„…hailo, natrag, Mihailo, natrag; Mihailo, natrag!“ monotono je ponavljao Bikov.
„Cujem, cujem, Aljosenjka, sasvim slucajno sam prijem bio iskljucio.“
„Odmah se vracajte natrag!“ naredi Bikov.“ Odmah, odmah, Aljosenjka!“ rece Mihailo Antonovic. „Mi smo vec sve zavrsili, i sve je u redu…“ Zacutao je.
Izduzena crna gromada se lagano udaljavala otkrivajuci grupu belog kamenja.
Ponovo je na suncu zablistao srebrnasti pauk.
„Sta se to desava tamo kod vas?“ upita Bikov. „Da li mozete da mi objasnite ili ne?“
Jurkovski odgurnu Mihaila Antonovica i primace se mikrofonu.
„Aleksej!“ povika. „Da li se secas bajke o gigantskoj fluktuaciji? Cini mi se da smo dobili sansu: jednu na milijardu!“
„Kakvu sad sansu?“
„Mi smo, izgleda, pronasli…“
„Pazi, pazi, Volodenjka“, promrmlja Mihailo Antonovic, uzasnuto posmatrajuci ekran. Masa guste, sive prasine kretala se prema njima s boka, a nad prasinom je letelo desetak blistavih kamenih gromada. Jurkovski cak zastenja: sad ce prekriti, sabiti i odvuci bogzna kud belo kamenje i tog srebrnastog pauka i niko nikad nece saznati sta je to bilo…
„Dole!“ povika. „Mihailo, dole!…“
Kosmoskaf se trze.
„Natrag“, povika Bikov. „Mihailo, naredujem: natrag!“
Jurkovski pruzi ruku i iskljuci prijem radio-stanice.
„Dole, Miso, dole… Samo dole… I sto brze…“
„Sta ti je, Volodenjka! Ne smemo — naredenje! Sta ti je?“ Mihailo Antonovic
pruzi ruku prema radio-stanici.
Jurkovski ga uhvati za ruku.
„Pogledaj ekran, Mihailo“, rece on. „Kroz dvadeset minuta ce biti kasno…“
Mihailo Antonovic je cutke pokusavao da dode do radio-stanice. „Mihailo, ne budi budala… Ovo je jedna jedina sansa na milijardu… Nama to nikad nece oprostiti… Pa, shvati, budalo matora!“
MihaiIo Antonovic najzad uspe da dode do radio-stanice i ukljuci prijem. Ponovo zacuse kako Bikov tesko dise.
„Ne, oni nas ne cuju“, govorio je on nekome.
„Miso“, promuklo zasapta Jurkovski. „To ti necu nikad u zivotu oprostiti…
Zaboravicu da si bio moj prijatelj, Miso. Zaboravicu da smo zajedno bili na Golkondi, Miso. To je smisao mog zivota, shvati vec jednom… Ovo sam cekao celog svog zivota… Verovao sam u to… To su Dosljaci, Miso…“ Mihailo Antonovic mu pogleda u lice i zatvori oci: Jurkovskog nije mogao da prepozna.
„Miso, prasina se krece, sve je blize… Pod prasinu, Miso, molim te, najlepse te molim… Mi cemo brzo, samo cemo postaviti radio-sondu i odmah cemo se vratiti. To je i prosto i bezopasno. I niko nista nece saznati.“
„No, eto, sta ces da radis s njim!“ uzviknu Bikov.
„Oni su nesto nasli“, zacu se Zilinov glas.
Mihailo Antonovic brzo poce da govori:
„Ne moze. Ne moli. Ne smemo. Pa ja sam obecao. On ce poludeti nervirajuci se. Ne moli me badava…“ Siva zavesa prasine se vec sasvim priblizila.
„Pusti“, rece Jurkovski. „Sam cu upravljati brodom.“
Cutke poce da gura Mihaila Antonovica iz fotelje. To je radio tako divlje i strasno da se Mihailo Antonovic sasvim izgubi.
„No, dobro“, zamrmlja. „No, dobro… No, pricekaj malo…“ Nikako nije mogao da prepozna Jurkovskog. Sve mu je to licilo na neki jeziv san.
„Mihailo Antonovicu!“ pozva Zilin.
„Da“, slabim glasom odgovori Mihailo Antonovic, ali Jurkovski iz sve snage udari pesnicom po prekidacu radio-stanice. Metalna rukavica kao nozem odsece prekidac.
„Dole!“ zaurla Jurkovski.
Mihailo Antonovic, uzasnuvsi se, baci kosmoskaf u dvadesetokilometarsku provaliju pod sobom. Drhtao je od uzasnih predosecanja.
Prode minut zatim jos jedan…
Jurkovski progovori jasnim glasom:
„Miso, ja shvatam…“
Ogromne kamene gromade ostrih ivica su na ekranu rasle i lagano se okretale.
Jurkovski naviknutim pokretom navuce na glavu prozracni slem skafandera.
„Miso, Miso, ja shvatam“, zacu Zilin glas Jurkovskog.
Bikov je, zgrbivsi se, sedeo pred radio-stanicom obema rukama se uhvativsi za stalak nekorisnog mikrofona. On je mogao samo da slusa i da pokusa da shvati sta se tamo desava, i da ceka, nada se. Kad se vrate, prebicu ih kao macke, mislio je. Tog navigatora mekusca i tog generalnog nikogovica. Ne, necu pretuci. Samo da se vrate. Samo da se vrate. Pored njega je, s rukama u dzepovima, cutao turobni Zilin.
„Kamenje“, zalostivo ce Mihailo Antonovic. „Kamenje…“
Bikov zatvori oci. Kamenje u Prstenu. Ostro. Tesko. Leti, gamize, okrece se.
Opkoljava. Podgarkuje, odvratno skripi po metalu. Udarac. A onda jos jedan, samo jaci. To su sve sitnice, nije strasno, sljunak dobuje po oklopu kao pasulj, i to je sitnica, ali odnekud otpozadi prikrada se onaj teski i brzi, kao da je iz ogromnog katapulta izbacen, i lokatori ga zbog oblaka prasine ne vide, a kad ga ugledaju, bice kasno… Puci ce oklop, kao harmonika ce se sloziti pregrade, za trenutak ce se u pukotini pojaviti nebo, zazvizdace vazduh i — ljudi vec postaju beli i krhki kao led… Uostalom, oni su u skafanderima. Bikov otvori oci.
„Ziline“, rece. „Idi kod Markuskina i saznaj gde se nalazi drugi kosmoskaf. Neka pripremi pilota za mene.“
Zilin nestade.
„Miso“, bezvucno pozva Bikov. „Ipak nekako, Miso… Nekako…“
„Evo ga!“ rece Jurkovski.
„Joj-joj-joj-joj“, rece Mihailo Antonovic.
„Jedno pet kilometara?“
„Sta ti je, Volodenjka. Mnogo manje!… Sta velis, dobro je kad nema kamenja?“
„Lagano koci. Ja cu da spremim sondu. Ah, nije trebalo stanicu da unistavam, budala matora… Mogao sam bolje da pazim.“
„Sta bi to moglo da bude, Volodenjka? Pazi kakvo je to cudo!“
„On ih drzi, vidis li? Eto gde su oni, Dosljaci! A ti si kukao!“
„Sta ti je, Volodenjka! Zar sam kukao? Ja sam onako…“
„Nekako se zaustavi da ga, boze me sacuvaj, ne zakacimo…“
Nastupi tisina. Bikov je napregnuto osluskivao. Mozda ce se sve i srecno zavrsiti, mislio je.
„No, zasto si kiseo?“
„Ne znam, odista… Nekako mi je sve ovo cudno… Nisam u svojoj kozi…“
„Izidi pod sapu i izbaci magnetnu macku.“
„Dobro, Volodenjka.“
Sta li su to tamo pronasli, mislio je Bikov. Kakva sada sapa. Sta tamo kopaju?
Zar ne moze brze?
„Nisam pogodio“, rece Jurkovski.
„Pricekaj, Volodenjka, ti ne umes. Daj ja cu.“
„Pazi, kao da je zarasla u kamen… A da li si zapazio da su sve jednake, istovetne?“
„Da, svih pet. Meni je to odmah bilo cudno… Vrati se Zilin.“
„Nema kosmoskafa“, rece.
Bikov ne poce da ga ispituje sta to znaci — nema kosmoskafa. Ostavi mikrofon, ustade i rece:
„Idemo Svajcarcima.“
„Ovako nam nista nece poci za rukom“, cu se glas Mihaila Antonovica. Bikov se zaustavi.
„Da, odista… Treba nesto smisliti.“
