узнемирености или нелагодности. Ставише, да је Леон могао да јој јасно види лице на месечини, био би изненађен изразом тихог задовољства.
Пре само дванаест часова Лора би срдито одбацила помисао да ће овде, на овој самотној обали, срести једног потпуног странца у часу када остатак њеног света већ увелико спава. Чак и сада, могла је да пружи разложно објашњење за своје понашање, да устврди како је осетила неки немир и није могла да заспи, тако да је изишла да се мало прошета. Али дубоко у свом срцу знала је да то није истина; целог дана није престајала да је прогони слика тог младог инжењера, чије је име и положај успела да открије, не изазвавши при том, како се надала, превише знатижеље међу пријатељима.
Чак није у питању била ни срећна околност што га је видела како излази из гостинске куће; посматрала је претежан део вечери са веранде очеве куће, са наспрамне стране улице. А сасвим извесно није била срећа, већ промишљено и пажљиво планирање то што се упутила на овај део обале чим се уверила којим је путем Леон кренуо.
Зауставио се на десетак стопа од ње. (Да ли ју је препознао? Да ли подозрева да ово није случајан сусрет? За тренутак, храброст ју је готово издала, али сада је било прекасно за узмак.) А онда се он искривљено осмехну, од чега као да му је цело лице засијало, тако да се начас учинио још млађим него што је био.
„Здраво”, рече он. „Уопште нисам очекивао да ћу некога срести у ово доба ноћи. Надам се да вас нисам узнемирио.”
„Разуме се да нисте”, узврати Лора, настојећи да јој глас буде што постојанији и неузбуђенији.
„Ја сам са брода, знате. Учинило ми се да би било згодно мало разгледати Таласу док сам на њој.”
На ове последње речи на Лорином лицу изненада се промени израз; туга коју је разабрао на њему збунила је Леона, јер јој није видео узрок. А онда, уз тренутан шок који прати препознавање, он схвати да је ову девојку видео већ раније и би му јасно шта она ради овде. Била је то иста она девојка која му се осмехнула када је изишао из брода — не није тачно: оње био тај који се осмехнуо…
Није се имало шта рећи. Они су се немо посматрали преко таласастог песка, обоје опчињени чудом које их је спојило у безмерју времена и простора. А тада, као у несвесном сагласју, они седоше једно наспрам другог на ивицу чамца, и даље без речи.
Ово је лудост, рече Леон у себи. Шта ја овде радим? Каква права имам ја, луталица која пролази кроз овај свет, да посежем у животе овдашњих житеља? Треба да се извинимо и да препустим ову девојку обали и мору који су њен завичај, а не мој.
Па ипак, није отишао. Сјајан диск Селене подигао се за читаву ширину шаке поврх мора када је он коначно казао: „Како се зовеш?”
„Лора”, одговори она благим, напевним нагласком острвљана, који је звучао веома пријатно, али га није увек било лако разумети.
„А ја сам Леон Карел, помоћни погонски инжењер на звезданом броду Магелан.”
Она се благо осмехнула када се представио и тог часа схвати да је она већ зацело знала његово име. Истог тренутка сину му једна потпуно небитна и хировита помисао; до пре само неколико минута био је мртав уморан, спреман да се свакога часа окрене и пође на починак на коме је већ одавно требало да буде. Но, сада је био потпуно разбуђен а бодар — на почетку, како је испало, једне нове и непредвидљиве пустоловине.
Али зато је Лорина наредна опаска била сасвим предвидљива: „Како ти се допада Таласа?”
„Дај ми мало времена”, узврати Леон. „Имао сам прилику да видим само Залив палми, па и њега тек површно.”
„Хоћете ли се дуго задржати овде?”
Пауза је била једва приметна, али ју је његово ухо разабрало. Тек је ово било питање које је уистину било важно.
„Нисам сигуран”, одговори он искрено. „Све зависи од тога колико ће оправке потрајати.”
„Шта се покварило?”
„Ох, налетели смо на нешто што је било превелико да би га наш метеорски штитник апсорбовао. И трас! — да остали смо без штитника. Нема нам друге до да направимо нови.”
„И мислите да то можете овде да урадите?”
„Надамо се. Главни проблем биће подизање око милион тона воде до Магелана. Срећом, мислим да ће Таласа безболно моћи да се лиши толике количине.”
„Воде? Не разумем.”
„Па, познато ти је да звездани брод путује готово брзином светлости; но, чак и тако, потребно је много година да би се стигло на одредиште, тако да улазимо у стање одложеног оживљавања, а за то време брод је под аутоматским контролама.”
Лора климну. „Разуме се тако су и наши преци стигли овамо.”
„Сама брзина не би представљала проблем да је свемир уистину празан али он то није. Један свемирски брод сусреће се са хиљадама атома водоника, честицама прашине, а понекад и крупнијим честицама сваке секунде лета. При брзини која је готово равна светлосној ти комадићи космичког отпада имају огромну енергију и зачас би спалили брод. Стога носимо штит на отприлике миљу испред летелице и пуштамо да уместо нас он сагори. Имате ли кишобране на овом свету?”
„Овај… да”, узврати Лора, очигледно пометена несувислошћу питања.
„Онда можеш да упоредиш свемирски брод са човеком који иде насупрот пљуску иза заклона кишобрана. Киша је у нашем случају космичка прашина између звезда, а брод нам је имао пех да остане без кишобрана.”
„А нови можете начинити од воде?”
„Да, то је најјефтинији градивни материјал у васељени. Смрзнемо је у ледени брег који путује испред нас. Зар има нешто једноставније од тога?”
Лора ништа није одговорила; мисли као да су јој одлутале новим смером. А онда проговори поново, гласом који је био тако пригушен и чежњив да се он морао нагнути како би је разумео спрам шума таласа: „А са Земље сте кренули пре стотину година?”
„Пре сто четири. Разуме се, нама изгледа као тек неколико недеља, будући да смо били у дубоком сну, све док нас аутопилот није пробудио. Сви колонисти су још у стању одложеног оживљавања; они уопште не знају да се нешто догађа.”
„А ви ћете им се на крају поново придружити и такође преспавати пут до звезда.”
Леон климну, избегавајући њен поглед. „Тако је. Долазак на планету биће одложен за неколико месеци, али шта то мари на путовању које траје три стотине година?”
Лора показа ка острву иза њих, а онда према мору без обала на чијем су рубу стајали.
„Необична је помисао да твоји уснули пријатељи тамо горе никада неће упознати све ово. Жалим их због тога.”
„Да, само ће нас педесетак инжењера сачувати спомен на Таласу. За све остале на Броду наше заустављање овде биће тек пука ставка у бродском дневнику стара стотину година.”
Он осмотри Лорино лице и поново разабра тугу у њеним очима.
„Зашто си због тога несрећна?”
Она одмахну главом, неспособна да одговори. Како се може изразити осећање самотности које су у њој изазвале Леонове речи? Животи људи, све њихове наде и страховања, изгледали су тако мајушни спрам непојамних огромности којима су се они одважили да пркосе. Помисао на то тристогодишње путовање, до чије још ни половине нису стигли, представљало је нешто пред чим је њен ум устукнуо од ужаса. Па ипак — у њеним властитим жилама текла је крв оних раних пионира који су превалили исти пут до Таласе, пре много столећа.
Ноћ више није била пријатељска; наједном ју је испунила жудња за домом и породицом, за малом собом у којој се налазило све што је поседовала и која је била цео свет за који је знала и који је желела. Хладноћа свемира смрзла јој је срце; зажалила је сада што се уопште упустила у ову луду пустоловину. Било је време — и те како — да пође.
Док се придизала, приметила је да су седели на Клајдовом чамцу и запитала се какав ју је то несвесни подстицај ума нагнао баш на ово пловило међу свим осталим малим чамцима који су стајали постројени дуж
