme Jura je posmatrao Zilina i najednom uhvati samoga sebe kako mu se divi.
Ivan je imao bronzano lice, sa pravilnim crtama kao gravira. To je odista bilo lice pravog coveka.
Dobar je covek Vanja Zilin. Covek moze da dode kod njega u bilo koje doba, da sedi i brblja sta hoce, i nikad da mu ne smeta. On se uvek raduje ljudima.
Postoje takvi ljudi na svetu i divno je sto postoje takvi ljudi. Zenja Segal, recimo. Sa njim covek moze da pode kud hoce, moze da rizikuje koliko hoce, i tacno se zna da nece moratl da ga tera, on ce sam, koga god hoce, da potera.
Jura je zamislio Zenjku na Reji, kako zajedno sa ostalim momcima vari teske konstrukcije u crnoj praznini. Bela vatra oksitana igra na silikatnim skelama, a on peva pesme na sav glas, pridrzavajuci laktovima cilindar aparata za pravljene smese, koji mu uvek visi na grudima, a ne na ledima, kako to zahtevaju uputstva.
Tako mu je zgodnije, i niko ne moze da ga ubedi da to ne radi, sve dok ga neko sa cilindrom na ledima ne prestigne na nekom inercionom savu ili na obicnom spoju. Tada ce ga on pogledati i mozda ce prebaciti cilindar na leda, ali i to nije sasvim sigurno. A uputstva ga se ne ticu. Uputstva — to je za one koji jos
ne znaju. Ali, sluha uopste nema. Peva odista strasno. A to je i dobro, jer kakav je to covek kome covek ne moze nista ni da zameri? Pristojan covek uvek mora da ima nekakav nedostatak, bolje je cak da ih ima nekoliko, tad je on odista prijatan. Tada si siguran da to nije nikakav uzor. Eto, Zenjka — cim zapeva, odmah se vidi da on nije uzor vec odlican momak…
„Vanja“, upita Jura. „Imate li sluha?“
„Sta ti je, brate“, rece Zilin ne odvajajuci se od knjige. „Za koga me ti smatras?“
„Tako sam i mislio“, rece Jura zadovoljno. „A kakva vam je to knjizica?“
Zilin podize glavu. Izvesno vreme ga je posmatrao, a onda lagano rece:
„Pravila sanitarne discipline za gardiste Njenog imperatorskog velicanstva.“
Jura prasnu u smeh. Bilo je jasno da Ivan ne zeli da kaze kakva je to knjiga. Pa sta, u tome nema niceg…
„Danas sam na kraju savladao Fiziku metala“, rece Jura. „Dosadna stvar. Zar mogu tako da se pisu knjige?
