„Магла бих да учим, постоји мноштво ствари које бих могла да радим. Само да останемо заједно!”
Држао ју је на дужини руку, гледајући је у очи. У њима се огледала туга, као и искреност. Уистину верује у оно што каже, рече Леон у себи. Први пут је осетио грижу савести. Сметнуо је с ума — или хотимице није упамтио колико само ове ствари могу изгледати озбиљније једној жени него једном мушкарцу.
Ниједног тренутка није имао намеру да нанесе бол Лори; веома му је била драга и с наклоношћу ће је се сећати цео живот. Управо је откривао, као и толики мушкарци пре њега, да није увек лако рећи збогом.
Преостала му је само једна ствар. Боље кратак, оштар бол него дуготрајна горчина.
„Пођи са мном, Лора”, рече он. „Желим нешто да ти покажем.”
Нису разговарали док ју је Леон водио ка чистини коју су Земљани користили као узлетиште. Посвуда су се налазили разбацани делови загонетне опреме; поједини уређаји поново су бивали запакивани, док су други остављани острвљанима да их користе по свом нахођењу. Неколико антигравитационих скутера стајало је паркирано у сенци под палмама; чак и кад нису били у употреби, уздржавали су се од додира са тлом, лебдећи стопу-две поврх траве.
Али Леона то није занимало; он се сврховито запутио ка блиставом овалу који је преовлађивао чистином, изменивши неколико реченица са инжењерима који су стајали покрај летелице. Била је то кратка расправа, а онда су она двојица положила оружје, прилично радо.
„Још није потпуно натоварена”, објасни Леон, док је помагао Лори да се попне уз рампу. „Али ипак ћемо поћи. Други шатл ће ионако бити доле за пола сата.”
Лора се наједном обрела у свету који никада раније није упознала — свету технологије у коме би и најблиставији инжењер или научник са Таласе били изгубљени. Острво је располагало свим машинама које су му биле потребне за живот и срећу; ово је, међутим, било нешто што је стајало сасвим изван његових домашаја. Лора је једном видела велики компјутер који је био дословни владалац над њеним сународницима; са његовим одлукама они се нису слагали не једном у поколењу. Тај џиновски мозак био је огроман и сложен, али ова машина одликовала се застрашујућом једноставношћу која је деловала упечатљиво чак и њеном нетехничком уму. Када је Леон сео за апсурдно малу контролну таблу, изгледало је да му шаке не раде ништа друго до лако почивају на њој.
Но, зидови су наједном постали провидни и кроз њих се указала Таласа, која се већ смањивала испод. Није постајао никакав осећај кретања, никакав шапат звука, али острво се на њихове очи удаљавало. Магловити руб света, велики лук који је раздвајао морску плавет од сомотног црнила свемира, постајао је све закривљенији са сваком секундом која би минула.
„Погледај”, рече Леон, показујући ка звездама.
Брод се већ могао видети и Лору наједном обузе осећање разочараности због његових малих размера. Успела је да разабере мноштво улаза око средишњег дела, али је зато изгледало да нема никаквих других отвора на здепастом, угаоном трупу летелице.
Привид је потрајао само секунду. А онда, уз шок неверице који јој је потпуно пореметио сва чула и довео је на руб вртоглавице, она схвати колико су је само безнадежно властите очи обмануле. Оно нису били улази; брод се и даље налазио миљама далеко. Оно што је угледала биле су отворене капије кроз које су улазили и излазили шатлови на линији између звезданог Брода и Таласе.
У свемиру не постоји осећање перспективе, будући да су тамо сва тела јасна и оштра без обзира на раздаљину. Ипак и када се труп Брода узносио тик уз њих, попут џиновског, закривљеног, металног зида који помрачује звезде, није било правог начина да се процени његова величина. Једино је успела да претпостави да му дужина износи најмање две миље.
Шатл се укотвио, колико је Лора успела да просуди, без икаквог Леоновог уплива. Кренула је за њим из мале контролне просторије, а када се ваздушна комора отворила, она је са изненађењем установила да могу право да изиђу на једну од пешачких трака свемирског брода.
Обрели су се у дугачком, цевастом ходнику који се у оба смера пружао докле је поглед допирао. Под им се кретао под стопалима, носећи их брзо и лако иако Лора, што јој је било необично, није искусила изненадан трзај када је закорачила на покретну траку која ју је сада превозила кроз брод. Још једна у низу тајни које ће за њу заувек остати неразјашњене: биће их још мноштво пре но што Леон буде завршио са показивањем Магелана.
Прошао је читав час пре но што су срели неко људско биће. За то време мора да су превалили много миља: понекад су били ношени покретним ходницима, док су у другим приликама били дизани кроз дугачке цеви у којима је укинута сила теже. Било је очигледно шта Леон покушава да учини; настојао је да јој дочара известан утисак о величини и сложености овог вештачког света који је био саздан да би пренео семе нове цивилизације на звезде.
Сама стројарница, са својим уснулим, прекривеним чудовиштима од метала и кристала, мора да је била дугачка читавих пола миље. Док су стајали на једној тераси високо изнад тог огромног попришта притајених сила, Леон јој рече поносно, премда можда не сасвим тачно: „Они су моји.” Лора осмотри џиновска, недокучива обличја која су јој донела Леона преко многих светлосних година и није знала да ли да их благосиља због онога што су учинили или да их проклиње због онога што ће ускоро учинити.
Брзо су прошли кроз пећинаста спремишта, пренатрпана машинама, уређајима и залихама неопходним да се једна девичанска планета преобрати у погодно станиште људског рода. Постојале су миље и миље складишних рафова, на којима су биле спремљене траке, микрофилмови или још сажетији видови ускладиштеног културног наслеђа човечанства. Ту су затекли групу стручњака са Таласе, који су изгледали прилично ошамућено, настојећи да установе колики део тог свеколиког блага могу да преберу за неколико сати које су имали на располагању.
Да ли су и моји преци, запита се Лора, били исто овако изврсно опремљени када су се отиснули кроз свемир? Сумњала је у то; њихова летелица била је знатно мања, а и Земља мора да је много докучила о техникама међузвездане колонизације током столећа после похода на Таласу. Када уснули путници Магелана буду стигли на свој нови дом, успех ће им бити зајамчен ако им полет духа буде саобразан материјалном благу.
Сада су стигли до једних великих, белих врата која су се бешумно отворила у страну када су им приступили, откривши нешто што је изгледало крајње непримерено атмосфери једног свемирског брода: гардеробу у којој су низови тешких крзнених кабаница висили са кука. Леон је помогао Лори да обуче једну од њих, а затим одабрао једну и за себе. Ништа не схватајући, кренула је за њим ка једном кругу замрзнутих стакала постављених у паду; он се ту окрену ка њој и рече јој: „Тамо где идемо нема силе теже, тако да се држи уз мене и ради тачно оно што ти кажем.”
Кристални капак подиже се нагоре попут стакленог поклопца џепног сата и из дубине их запахну дах студени какав Лора не само да раније у животу није искусила, него чак није ни слутила да је тако нешто могуће. Танушни праменови влаге кондензоваше се у смрзнутом ваздуху, заигравши поред ње попут каквих утвара. Она осмотри Леона погледом који као да је рекао: „Свакако не очекујеш од мене да пођем тамо доле!”
Он јој умирујуће узе руку и рече: „Не брини кроз неколико минута уопште нећеш примећивати хладноћу. Ја ћу поћи први.”
Тренутак потом нестало га је у отвору; Лора је оклевала за тренутак, а онда крену за њим доле. Доле? Не; била је то погрешна реч; 'горе' и 'доле' ту више нису постојали. Сила теже била је укинута и она је лебдела без тежине у тој студеној, снежнобелој васељени. Свуда око ње пружале су се блиставе стаклене саће, творећи на хиљаде и десетине хиљада хексагоналних ћелија. Међусобно су биле спојене сноповима цеви и мноштвом жица, а свака ћелија била је довољно велика да у њу стане једно људско биће.
И у свакој се оно уистину и налазило. Свуда око ње спавало је на хиљаде колониста којима је Земља још била, у дословном смислу, јучерашњи спомен. Шта ли су само сањали, негде на непуној половини свог спавања од три стотине година. Да ли је мозак уопште сањао на тој мрачној ничијој земљи између живота и смрти?
Уски, бескрајни појасеви, опремљени ручкама сваких неколико стопа, клизили су прочељем саћа. Леон се ухвати за један од тих покретних рукохвата и он их брзо повуче преко великог мозаика хексагона. Два пута су променили правац, прешавши са једног појаса на други, све док на крају нису стигли на читавих
