Zemlji.“
Jura je i dalje uporno cutao.
„Ne uznemiravaj se“, nezno rece Zilin popravljajuci mu kapuljacu na glavi.
„Nista se nece desiti s njim. Tamo je Feliks kraj njega, tragaci… I ja sam takode u prvi mah pomislio da ce starac nastradati, i pojurio sam za njim, ali sam se zahvaljujuci tebi osvestio…“
Zilin je govorio jos nesto, ali ga Jura vise nije cuo. ‘Bolje bi bilo da su me izvukli za usi, mislio je ocajno. Bolje bi bilo da su me javno, pred svima isamarali. Decak, balavac, egoista obicni! Pravilno je Ivan uradio sto me je lupio. Trebalo je jos jace da me udari. Jura poce da sisti kroz zube, do te mere ga je bilo sramota. lvan se brinuo za mene i Jurkovskog i on ne sumnja da sam se i ja brinuo za Jurkovskog i njega… A ja?… Kad je Jurkovski skocio u pecinu, ja sam to shvatio kao dozvolu za herojske postupke, podvige. Ni za trenutak nisam mislio na to da Jurkovskom preti opasnost. Zeleo sam da se sukobim sa pijavicama, zeleo sam da se proslavim… Dobro je sto Ivan sve to ne zna…’
„Cuvaj se!“ zaurlase otpozadi.
Jura mahinalno odskoci u stranu. Kroz gomilu se prema pecini probijao krauler, koji je za sobom vukao prikolicu s ogromnim srebrnastim rezervoarom. Od rezervoara se pruzalo ogromno crevo sa cudnovatim metalnim produzetkom. Metalni deo je pod miskom drzao covek koji se nalazio na prednjem sedistu kraulera.
„Ovde?“ upita covek i ne sacekavsi odgovor uperi produzivac prema pecini. „Pridi blize“, rece vozacu. „A vi, momci, vi se uklonite“, rece gomili. „Dalje dalje.
Pa uklonite se odatle“, doviknu Juri.
Nanisanio je produzivacem u crni otvor pecine, ali se na ulazu u pecinu pojavio jedan od tragaca.
„Sta je to sada?“ upita on.
Covek sa crevom sede na svoje mesto.
„Do vraga“, rece on. „Sta vi tamo radite?“
„Pa to je bacac plamena, momci!“ doseti se neko u gomili.
Covek koji je upravljao bacacem plamena pocesa se ispod kapuljace.
„To tako ne moze“, rece on. „Ipak treba upozoriti.“
Pod zemljom su do te mere ucestali pucnji da se Juri ucini da je iz pecine pocelo da leti perje.
„Sta ste to ovde zapoceli?“ upita covek na krauleru.
„To je Jurkovski“, odgovorise iz gomile.
„Koji Jurkovski?“ upita covek koji je rukovodio bacacem plamena. „Sin, valjda?“
„Ne, otac.“
Iz pecine su jedan za drugim izisla tri tragaca. Kada je ugledao bacac plamena, jedan od njih rece:
„Odlicno. Sada ce svi izici i pokazacemo im gde rakovi zimuju.“
Iz pecine su poceli da izlaze ljudi. Poslednji su izisli Jurkovski i Feliks.
„Znaci, ova kula nad nama treba da bude nesto kao… hm-hm… pumpna stanica.
Lako je… hm-hm… moguce. Vi ste junacina, Felikse.“ Ugleda bacac plamena i stade. „A, bacac plamena! No pa… hm-hm… sta, mozete da radite.“ Blagonaklono klimnu glavom coveku koji je pod miskom drzao metalnu cev bacaca.
Covek zivnu; skoci sa svog sedista i pride pecini vukuci za sobom dugo crevo.
Gomila se pomeri unazad. Samo Jurkovski ostade pored coveka, podbocivsi se.
„Gromovnik, a?“ rece Zilin nad samim uvetom Juri.Covek nanisani. Jurkovski ga iznenada uze za ruku. „Stanite. A zasto… hm-hm… zasto je to u stvari potrebno? Zive pijavice su davno… hm-hm… mrtve, a mrtve ce… hm-hm… biti potrebne biolozima. Zar nije tako?“
„Zevs“, rece Zilin. Jura samo sleze ramenima. Bilo ga je sramota.
Penjkov iskapi solju i zamisljeno progovori:
„Da popijemo jos po solju kafe, a?“
„Daj da ti sipam“, rece Mati.
„A ja hocu da to uradi Natasa“, rece Penjkov.
Natasa mu sipa kafu. Kroz prozor se videla crna, kristalno jasna noc, kakve cesto bivaju krajem leta, uoci jesenjih bura. U uglu su se valjale bunde sa baterijskim grejalicama, karabini, vindjakne. Prijatno je kuckao elektricni sat nad vratima koja su vodila u radionicu. Mati rece:
„Ipak ne shvatam — da li smo unistili te pijavice ili nismo?“
Serjoza se odvoji od knjige koju je citao:
„Kominike glavnog staba“, rece on. „Na bojnom polju je ostalo sesnaest pijavica, jedan tenk i tri kraulera. Prema neproverenim podacima, jos jedan tenk je ostao na pescanim dinama na pocetku racije i za sada jos nije izvucen odatle.“
„To znam“, objavi Mati. „Mene sada interesuje — da li sada mogu nocu da idem u Topli Sirt?“
„Mozes“, rece Penjkov duvajuci. „Ali ipak sobom treba da uzmes karabin“, dodade posle kraceg razmisljanja.
„Razumem“, rece Mati sarkasticno.
„A sta ces ti, u stvari, nocu na Toplom Sirtu?“ upita Sergej.
Mati ga pogleda.
„Evo zasto“, rece poverljivo. „Na primer, dolazi vreme drugu Bjelom, Sergeju Aleksandrovicu, da osmatra. Tri sata je nocu, a druga Bjelog, kao sto i sami shvatate, nema na opservatoriji. Tada ja idem u Topli Sirt u Centralnu meteorolosku stanicu…“
„Laboratorija osam“, dodade Penjkov.
„Sve sam shvatio“, rece Sergej.
„A zasto ja nista ne znam?“ upita Natasa uvredeno. „Zasto meni nikada nista ne govore?“
„Nesto Ripkina dugo nema“, zamisljeno rece Sergej.
„Da, odista“, rece Penjkov znacajno.
„Vec je skoro ponoc“, izjavi Mati. „A Ripkina jos nema.“
Natasa uzdahnu.
„Dojadili ste mi, da znate samo koliko“, uzdahnu ona.
U hodniku zaskripase vrata ulaznog otvora.
„On ce sada doci i pocece da nam se podsmeva“, rece Penjkov.
Neko zakuca na vrata.
„Udite“, rece Natasa i ljutito pogleda momke. Usao je Ripkin, uredan i doteran, u cistom kombinezonu, u sneznobeloj kosulji, sveze izbrijan.
„Primate li me?“ tiho upita.
„Udi, Felikse“, rece Mati i poce da sipa kafu u pripremljenu solju.
„Danas sam malo zakasnio“, rece Feliks. „Bilo je savetovanje kod direktora.“
Svi ga upitno pogledase.
„Najvise smo govorili o regeneracionoj fabrici. Jurkovski je naredio da se za dva meseca prekinu svi naucni radovi. Svi naucnici se mobilisu u radionice i na gradnju.“
„Svi?“ upita Sergej.
„Svi. Cak i tragaci. Sutra ce biti izdata naredba.“
„Moj program ode do davola“, tuzno rece Penjkov. „I zasto nasa administracija nikako ne moze da sredi stanje?“
Natasa rece:
„Cuti, Voloda! Ti u stvari nista ne znas…“
„Da“, rece Sergej zamisljeno. „Cuo sam da sa vodom lose stojimo. A sta je jos
bilo na savetovanju?“
„Jurkovski je odrzao veliki govor. Rekao je da smo se zaglibiii u svakodnevici.
Da suvise volimo da zivimo po rasporedu, da obozavamo mesta na kojima sedimo i da smo za trideset godina uspeli da stvorimo… kako je ono rekao… ‘dosadne i komplikovane tradicije’. Da su nam se ispravile vijuge koje rukovode znatizeljom, da jedino tako i moze da se objasni anegdota sa Starom Bazom. Sve u svemu, govorio je otprilike isto sto i ti, Sergej, secas se, prosle dekade. O
