четврт миље од тачке где су се отиснули.
Леон пусти рукохват и они се после краткотрајног лутања зауставише покрај једне ћелије која се ни по чему није разликовала од мноштва других. Али је Лора приметила израз Леоновог лица, схватила је зашто ју је довео овамо и тог часа јој је постало јасно да је коначно изгубила битку.
Девојка која је лебдела у свом кристалном сагу није имала лепо лице, али оно се одликовало изражајношћу и продуховљеношћу. Чак и у овом починку који је трајао столећима на њему су се виделе радост и решеност. Било је то лице правог пионира, граничарке која је могла да стоји уза свог изабраника и да му помаже у баратању сваком врстом фантастичних направа науке у грађењу нове Земље међу звездама.
Веома дуго, несвесна студени, Лора је нетремице посматрала свог уснулог такмаца који никада неће дознати за њено постојање. Да ли се иједна љубав, запита се коначно она, у свеколикој историји света икада окончала на једном тако необичном месту?
Најзад је проговорила, пригушеним гласом као да се бојала да не пробуди те уснуле легије.
„Је ли то твоја жена?”
Леон климну.
„Опрости ми, Лора. Уопште нисам желео да ти нанесем бол…”
„Сада је свеједно. Била је то и моја кривица.”
Застала је за тренутак, помније осмотривши заспалу жену. „А и твоје дете?”
„Да, родиће се три месеца пошто стигнемо.”
Како је необично помислити на трудноћу која траје девет месеци и три стотине година! Па ипак, био је то део истог устројства ствари; а у том устројству, знала је, није било места за њу.
То стрпљиво мноштво ако ње походиће је у сновима до краја живота; када се кристални поклопац затворио иза ње, а топлота јој поново испунила тело, пожелела је да јој и студен што јој се увукла у срце подједнако лако ишчили. Можда ће се једног дана то догодити; али многи дани и многе самотне ноћи морају проћи пре но што до тога дође.
Уопште није упамтила повратни пут кроз лавиринте ходника и коморе пуне одјека; изненадила се када се поново обрела у кабини малог шатла којим се довезла са Таласе. Леон је пришао контролним уређајима, подесио нешто на њима, али није сео за командно место.
„Збогом, Лора”, рече он. „Мој посао је обављен. Најбоље ће бити да останем овде.” Узео ју је за руке; и тада, у последњем тренутку који ће имати заједно, она напросто није знала шта би казала. Чак није могла да види ни његово лице од суза које су јој замаглиле вид.
Шаке му се још једном стиснуше, а онда опустише. Отео му се мукли јецај, а када јој се вид избистрио кабина је већ била празна.
Дуго потом један равномерни, синтетички глас зачу се са контролне табле: „Спустили смо се; молимо вас, изиђите кроз предњу ваздушну комору.”
Устројство отворених врата послужило јој је као путоказ и она ускоро изиђе на чистину пуну живости са које као да је кренула пре читав људски век.
Мала скупина посматрала је брод уз пажњу и занимање, као да га већ стотину пута нису видели како слеће. За тренутак није схватила разлог томе; а онда Клајдов глас забрунда: „Где је? Већ ми је доста овога.”
У неколико корачаја стигао је до рампе и грубо ухватио Лору за мишицу. „Кажи му да изиђе напоље као мушкарац!”
Лора одмахну малко главом.
„Није овде”, узврати она. „Опростила сам се од њега. Никада га више нећу видети.”
Клајд се са неверицом загледа у њу, а онда схвати да девојка говори истину. Истог тренутка она му пође у наручје, јецајући као да јој се срце пара. Када се привила уз њега, срџба му истог часа мину и све што је намеравао да јој каже ишчиле му из ума. Поново је припадала њему; више ништа није било важно.
Скоро педесет часова гејзир је тутњио уз обалу Таласе, све док посао који је обављао није био окончан. Цело острво је посматрало, кроз сочива телевизијских камера, уобличење леденог брега који ће ићи као претходница Магелана на његовом путу ка звездама. Нека га нови штитник боље послужи, молили су се сви који су посматрали, од онога који је понео са Земље. Велика купа леда била је заштићена, током неколико часова док буде стајала близу Таласиног сунца, као хартија танком опном од метала која ју је стално држала у сенци. Овај сунцобран биће повучен чим путовање буде почело; неће бити потребе за њим у међузвезданој пустоши.
Последњи дан дошао је и прошао; Лорино срце није било једино које је осећало тугу сада када је сунце зашло, а људи са Земље опростили се од света који никада неће заборавити а који њихови уснули пријатељи уопште неће упамтити. У истој брзој тишини у којој се првобитно спустило блиставо јаје сада се винуло са чистине, за тренутак застало у знак поздрава поврх села, а онда се подигло пут свог природног елемента. Таласа је остала да чека.
Ноћ је била разнесена бешумним распрскавањем светлости. Једна тачка пулсирајуће блиставости, не већа од обичне звезде, одагнала је све староседеоце неба и сада је преовлађивала њиме, далеко надмашајући бледи диск Селене и стварајући сенке оштрих ивица на тлу — сенке које су се кретале на очи посматрача. Високо горе на међама свемира огњеви који су напајали сама сунца моћно су пламтели, приправљајући се да упуте звездани брод у огромност, на последњу деоницу прекинутог путовања.
Сувих очију, Лора је посматрала утихлу величајност којом је половина њеног срца одлазила пут звезда. Из ње су била ишчилела сва осећања; ако је и имала сузе, оне ће доћи тек касније.
Да ли је Леон већ спавао или је гледао ка Таласи, размишљајући о ономе што је могло бити? У сну или будан шта је сада марило…?
Осетила је Клајдову руку како се обавија око ње и са захвалношћу је прихватила ову утеху спрам самотности свемира. Ово је било место где је припадала; срце јој више неће заблудети. Збогом, Леоне, желим ти срећу на оном далеком свету који ћете ти и твоја деца освојити за човечанство. Али помисли понекад на мене, која сам остала две стотине година за тобом на путу ка Земљи.
Окренула је леђа блиставом небу и загњурила лице у окриље Клајдових руку. Он је стао да је милује по коси незграпно али благо, желећи да има речи којима би је тешио, али и знајући да је ћутање најбоље. Није га испуњавало осећање победе; иако је Лора сада поново била његова, њихово дуго и безазлено дружење више није постојало. Сећање на Леона ће избледети, али никада меће потпуно нестати. Свих дана његовог живота, Клајд је знао, Леон ће стајати између њега и Лоре — дух једног човека који неће бити ни дан старији оног часа када они буду положени у гробове.
Светлост је копнела са неба како се помама звезданог погона притуљивала на самотном путу без повратка велике летелице. Само се једном Лора окренула од Клајда да би поново погледала према броду који се удаљавао. Његово путовање једва да је и почело, али се он ипак већ кретао преко небеског свода брже од сваког метеора; кроз неколико тренутака заћи ће за руб обзорја, одвојивши се од орбите око Таласе и запутивши се ка голим спољним планетама, на пут бескраја.
Она се чврсто припила уз снажне мишице које су је држале, осетивши на образима откуцаје Клајдовог срца — срца које је припадало њој и које више никада неће изневерити. У тишини ноћи разлеже се изненадан, отегнут уздах из грла много хиљада посматрача и она по томе схвати да је Магелан нестао са видика испод руба света. Све је било готово.
Подигла је поглед ка празном небу које се поново осипало звездама, звездама које више никада неће моћи да погледа, не присетивши се при том Леона. Али он је био у праву; тај пут није био за њу. Знала је сада, мудрошћу која је знатно премашала њен узраст, да је звездани брод Магелан одлазио у историју; а Таласа у томе више није имала удела. Прича њеног света почела је и окончала се са пионирима пре три стотине година, али колонисти на Магелану отискивали су се ка победама и подухватима већим од свих што су до сада забележени у сагама човечанства. Леон и његови садрузи покретаће мора, изравњавати планине и суочавати се са незнаним опасностима док њени потомци кроз осам поколења и даље буду сањали под палмама обасјаним сунцем.
А шта је од овога двога било боље ко је могао да просуди?
