„Он се”, шмрк, „ни најмање не занима за мене.”
„А ти за њега?”
„Не знам. Ох, тата, тако сам несрећна!”
Градоначелник Фордајс није био храбар човек, тако да је постојала само једна ствар коју је могао учинити. Пружио јој је своју марамицу и брже-боље се повукао у канцеларију.
Био је то најтежи проблем са којим се Клајд суочио у животу, а није било никаквих преседана по којима би се равнао. Лора је припадала њему — сви су то знали. Да му је такмац био неки други мештанин или неко са неког другог краја Таласе, тачно би знао шта му ваља чинити. Али закони гостопримства, а понајпре његово урођено зазирање од свега са Земље, спречавали су га да љубазно замоли Леона да се окрене на другу страну. То не би било први пут да се ово догодило, а у ранијим навратима није се суочио ни са каквим потешкоћама. Понајпре стога што је Клајд био висок преко шест стопа, складно развијен и није имао нимало сувишног сала, иако је био тежак читавих сто деведесет фунти.
Током дугих сати на мору, када није имао ништа друго да ради до да се носи са властитим мислима, Клајд се забављао идејом о кратком, оштром окршају са Леоном. Сукоб би био веома кратак; иако Леон није био мршав као већина Земљана, одликовао се њиховим бледим, испосничким изгледом и очигледно није био равноправан противник некоме ко је водио живот пун физичких активности. У томе је и била невоља — двобој не би био поштен. Клајд је добро знао да би изазвао гнев јавности ако би се ухватио укоштац са Леоном, ма колико разлози тог сукоба били оправдани.
А колико су, заправо, били оправдани? Био је то велики проблем који је мучио Клајда, баш као што је морио и много милијарди мушкараца пре њега. Изгледало је да је Леон сада практично члан породице; сваки пут када би позвао градоначелникову кућу, Земљанин као да се налазио тамо под овим или оним изговором. Љубомора је била осећање које раније није задавало главобоља Клајду, а њему се нимало нису допадали њени симптоми.
Још је био силно бесан због плеса. Био је то најзначајнији друштвени догађај годинама уназад; штавише, мало је вероватно да ће се Заливу палми икада у будућности поново указати једна таква прилика.
Имати председника Таласе, половину већа и педесет посетилаца са Земље у селу у истом тренутку било је нешто што се тешко могло поново збити са ове стране вечности.
И поред крупноће и незграпности Клајд је био добар играч, нарочито када му је партнерка била Лора. Али те ноћи мало је имао прилике да то покаже, Леон је био одвећ заузет показивањем најновијих плесова са Земље најновијих, наиме, уколико пређете преко чињенице да су тамо већ стотину година били изван моде — осим ако се нису вратили у међувремену и поново постали модни хит. Према Клајдовом мишљењу, Леонова техника била је сасвим скромна, а и игре ружне; занимање које је Лора показала за њих изгледало му је крајње смешно.
Поступио је довољно будаласто да јој то каже када му се указала прилика; и то је био последњи плес који је одиграо са Лором те вечери. Што се ње тиче после тога њега као да уопште и није било тамо. Клајд је издржао бојкот колико је могао, а онда је отишао до бара са једном помишљу у глави. Брзо је прионуо на њу а тек када је невољно дошао к себи наредног јутра схватио је шта је пропустио.
Плес се рано завршио; уследио је кратак председников говор трећи те вечери у коме је он представио заповедника звезданог брода и обећао једно мало изненађење. Капетан Голд такође је био кратак; био је то човек који се очигледно боље сналазио у издавању наређења него у држању говора:
„Пријатељи”, поче он, „познато вам је због чега смо овде и мислим да не морам да кажем колико ценимо ваше гостопримство и вашу љубазност. Никада вас нећемо заборавити и једино нам је жао што нећемо имати довољно времена да се боље упознамо са овим прелепим острвом и његовим житељима. Надам се да ћете нам опростити сваку привидну неуљудност, али оправка брода и безбедност наших садруга стално су нам најпречи на памети.
Посматрано на дуге стазе, невоља која нас је довела овамо може се за обе заједнице показати као срећна околност. Боравак овде остаће нам у најлепшем сећању и представљаће право надахнуће за нас. Оно што смо видели овде за нас је добар наук. Када бисмо сама успели да свет што нас чека на крају нашег путовања учинимо подједнако погодним домом за човека као што је то Таласа.
Пре но што наставимо путовање биће нам и дужност и задовољство да вас опскрбимо свим расположивим архивским материјалом који ће вам помоћи да премостите бездан који зјапи од вашег последњег контакта са Земљом. Сутра ћемо позвати ваше научнике и историчаре на наш брод како би могли да прекопирају све траке са информацијама које пожеле. Уздамо се да ћемо вам на тај начин оставити легат који ће обогатити ваш свет током много потоњих поколења. То је најмање што можемо да учинимо.
Али вечерас наука и сторија могу да чекају, јер имамо и друга блага. Земља није доколичила током столећа од када су ваши преци отишли. Послушајте сада један део нашег заједничког наслеђа који ћемо оставити на Таласи када кренемо.”
Светла се притулише; музика поче. Нико ко је био присутан никада неће заборавити тај тренутак; у трансу чуђења Лора је слушала оно што су људи написали у звуцима током столећа раздвојености. Време није ништа значило; није била чак ни свесна Леона који је стајао поред ње, држећи је за руку, док је музика протицала крај њих.
Биле су то ствари које она никада није упознала, ствари које су припадале Земљи и једино Земљи. Споро одзвањање моћних звона које се дизало попут невидљивог дима са торњева старе катедрале; пој стрпљивих бродара, на хиљаду језика сада заувек изгубљених, док веслају кући спрам надолазеће плиме у сам смирај дана; песме војски што марширају у битке које су у међувремену постале лишене сваког бола и зла; измешани жамор десет милиона гласова док се човекови највећи градови буде у сусрет зори; хладан плес поларне светлости поврх бескрајних мора леда; грмљавина моћних мотора који се успињу друмовима за звезде. Све је то чула у музици и песмама који су изронили из ноћи у напевима далеке Земље који су до ње стигли преко многих светлосних година…
Кристално бистар сопран, који је понирао и узлетао попут какве птице на самом рубу чујности, певао је тугованку без речи која је дирала право у срце. Била је то нарицаљка за све љубави изгубљене у самотности свемира, за пријатеље и домове који више не могу бити виђени и коначно морају да ишчиле из сећања. Била је то песма за све изгнанике и она је подједнако јасно говорила како онима које је од Земље раздвајало десет поколења тако и путницима којима су њена поља и градови изгледали удаљени тек неколико недеља.
Музика је замрла у тами; влажних очију, избегавајући речи, житељи Таласе полако су се разишли кућама. Али Лора то није учинила; постојала је само једна одбрана од самоће која је стала да јој тишти душу. И она ју је убрзо нашла, у топлој ноћи шуме, док су се Леонове руке обавијале око ње, а душе и тела им се спајали попут путника изгубљених у негостољубивој дивљини, потражили су топлину и спокој покрај ватре љубави. Док та ватра буде горела, они ће бити безбедни од сенки које су гамизале кроз ноћ; а свеколика васељена звезда и планета смањила се до размера обичне играчке која им је могла стати у шаке.
За Леона то никада није било у потпуности стварно. И поред све хитње и опасности које су их довеле овамо, понекад му се чинило да ће на крају путовања тешко моћи да увери самога себе да Таласа није представљала само сан који му је дошао након дуготрајног спавања. Ова ватрена и уклета љубав, на пример; он је није тражио напросто му се догодила. Било је мало мушкараца, рече он у себи, који је не би прихватили да су се, као и он, спустили после недеља неизвесности и брижности на овај опојан, пријатан свет.
Када не би био везан послом упућивао се у дуге шетње са Лором далеко од села, где су људи ретко одлазили и где су једино роботски култиватори реметили самоћу. Лора би га сатима испитивала о Земљи али никада није помињала планету која је представљала Магеланово одредиште. Он је одлично разумео разлоге за то и дао је све од собе да утажи њену неизмерну радозналост о свету који је већ представљао 'дом' већем броју људи него што га је видело властитим очима.
Веома се разочарала када је чула да је прошло доба градова. Упркос свему што јој је Леон испричао о потпуно децентрализованој култури која је сада прекривала планету од пола до пола, она је и даље размишљала о Земљи у светлости таквих ишчезлих џинова као што су Чандригар, Лондон, Астроград или Њујорк; била јој је тешко да појми да су они заувек нестали, а са њима и начин живота који су оличавали.
