кога је кратка рампа водила до тла. Ништа се није покренуло, али нешто се догодило. Лора није имала никакву представу како је то било могуће, али прихватила је то чудо без изненађења. Сличне ствари напросто је ваљало очекивати од једног брода који долази са Земље.
У сеновитом улазу стадоше да се крећу неке прилике; гомила која је чекала није се огласила ни најмањим звуком док су посетиоци лагано излазили и одмах почели да жмиркају због снажне светлости непознатог сунца. Било их је седморица сви мушкарци и уопште нису деловали као супербића која је она очекивала. Истина је била, додуше, да је висина свих нешто изнад просека, као и да им је кожа готово бела. Осим тога, изгледали су забринуто и неодлучно, што је Лору прилично збунило. Тог часа јој је први пут пало на ум да ово спуштање на Таласу није било хотимично, односно да су посетиоци у подједнакој мери изненађени што су се обрели овде као и житељи што им се указала прилика да их поздраве.
Градоначелник Залива палми, суочен са врхунским тренутком своје каријере, иступи напред да започне говор који је махнито припремао још од часа када је кренуо из села. Само секунду пре но што ће заустити прву реченицу проже га изненадна сумња која му у часу потпуно обриса памћење. Сви су аутоматски претпоставили да брод долази са Земље али то је било само пуко нагађање. Сасвим је било могуће да је упућен овамо и са неке друге колоније, од којих им је најмање десетак било ближе него матични свет. Све што је Лорин отац успео да прозбори, обузет паником због протокола, било је:
„Желимо вам добродошлицу на Таласи. Ви сте са Земље претпостављам?” Ово 'претпостављам' учини градоначелника Фордајка бесмртним; протећи ће читаво столеће пре но што се открије да та фраза није сасвим оригинална.
Међу свим људима који су чекали Лора је била једина која није чула потврдан одговор, изговорен на енглеском који током столећа раздвојености као да је постао малчице бржи. Јер у том тренутку она је први пут угледала Леона.
Изишао је из брода и, настојећи да се креће што ненаметљивије, упутио се садрузима у подножју рампе. Можда се задржао да би извршио нека подешавања на контролним уређајима; можда је, што је изгледало вероватније, извештавао о току сусрета велики матични брод, који мора да почива негде горе у свемиру, далеко изнад и последњих трачака атмосфере. Ма шта био разлог, Лорине очи од тог часа нису се заустављале ни на ком другом.
Још тог првог трена постало јој је јасно да њен живот више никада неће моћи да буде исти. Било је то нешто ново и изван свеколиког искуства, нешто што ју је испуњавало чуђењем и страхом истовремено. Побојала се за љубав коју је осећала према Клајду; а чудила се новој и непознатој ствари која јој је ушла у живот.
Леон није био висок као остали садрузи, али је зато био знатно стаменије грађен, одајући утисак моћи и вичности. Његове очи, веома тамне и пуне живости, биле су дубоко усађене у лице грубих црта које нико не би могао назвати лепим, али за које је Лора нашла да је узнемирујуће привлачно. Био је то мушкарац који је имао прилике да види призоре што их она није могла ни да замисли — мушкарац који је, можда, ходио улицама Земље и видео њене знамените градове. Шта је сада радио овде, на самотној Таласи, и откуда оне црте напетости и забринутости око његових очију које су непрекидно нешто тражиле?
Једном ју је већ осмотрио, али поглед му је тада без задржавања склизнуо даље. Сада се вратио, као да га је сећање на то нагнало, и он је први пут постао свестан Лоре, као што је и она од самог почетка била свесна њега. Погледи им се укрстише, премошћујући бездане времена, простора и искуства. Брижна напетост попусти у Леоновим веђама, напете црте лагано се опустише; и он се коначно осмехну.
Био је већ сумрак када су се говори, банкети, пријеми и разговори окончали. Леон је био веома уморан, али му је ум деловао одвећ живо да би му допустио да заспи. После напетости која је владала последњих неколико недеља, пошто су га пробудили продорни и бучни звуци сигнала за узбуну и пошто се са колегама упирао да избави оштећени брод, тешко је могао да појми да су најзад стигли на безбедно.
Какву су само невероватну срећу имали што се ова настањена планета налазила тако близу! Чак и када не би могли да оправе брод и наставе путовање до чијег су их окончања чекала још два столећа, овде су бар могли да остану међу пријатељима. Никакви морнари, било мора или свемира, у оштећеном броду нису се могли ничем бољем надати.
Ноћ је била прохладна и мирна, блештећи непознатим звездама. Но, ипак су се могли разабрати неки стари пријатељи, иако су древна устројства сазвежђа била безнадежно изгубљена. Видео се моћни Ригел, нимало слабији упркос додатним светлосним годинама које су његови зраци морали превалити пре но што стигну до његових очију. А оно мора да је џиновски Канопус, готово у линији са њиховим одредиштем, али на толико већој раздаљини да чак и када буду стигли до свог новог дома он неће изгледати нимало сјајнији него на небу Земље.
Леон затресе главом, као да је желео да одагна из ума тај ошамућујући, хипнотишући призор бескраја. Заборави звезде, рече он у себи ионако ћеш се поново суочити са њима. Држи се овог малог света док си на њену, иако он може бити тек зрнце прашине на путу између Земље коју више никада нећеш видети и циља који те чека на крају пута, кроз стотине година.
Његови пријатељи већ су спавали, уморни и задовољни, као што је и било право. Он ће им се ускоро придружити када му то буде допустио његов неспокојан дух. Али најпре ће се мало упознати са овим светом на који га је случај довео, овом оазом настањеном припадницима његове врсте у пустињама свемира.
Изишао је из дугачке, једноспратне гостинске куће, која је била припремљена за њих очигледно у великој хитњи и запутио се једином улицом Залива палми.
Никога није било напољу, али је из неколико кућа допирала дремљива музика. Изгледало је да мештани имају обичај да рано иду на починак — или су можда и они били исцрпљени узбуђењем и гостољубивошћу тог дана. То је одговарало Леону који је желео да буде сам док му се ускомешане мисли не успокоје.
Из мирне ноћи која га је оптакала постао је свестан мрмљања мора и тај звук га је одмамио са празне улице. Било је мрачно међу палмама, када су се светла села притулила иза њега, али мањи од Таласина два месеца налазио се високо на југу, а његов необичан жути сјај сасвим му је довољно обасјавао пут. Прошао је кроз узан појас стабала и на крају обале која се стрмо спуштала угледао океан који је прекривао готово цео овај свет.
Низ рибарских чамаца био је привучен уз руб воде и Леон лагано крену ка њима, радознао да види како су занатлије Таласе решили један од човекових најстаријих проблема. С одобравањем је осмотрио уредна пластична корита, уске упоредне пловке изван чамца, електричне чекрке за извлачење мрежа, компактан мали мотор, радио са антеном за одређивање правца. Ова готово примитивна, али потпуно примерена једноставност дубоко је деловала на њега; тешко се могао замислити већи контраст правом лавиринту сложености моћног брода који је почивао негде изнад његове главе. За тренутак га је понела једна маштарија; како би било пријатно одбацити све године обуке и учења и заменити живот погонског инжењера на звезданом Броду за спокојан, непрохтеван живот једног рибара! Јамачно им је потребан неко ко ће им одржавати чамце, а можда је могао да смисли и нека побољшања…
Он одбаци те ружичасте снове, уопште не хајући због њихових очигледних мањкавости, и запути се дуж покретног фронта пене где су таласи губили своју последњу снагу у окршају са тлом. Под ногама су му лежали остаци новорођеног живота овог младог океана празне шкољке и оклопи рачића који су зацело прекривали и обале Земље пре милијарду година. Ево, на пример, једне збијено уплетене завојнице од кречњака коју је зацело већ раније видео у неком музеју. Сасвим је могла то бити; свако устројство које је једном послужило сврси Природа бескрајно понавља са света на свет.
Слабашан жути сјај брзо се ширио преко источног неба; пред Леоновим очима Селена, унутрашњи месец, диже се поврх обзорја. Невероватном брзином читав месец, који је био у последњој четврти, изрони из мора, обасјавши обалу изненадном светлошћу.
И у тој плими блиставости Леон наједном виде да није сам.
Девојка је седела на једном чамцу, педесетак јарди даље низ обалу. Била му је окренута леђима и гледала негде ка мору, наизглед несвесна његовог присуства. Леон застаде, не желећи да ремети њену самотност, али и несигуран како стоји са локалним обичајима у овим стварима. Изгледало је веома вероватно, с обзиром на ово време и место, да она некога чека; било би најбезбедније и најтактичније окренути се и тихо вратити у село.
Но, прекасно је донео ту одлуку. Као да ју је плима нове светлости на обали начас уплашила, девојка подиже поглед и истог тренутка га примети. Устала је без журбе и складно, не показавши никакве знаке
