обале. При помисли на Клајда проже је грч несигурности, чак и кривице. Никада раније у животу, изузев у магновењима, није помислила ни на једног другог мушкарца до на њега. Сада се више није могла претварати да је то тачно.
„Шта ти је?” упита Леон. „Је ли ти хладно?” Он испружи руку и прсти им се први пут додирнуше, јер је она аутоматски узвратила на исти начин. Али у тренутку додира она се тргла попут уплашене животиње и устукнула.
„Све је у реду”, узврати она, готово љутито. „Касно је — морам кући. До виђења.”
Реакција јој је била тако нагла да је Леон остао изненађен. Је ли рекао нешто што ју је увредило? — упита се он. Она се већ журно удаљавала када је он довикнуо за њом: „Хоћу ли те поново видети?”
Ако је и одговорила, шум таласа надјачао јој је глас. Посматрао ју је како одлази, пометен и помало погођен, размишљајући не по први пут у животу како је тешко докучити ум жене.
За тренутак се колебао да ли да крене за њом и понови питање, али негде у срцу знао је да то није потребно. Срешће се поново — то је било подједнако извесно као и сутрашње рађање сунца.
Живот острва потпуно је постао заокупљен осакаћеним џином који је почивао у свемиру на удаљености од хиљаду миља. Пре свитања и после заласка сунца, када је свет био у тами, али се светлост сунца још опажала у висинама, Магелан се могао разабрати као блистава звезда, најсјајније тело на целом небу изузев два месеца. Али чак и када се није могао видети — када би био изгубљен у јаркости дана или помрачен сенком Таласе — брод никада није избивао далеко од мисли људи.
Тешко је било поверовати да је само педесет чланова посаде звезданог брода пробуђено, као и да се чак ни половина њих ниједном није спустила на Таласу. Изгледало је да се налазе посвуда, обично у малим групама од по двојице или тројице; хитро су ходали, обављајући тајанствене послове, или се возили на малим, антигравитационим скутерима који су лебдели неколико стопа изнад тла и кретали се тако бешумно да је живот у селу наједном постао прилично опасан. Иако су им упућени озбиљни позиви, посетиоци још нису узели удела у културним и друштвеним делатностима острва. Објаснили су, учтиво али одлучно, да све док се не буду постарали око безбедности свог брода неће имати времена ни за шта друго. Касније, свакако, али не сада…
И тако, Таласи није преостало ништа друго до да се наоружа стрпљењем док су Земљани постављали своје уређаје, вршили извиђања, дубоко бушили у стене острва и предузимали низове опита који као да нису стајали ни у каквој вези са њиховим проблемом. Понекад би се накратко посаветовали са научницима Таласе, али су углавном радили на своју руку. Није била ствар у томе што су се држали непријатељски или по страни; радили су тако помно и предано да готово да нису били свесни никога и ничега покрај себе.
Протекла су два дана после првог сусрета пре но што је Лора поново разговарала са Леоном. Виђала га је с времена на време како хита селом, обично са пуном ташном и одсутним изразом на лицу, али тада су имали прилике да измене само кратке осмехе. Но, и то је било довољно да јој се осећања ускомешају, да изгуби спокој и да затрује везу са Клајдом.
Колико јој је памћење досезало, он је био део њеног живота; знали су за размирице и неслагања, али још нико није угрозио његово место у њеном срцу. Кроз неколико месеци ће се венчати — премда више није била сигурна у то, као ни у било шта друго.
'Залуђеност' је била ружна реч која се примењује само на друге људе. Али како другачије објаснити ту жудњу да буде са једним мушкарцем који се наједном обрео у њеном животу ни од куда и који ће морати да оде кроз неколико дана или недеља? Нема сумње да су сјај и романтичност његовог порекла били делимично одговори али то није било довољно објашњење. Постојали су и други Земљани згоднији од Леона, али је она видела само њега и живот јој је сада изгледао празан ако не би бла у његовом друштву.
Крајем првога дана само су чланови њене породице знали за њена осећања; крајем другога сви поред којих би прошла с разумевањем би се осмехивали. Било је немогуће сачувати тајну у једној овако збијеној и брбљивој заједници као што је Залив палми и она је добро знала да нема никакве сврхе да се труди око тога.
До њеног другог сусрета са Леоном дошло је случајно у мери у којој такве ствари уопште могу бити плод случаја. Помагала је оцу око неке преписке и захтева који су просто преплавили села по доласку Земљана и настојала је да се мало разабере у властитим белешкама када се врата канцеларије отворише. Отварала су се, додуше, тако често последњих неколико дана да она више није дизала поглед; њена млађа сестра примала је странке и у њеној надлежности били су сви посетиоци. А онда је зачула Леонов глас; а папири јој се замутише пред очима, а белешке јој се наједном учинише као да су исписане на неком непознатом језику.
„Могу ли да видим градоначелника, молим вас?”
„Разуме се. Ви сте…?”
„Помоћни инжењер Карел.”
„Одмах ћу га позвати. Седите, молим вас.”
Леон се уморно сручи у једну старинску наслоњачу која је представљала најбољи комад намештаја што га је соба за пријем странака могла понудити својим ретким посетиоцима и тек тада спази да га Лора без речи посматра са другог краја просторије.
Умора му намах нестаде и он скочи на ноге.
„Здраво — нисам знао да радиш овде.”
„Живим овде; мој отац је градоначелник.”
Ова помпезна вест није на Леона оставила нарочити утисак. Он приђе до радног стола и подиже дебели том који је Лора читала у паузама између секретарских обавеза.
„Сажета историја Земље”, прочита он, „од освита цивилизације до почетка међузвезданог летења. И све то на хиљаду страна! Штета што се завршава пре три хиљаде година.”
„Надамо се да ћете нам ажурирати ствари. Да ли се много тога збило од када је написана?”
„Довољно да се испуни педесет библиотека, претпостављам. Али пре но што пођемо оставићемо вам копије наше целокупне документације, тако да ће вам историјске књиге каснити само стотину година.”
Кружили су једно око другог, избегавајући једину ствар која је била важна. Када се поново можемо срести? Лорине мисли бешумно су бубњале, неспособне да пробију баријеру говора. Да ли му се стварно допадам или он само води љубазан разговор?
Унутрашња врата се отворише и градоначелник се уз извињавања појави из своје канцеларије.
„Опростите што сте ме чекали, господине Карел, али на вези сам имао председника — долази овамо по подне. Шта могу да учиним за вас?”
Лора се претварала да ради, али куцала је једну исту реченицу осам пута док је Леон саопштавао поруку капетана брода Магелан. Није била нимало паметнија када је завршио; изгледало је да инжењери са звездане летелице желе да поставе некакве уређаје на рту удаљеном миљу од села и да се увере да с тим у вези неће бити никаквих противљења.
„Разуме се!” рече градоначелник Фордајс великодушно, својим нарочитим тоном којим је јасно стављао до знања да за госте ништа није довољно добро. „Само напред тај терен не припада никоме и тамо нико не живи. Шта желите да урадите?”
„Поставићемо гравитациони инвертер, а генератор за њега ваља усидрити у чврсту камену основу. Може бити мало бучно када почне да ради, али мислим да вам овде у селу неће сметати. Разуме се, чим будемо завршили размонтираћемо и покупити опрему.”
Лора је осетила дивљење према оцу. Савршено је добро знала да је Леонов захтев њему звучао потпуно бесмислено баш као и њој, али то се ни по чему није могло видети.
„Савршено је у реду — драго нам је што вам можемо бити од неке помоћи. Да ли бисте казали капетану Голду да председник долази у пет по подне? Послаћу моја кола по њега; пријем је у пола шест у свечаној дворани села.”
Пошто се Леон захвалио и отишао, градоначелник Фордајс пришао је кћери и узео малу хрпу писама која је она прекуцавала не одвећ брижљиво.
„Баш пријатан младић”, рече он, „али је ли одвећ мудро много се загрејати за њега?”
„Не знам о чему говориш.”
„Ма хајде, Лора! Уосталом, отац сам ти, а и очи ме још добро служе.”
