Penjkov nista ne odgovori. Ljutito poce da sopce i ode u svoju sobu.
„Onda, da krenem“, rece Feliks.
Svi se okrenuse. On je stajao u vratima, mali, jak, s ogromnim karabinom kraj desne noge.
„Kako ces otici?“ upita Mati.
Feliks prstima pokaza kako ce otici.
„Ti si poludeo“, rece Mati.
Feliks se zacudeno osmehnu.
„Sta ti je?“
„Da li ste culi radio?“ brzo upita Natasa.
„Da, cuo sam“, rece Feliks. „Ali, ja nisam potcinjen komandi Sirta. Ja sam tragac.“
Navukao je masku na lice, spustio naocare, mahnuo rukom u rukavici i izisao. Svi su skamenjeno gledali prema vratima.
„Kako to“, izgubljeno progovori Natasa. „Pa njega ce pojesti…“
Sergej najednom pojuri ka vratima, usput zakopcavajuci bundu.
„Kuda ces!“povika Natasa.
„Povescu ga!“ usput odgovori Sergej i zalupi vrata za sobom.
Natasa potrca za njim. Mati je uhvati za ruku.
„Kuda ces? I, sto je jos vaznije, zasto?“ mirno je rekao. „Serjoza je pravilno odlucio.“
„A ko mu je dozvolio?“ besno upita Natasa. Zasto ne slusa naredenja?
„Treba pomoci coveku“, logicno odgovorr Mati.
„Moze mu se nesto desiti.“
Osetili su kako je pod poceo da se trese. Sergej je palio motor kraulera. Natasa se spusti na stolicu i steze ruke.
„Ne boj se“, rece Mati. „Kroz petnaestak-dvadeset minuta on ce se vratiti.“
„A ako one napadnu Serjozu kad se bude vracao?“
„Jos se nije desilo da pijavica napadne kola“, rece Mati. „I uopste, Serjoza bi se tome samo radovao…“
Sedeli su i cekali. Mati je najednom pomislio da je Feliks Ripkin vec desetak puta dolazio k njima na opservatoriju uvece i da je odlazio isto tako kasno nocu. A pijavice se svake noci muvaju oko Sirta. Smeo je momak taj Feliks, pomisli Mati. Cudnovat momak. Uostalom, i nije bas tako cudnovat. Mati je pogledao Natasu. Nacin udvaranja je odista mozda malo cudnovat: bojazljiva opsada…
Mati baci pogled kroz prozor. U crnoj praznini su se videle jasne zvezde, koje nisu treptale. Ude Penjkov, noseci u ruci hrpu papira, i rece ne gledajuci nikoga:
„No, ko ce mi pomoci da iscrtam grafikone?“
„Mogu ja“, rece Mati.
Penjkov bucno poce da se smesta za sto. Natasa je sedela uspravno, oprezno osluskujuci. Posto je razmestio papire, Penjkov zivo poce da govori:
„To je odista zacudujuce interesantna stvar, momci! Da li se secate zakona Dega?“
„Secamo“, rece Mati. „Sekans u dve trecine, stepena…“
„Nemas ti na Marsu sekans dve trecine!“ likujuci rece Penjkov. „Natasa, pogledaj… Natasa!“
„Ostavi je na miru“, rece Mati.
„Zasto?“ sapatom upita Penjkov.
Natasa skoci.
„Ide!“ rece ona.
„Ko?“ upita je Penjkov.
Pod pod nogama se ponovo zatrese, a onda je zavladala tisina, pa su zveknula vrata. Usao je Sergej vukuci s lica masku, na kojoj se nahvatalo inje.
„Uh, ala je strasan mraz!“ rece veselo.
„Gde si bio?“ zaprepasceno upita Penjkov.
„Ripkina sam odvezao na Sirt“, rece Sergej.
„Bas si junacina“, rece Natasa. „Prava si junacina, Serjoza! Sad mogu mirno da spavam.“
„Laku noc, Natasenjka“, rekose bucno momci. Natasa ode.
„Zasto i mene nisi povezao?“ uvredeno rece Penjkov.
Sa Sergejevog lica nestade osmejka. Prisao je stolu, seo i odmakao papire.
„Slusajte, momci“, rekao je u po glasa. „Ja Ripkina nisam nasao. Do samog Sirta sam stigao, davao sam signale, reflektore sam palio — nigde ga nema. Kao da je u zemlju propao.“
Svi zacutase. Mati ponovo pride prozoru. Ucini mu se da se negde u rejonu Stare Baze lagano krece slaba svetlost, kao da neko ide sa fenjerom u ruci.
MARS: STARA BAZA
U sedam izjutra nacelnici grupa i sektora sistema Topli Sirt skupili su se u kabinetu direktora sistema Aleksandra Filipovica Ljamina. Sve u svemu, sastanku je prisustvovalo dvadeset i pet ljudi i svi su sedeli oko izduzenog niskog stola za savetovanja. Ventilatori i ozonatori su radili punom snagom. Natasa je bila jedina zena u kabinetu. Nju su retko pozivali na opsta savetovanja i mnogi od ljudi koji su se sada skupili videli su je prvi put. Mnogi su je sa znatizeljom posmatrali. Natasa je cula kako je neko rekao sipljivim sapatom:
„Da sam znao, obrijao bih se.“
Ljamin ne ustajuci rece:
„Prvo pitanje je, drugovi, van dnevnog reda. Da li ste vi doruckovali? Bolje bi bilo da sastanak ne pocnemo prazna stomaka. Mogu da zatrazim da donesu konzerve i kakao.“
„Nema nicega ukusnijeg, Aleksandre Filipovicu?“ zainteresova se debeljko sa rukama zavijenim u zavoje i rumenim obrazima.
U kabinetu zazamorise.
„Ukusnijeg nema nicega“, odgovori Ljamin i skruseno zaklima glavom. „Jedino mozda konzervirane kokoske…“
Zacuse se glasovi:
„Pravilno, Aleksandre Filipovicu! Neka donesu! Nismo uspeli da doruckujemo!“
Ljamin nekome mahnu rukom.
„Sada ce doneti“, rece i ustade. „Da li su svi, tu?“ Bacio je pogled na prisutne. „Azizbekov… Gorin… Barabanov… Nakamura… Malumjan… Van…
Dzefersona ne vidim… Ah, da, izvini… A gde je Opanasenko?… Da li ima nekog od tragaca?“
„Opanasenko je na putu“, rekao je tihi glas i Natasa ugleda Ripkina. Prvi put ga je videla neobrijanog.
„Na putu?“ rekao je Ljamin.
„No dobro, pocecemo bez njega. Drugovi, kao sto znate, poslednjih nedelja letece pijavice su postale aktivnije. Od prekjucerasnjeg dana su pocele da prave svinjarije. Pocele su da napadaju i danju. Na srecu, zrtava nije bilo, ali mnogi nacelnici grupa i sekcija zahtevaju preduzimanje odlucnijih mera. Ja hocu da istaknem da je problem pijavica u stvari stari problem. Mi o njima diskutujemo nenormalno mnogo i dugo, ponekad se cak i svadamo. Spoljnim grupama te zivotinje sigurno uzasno smetaju i, sve u svemu, vreme je da se na kraju donese o njima, to jest o pijavicama, neko konacno resenje. Ukratko receno, postoje dva misljenja o tome kako se moze resiti to pitanje. Prvo je — hajka, odnosno racija i unistavanje pijavica. Drugo je — nastavljanje politike pasivne odbrane kao modus vivendi, sve dotle dok kolonija ne ojaca. Drugovi“, pri tome je ruke prineo grudima, „ja vas molim da se izjasnite, sta ko misli. Ali, potrudite se, bez ispada. To nema nikakve svrhe. Ja znam, svi smo mi premoreni, razdrazeni i svako je necim nezadovoljan. Ali ja vas najlepse molim da sada zaboravite sve, osim interesa naseg rada.“ Oci pocese da mu suze. „One koji budu narocito vatreni ja cu nemilosrdno udaljiti sa savetovanja, bez obzira na rang.“
Seo je. Odmah ustade visok, vrlo mrsav covek, sa pegavim licem, neobrijan, zapaljenih ociju. To je bio
