hermeticnim poklopcem. A sta moze takav poklopac od plastike protiv razornog metka?
Mati nije usao u paviljon. Neka sami sve pogledaju, pomisli. Sami su pucali, neka sada sami i gledaju. Otvoreno govoreci, on tog dana jednostavno nije mogao da ude u paviljon. Spustio je karabin na pesak i napregavsi se, podigao kameru.
Jedna noga tronosca je bila savijena, i kamera je stajala nakrivo.
„Svinja!“ rece Mati s mrznjom u glasu. On se bavio snimanjem meteorita i kamera je bila njegov jedini instrument. Presao je preko cele teritorije opservatorije ka meteoroloskoj kucici. Prasina na celoj povrsini bila je izrivena i Mati je besno gazio karakteristicne jame — tragove ‘letece pijavice’. Zasto ona sve vreme dolazi ovamo, na ovo mesto? — mislio je. No, neka se muva oko kuce. Pa, u krajnjem slucaju, neka ude i u garazu. Ali ne, ona dolazi bas ovamo, na ovo mesto gde se nalaze instrumenti. Zar ovde mirise na ljude, sta li?
Vrata meteoroloske stanice su bila iskrivljena i nisu mogla da se otvore. Mati beznadezno odmahnu rukom i vrati se kameri. Jedva je nekako skinuo kameru sa tronosca i stenjuci, spusti je na rasireno satorsko platno. Posle toga je podigao tronozac i poneo ga u kucu. Ostavio ga je u radionici i svratio u trpezariju. Natasa je sedela kraj radio-stanice.
„Jesi li izvestila?“ upita je Mati.
„Znas, ruke me jednostavno vise ne slusaju“, ljutito rece ona. „Casna rec, jednostavnije je da otrcim tamo.“
„Sta je?“ upita je Mati.
Natasa je naglo okrenula regulator jacine. Nizak, umoran glas se zacuo u sobi:
„Sedma, sedma, govori Sirt. Zasto nema izvestaja? Cujte, sedma! Dajte izvestaj!“
Sedma poce da bubnja ciframa.
„Sirt!“ rekla je Natasa. „Sirt! Govori prva!“
„Prva, ne smetajte“, rekao je umoran glas. „Imajte malo strpljenja.“
„Pa onda izvoli“, rece Natasa i okrenu regulator jacine u obrnutom pravcu.
„A sta ti, zapravo, hoces da ih izvestis?“ upita Mati.
„Hocu da ih izvestim o svemu sto se ovde desilo“, odgovori Natasa. „Pa to je nesrecan slucaj!“
„Sad vec i nesrecan slucaj“, pobuni se Mati. „Svake noci se desava takav nesrecan slucaj kod nas.“ Natasa se zamisljeno nalakti na sto.
„A znas, Mati“, rece ona, „danas je pijavica prvi put dosla danju.“
Mati se celom sakom zamisljeno uhvati za lice. To je bila istina. Ranije su pijavice dolazile ili samo nocu ili pred samo svanuce.
„Da“, rece. „Da. Ja to shvatam ovako: osilile su se.“
„I ja to shvatam isto tako“, rece Natasa. „Sta se vidi tamo, napolju?“
„Idi, pa vidi sama, to ce biti najbolje“, rece Mati. „Moju kameru su unakazili.
Danas necu moci da osmatram.“
„Da li su nasi tamo?“ upita Natasa. Mati se zbuni.
„Da, tamo su“, rece i neodredeno mahnu rukom. Najednam se zamislio o tome sta ce reci Natasa kad bude videla rupu od metka na vratima paviljona.
Natasa se ponovo okrenu ka radio-stanici, a Mati tiho zatvori za sobom vrata.
Izisao je iz kuce i ugledao krauler. Krauler je leteo velikom brzinom, skakucuci sa brezuljka na brezuljak. Za njim se do samih zvezda dizao gust zid prasine i na tom crveno-zutom fonu se jasno videla jaka figura Penjkova, koji je stajao sa karabinom naslonjenim na bok. Kraulerom je, razume se, upravljao Sergej. On je krenuo kraulerom pravo prema Matiju i ukocio tek na pet koracaji pred njim. Gust oblak prasine je obavio teritoriju opservatorije.
„Kentauri“, rece Mati brisuci naocare. „Konjska glava na ljudskom telu.“
„Pa sta?“ rece Sergej skocivsi na zemlju. Za njim je lagano sisao Penjkov.
„Otisla je“, rece on.
„A ja bih rekao da je nisi ni pogodio“, rece Sergej. Penjkov vazno klimnu glavom.
„I ja bih rekao to isto“, rece on.
Mati mu je prisao i povukao ga za rukav krznenog kaputa.
„Hajdemo“, rece.
„Kuda?“ upita Penjkov braneci se.
„Hajdemo, hajdemo, strelce“, rece Mati. „Pokazacu ti sta si sigurno i precizno pogodio.“
Prisli su paviljonu i zaustavili se ispred vrata. „Uh, boga mu“, rece Penjkov.
Sergej bez ijedne reci polete unutra.
„Da li je Natasa videla?“ brzo upita Penjkov.
„Nije jos“, odgovori Mati.
Penjkov je zamisljeno pipao ivice rupe.
„To ne moze tek onako da se popravi“, rece.
„Da, rezervni paviljon na Sirtu ne postoji“, ironicno dodade Mati.
Pre mesec dana Penjkov je, pucajuci nocu u pijavice, probio meteorolosku kucicu.
Tada je otisao na Sirt i negde pronasao rezervu. A probusenu kucicu je sakrio u garazi.
Sergej dobaci iz paviljona:
„Cini mi se da je sve u redu!“
„A da li postoji izlazna rupa?“ upita Penjkov. „Postoji…“
Zaculo se neko zujanje, i krov paviljona se otvorio i ponovo zatvorio.
„Cini mi se da smo imali srece“, objavio je Sergej i izisao iz paviljona.
„A meni je slomila tronozac“, rece Mati. „I meteoroloska kucica je tako unakazena da cemo ponovo morati da uzmemo novu.“
Penjkov je bacio pogled na kucicu i ponovo poceo da razgleda rupu od metka.
Sergej je stajao pored njega i takode gledao rupu.
„Kucicu cu popraviti“, mracno je govorio Penjkov. „A sta s ovim da radimo?“
„Ide Natasa“, tiho ih upozori Mati.
Penjkov je napravio pokret kao da se spremao da nekud ode, ali je samo uvukao glavu u ramena. Sergej poce brzo da govori:
„Ova rupa nije velika, Natasa, ali to je sitnica, mi cemo to jos danas brzo popraviti, a unutra je sve citavo…“
Natasa im pride i baci pogled na rupu.
„Svinje ste vi, momci“, tiho rece ona.
Sad su svi imali zelju da se negde sakriju, cak i Mati, koji uopste nije bio kriv, i koji je poslednji istrcao napolje, kad je vec sve bilo zavrseno. Natasa je usla u paviljon i upalila svetlost. Kroz otvorena vrata se videlo kako skida futrole sa blink-automata. Penjkov duboko uzdahnu. Sergej tiho rece:
„Idem da smestim krauler u garazu.“
Niko mu nista ne odgovori. Usao je u kola i upalio motor. Mati se cutke vrati svojoj kameri i sagavsi se, poce da je vuce u zgradu. Pred paviljonom je ostala samo tuzna, glomazna figura Penjkova.
Mati je uvukao kameru u radionicu, skinuo masku za kiseonik i dugo se mucio otkopcavajuci ogromnu bundu. Posle toga je, ne skidajuci cipele, seo na sto pored kamere. Kroz prozor je video kako je krauler neobicno lagano, kao na prstima, promilio kroz ulaz u garazu.
Natasa je izasla iz paviljona i cvrsto za sobom zatvorila vrata. Posle toga je presla preko dvorista, zaustavljajuci se pred pojedinim priborima. Penjkov se vukao za njom i, prema svemu, tesko je uzdisao. Oblaci prasine su se vec bili slegli, i sitno, crvenkasto sunce je visilo nad crnim, kao oglodanim ruinama Stare Baze, koja je bila zarasla u bodljikavi marsovski saksaul. Mati je bacio pogled na nisko sunce, na nebo koje je postajalo sve mracnije i mracnije, a onda se setio da je tog dana on dezuran i otisao u kuhinju.
Za vreme jela Sergej rece:
„Nasa Natasa je danas jako ozbiljna“, i ispitujuci pogleda Natasu.
„Idite do davola“, rece Natasa. Jela je nikoga ne gledajuci, ljutita i natmurena.
„Nasa Natasa je ljuta“, rece Sergej.
