„Када смо кренули са Земље”, објаснио јој је Леон, „највећа популациона средишта били су универзитетски градови попут Оксфорда, Ен Арбора или Канбере; у некима од њих налазило се и до педесет хиљада студената и професора. Ниједан од преживелих градова нема чак ни упола толики број житеља.”
„Али шта се догодило са њима?”
„Ох, није постајао само један узрок, али је целу ствар започео развој комуникација. Чим је на Земљи постало могуће да свако са сваким буде у вези само на притисак дугмета, нестале су готово све потребе за градовима. А онда је изумљена антигравитација, тако да су се ствари, куће и све остало могли превозити преко неба без обзира на географске особености. То је окончало посао брисања раздаљина који су авиони почели пре неколико столећа. После тога људи су почели да живе где им се усхте и градови су изумрли.”
За тренутак Лора ништа није одговорила; лежала је на трави, посматрајући понашање једне пчеле, чији су преци, баш као и њени, били житељи Земље. Узалудно се упирала да се домогне нектара из једне домородачке врсте цвећа; инсектни живот још није никао на овоме свету, тако да ретко локално цвеће није измислило мамце за ваздушне посетиоце.
Осујећена пчела одустала је од безнадежног задатка и љутито одзујала; Лора се понадала да ће инсект показати довољно разборитости и отићи у воћњак где га је чекало предусретљивије цвеће. Када је поново проговорила, преточила је у речи један сан који је походио човечанство већ скоро хиљаду година.
„Сматраш ли”, рече она чежњиво, „да ћемо икада пробити брзину светлости?”
Леон се осмехну, схвативши у ком јој правцу иду мисли. Путовати брже од светлости, отићи на Земљу, али се и вратити на матични свет док су ти пријатељи још живи сваки колониста мора да је, пре или касније, сневао о овоме. Није постојао ниједан други проблем, у свеколикој историји људске расе, у чије је решавање уложено толико напора, али који је и даље остајао потпуно нерешив.
„Мислим да нећемо”, рече он. „Да је ствар изводљива, неко би до сада јамачно установио како се може извести. Не, преостаје нам само спори начин; јер другога једноставно нема. Васељена је напросто тако саздана.”
„Али свакако и даље можемо остати у вези!”
Леон климну. „Тако је”, узврати он, „и ми то покушавамо. Не знам где је запело, али требало је да већ поодавно успоставите везу са Земљом. Слали смо наше роботске гласнике на све колоније, који су подносили потпун извештај о свему што се догодило до тренутка поласка; гласници је такође требало да одговарајуће извештаје доставе Земљи. Ове вести су сакупљане, обрађиване и поново упућиване у свемир следећим низом гласника. Тако смо развили својеврсну међузвездану новинску агенцију, при чему је Земља била централа. Разуме се, дејство ове службе је споро, али нема другог начина да се та ствар обавља. Ако је последњи гласник за Таласу изгубљен, други мора да је већ на путу можда и више њих, на међусобном размаку од двадесет или тридесет година.”
Лора покуша да предочи себи огромну, звездану мрежу гласника, који хитају између Земље и њене раштркане деце, запитавши се при том зашто је Таласа заобиђена. Но, све док је Леон био уз њу то није изгледало важно. Он се налазио овде, а Земља и звезде биле су далеко. Баш као што је далеко било и сутра, ма какве несреће доносило…
До краја недеље посетиоци су подигли здепасту, тешко подупрту пирамиду од металних траверзи у којој је био смештен неки мрачан механизам, на стеновитом рту уз обалу мора. Заједно са преосталих пет стотина седамдесет једним житељем Залива палми и неколико хиљада посматрача који су се искупили у селу, Лора је посматрала извођење првог теста. Никоме није допуштено да приђе ближе од четврт миље од машине — мера предострожности која је прилично узнемирила острвљане слабијих живаца. Знају ли Земљани шта раде? Шта ако нешто пође како не ваља? Уосталом, шта уопште раде?
Леон се са колегама налазио у металној пирамиди, вршећи последња подешавања 'грубо довођење у жижу', како је објаснио Лори, премда јој то баш ништа није казивало. Посматрала је уз исто брижно неразумевање као и сви остали острвљани како удаљене прилике излазе из машине и удаљују се до ивице заравњене стене на којој је направа подигнута. Остали су ту да стоје, мала група прилика која се оцртавала спрам океана, гледајући према мору.
На миљу од обале нешто необично почело је да се збива са водом. Изгледало је да се подиже бура — али таква која је била ограничена на подручје које је у пречнику имало свега неколико стотина јарди. Уздизали су се таласи велики попут планина, ударајући једни у друге, а онда брзо падајући. Кроз неколико минута одјеци овог поремећаја стигли су до обале, али средиште мале буре као да се уопште није мицало. Изгледа, помисли Лора, као да се неки невидљиви прст спустио са неба да би усковитлао море.
Наједном, свеколико устројство се промени. Таласи се више нису разбијали једни о друге; почели су складно да се крећу, хитајући све брже у збијеном кругу. Из мора је ницала купа воде, постајући из секунде у секунду све виша и тања. Већ је достигла висину од сто стопа, а звук њеног рођења представљао је срдиту грмљавину која је испуњавала ваздух и изазивала ужас у срцима свих који су је чули. Свих, наиме, осим мале групе људи који су призвали ово чудовиште из дубина и који су и даље спокојно и самоуверено посматрали призор, не обазирући се на таласе који су им се разбијали готово о ноге.
Узвртела кула воде сада се брзо успињала у небо, продирући кроз облаке попут стреле на путу према свемиру. Њен запенушани врх већ се изгубио са видика и са неба је почео да се слива постојани пљусак, ненормално крупних капи, попут оних које наговештавају олујну непогоду. Није сва вода која је подизана из јединственог океана Таласе стизала до свог далеког одредишта; један део успевао је да умакне сили која ју је зауздавала и враћао се натраг са руба свемира.
Гомила која је посматрала стала је полако да се разилази; збуњеност и страх већ су уступили место мирном прихватању. Човек је кадар да контролише силу теже већ пет стотина година и овај трик — ма колико деловао спектакуларно није се могао поредити са чудом лета свемирског брода од сунца до сунца брзином која је тек нешто мало мања од светлосне.
Земљани су се сада враћали ка својој машини, очигледно задовољни оним што су постигли. Чак и са ове даљине могло се видети да су срећни и опуштени можда први пут од како су дошли на Таласу. Вода за поновно стварање Магелановог штитника налазила се на путу ка свемиру, где ће је уобличити и замрзнути друге необичне силе које су ти људи учинили својим слугама. За неколико дана биће спремни за полазак, а њихов велики међузвездани ковчег изгледаће као нов.
Све до ових тренутака Лора се надала да можда неће успети. Сада од те наде није преостало ништа: пред очима јој је стајао вештачки одлив воде који је носио свој товар из мора. Понекад би се благо зањихао, а основа би се померила напред-назад, као да се саображава равнотежи између огромних, невидљивих сила. Али налазила се потпуно под контролом и извршиће задатак који јој је намењен. То је, међутим, Лори значило само једну ствар: ускоро ће морати да се опрости од Леона.
Лагано је кренула према удаљеној групи Земљана, пребирајући по мислима и покушавајући да примири осећања. А онда се Леон одвоји од својих колега и пође јој у сусрет: олакшање и срећа стајали су му исписани на лицу, али они брзо ишчилеше чим је спазио Лорин израз.
„Па”, рече он скрушено, готово као ђак кога су ухватили у неком прекршају, „успели смо.”
„И? Колико ћеш још остати овде?”
Он нервозно поче да шара ногама по песку, неспособан да је погледа у очи.
„Ох, око три дана — можда четири.”
Покушала је да ово прими мирно; уосталом, то је и очекивала — није посреди било ништа ново. Али није јој пошло за руком и сва је срећа била што се око њих није нико налазио.
„Немој отићи!” узвикну она очајно. „Остани овде на Таласи!”
Леон је благо узе за руке, а онда промрмља:
„Не, Лора ово није мој свет; никада се не бих уклопио у њега. Пола живота провео сам у обучавању за посао који сада радим; никада не бих могао да будем срећан овде где више нема нових граница. За месец дана умро бих од досаде.”
„Онда ме поведи са собом!”
„Не мислиш ваљда озбиљно?”
„Сигурно да мислим.”
„Само ти се тако чини; ти још мање припадаш мом свету него ја твом.”
