„To sam bio ja“, rece.
Najednom se zaustavi, cucnu i poce nesto pazljivo da razgleda.
„Evo“, rece. „Pogledajte, Natasa.“
Natasa se saze. Iz pukotine u betonu virilo je debelo stablo boce sa sicusnim cveticem na kraju.
„Kakva lepota!“ rece ona. „A ja nisam ni znala da boca cveta. Kako je lepa — crveno sa plavim…“
„Boca cveta vrlo retko“, tiho rece Feliks. „Poznato je da ona cveta jednom u pet marsovskih godina.“
„Imali smo srece“, rece Natasa.
„Svaki put kad cvetic opadne, na njegovom mestu se pojavljuje nova grancica, a na samom mestu gde je bio cvetic, ostaje blistavi kruzic. Vidite, ovakav.“
„Interesantno“, rece Natasa. „Znaci, mozemo da izracunamo koliko je boca stara… Jedan… Dva… Tri… Cetiri…“
Zaustavila se i pogledala Feliksa.
„Ovde ima osam kruzica“, rece neubedljivo.
„Da“, rece Feliks. „Osam. Cvetic je — deveti. Ova pukotina u betonu je stara osamdeset zemaljskih godina.“
„Ne shvatam“, rece Natasa i najednom ipak shvati. „Znaci, ovo nije nasa baza?
Ovu bazu nisu pravili ljudi?“ upita sapatom.
„Nije nasa“, rece Feliks i ispravi se.
„Vi ste to znali!“ rece Natasa.
„Da, mi to znamo“, rece Feliks. „Ovu zgradu nisu gradili ljudi. Ovo nije beton.
To nije obican brezuljak. I pijavice ne napadaju dvonoga uspravna bica tek onako.“
Natasa ga je nekoliko sekundi posmatrala, a onda se okrete i na sav glas povika:
„Drugovi! Ovamo! Brze! Svi ovamo! Gledajte! Gledajte sta se ovde nalazi! Ovamo!“
Kabinet direktora sistema Topli Sirt bio je prepun ljudi. Direktor je brisao celu maramicom i zbunjeno odmahivao glavom. Areolog Livanov, koji je izgubio svoju uzdrzanost i korektnost, urlao je trudeci se da nadjaca zamor:
„To je prosto neshvatljivo! Topli Sirt postoji sest godina. Za sest godina nisu uspeli da se snadu i razjasne sta je ovde nase a sta nije! Nikome nije palo na pamet da se zainteresuje za Staru Bazu!…“
„A zasto da se zainteresujemo?“ vikao je Azizbekov. „Dvadeset puta sam prolazio pored nje. Razvaline kao razvaline. Zar su malo razvalina ostavili za sobom prvi naseljenici?“
„A ja sam tamo bio pre dve godine! Gledam, valja se tamo zardala gusenica kraulera. Pogledao sam i otisao dalje.“
„A da li se i sada tamo nalazi?“
„Cemu prazni razgovori? Na sredini Baze se odvajkada nalazi trigonometrijski znak. Znaci, mozda su i njega ostavili Marsovci?“
„Tragaci su se osramotili, prosto je coveku sramota da ih pogleda!“
„Zasto? Oni su to i otkrili.“
Nacelnik grupe tragaca Opanasenko, koji je stigao jedva pre nekoliko trenutaka, ogroman, sirokih ramena, vecito nasmejan, hladio se slozenom mapom i nesto je govorio direktoru. Direktor je odmahivao glavom.
Ka stolu je poceo da se probija, gazeci svima noge, Pucko. Brada mu je bila nakostresena, naocare je drzao visoko nad glavom.
„Zbog toga se u sistemu i desavaju takve stvari“, falsetom poce da vice. „Uskoro ce k meni poceti da dolaze Marsovci da mole da im popravim tenk ili krauler, a ja cu im ih i popravljati! Kod mene je bilo slucajeva kada su dolazili potpuno nepoznati ljudi i trazili da im popravim vozila! I vidim, po gradu se krecu potpuno nepoznati ljudi. Ja ne znam odakle su oni dosli, i ja ne znam kud oni odlaze! A mozda, oni dolaze sa Stare Baze i odlaze na Staru Bazu!“
Zamor u kabinetu se stisa.
„Mozda hocete primer? Izvolite! Jedan gradanin sedi ovde sa vama od jutra! Ja govorim o vama, gradanine!“
Pucko naocarima pokaza Feliksa Ripkina. U kabinetu odjeknu smeh. Opanasenko progovori dubokim basom: „No, Zahare, to je moj Ripkin!“
Feliks odmahnu glavom, pocesa se po potiljku i ispod oka pogleda Natasu.
„No, pa sta s tim sto je on Ripkin?“ zaurla Pucko.
„A odakle ja znam da je on Ripkin? Zbog toga i govorim da je potrebno da sve poznajemo…“ Odmahnuo je rukom i vratio se na svoje mesto.
Direktor ustade i jako zalupa olovkom po stolu.
„Dosta, dosta, drugovi“, strogo je rekao. „Poveselili smo se i dosta. Otkrice tragaca je od ogromne vaznosti, ali mi se nismo sakupili zbog toga. Shemu Stare Baze sada imamo. Raciju cemo otpoceti kroz tri dana. Naredba o raciji ce biti izdata veceras. Unapred vam saopstavam da se za nacelnika grupe postavlja Opanasenko, a za njegovog zamenika Livanov. A sada molim sve, osim mojih zamenika, da napuste kabinet i da odu na svoja radna mesta.“
U kabinetu su se nalazila samo jedna vrata, koja su vodila u hodnik, i kabinet se praznio jako sporo.
„Radiogram, direktoru!“ povika neko u vratima.
„Predajte preko veze!“
Slozen listic papira je poceo da se prenosi iz ruke u ruku iznad glava.
Direktor, koji je nesto pricao sa Opanasenkom, primi radiogram, otvori ga i procita. Natasa je videla kako je pobledeo, a onda pocrveneo.
„Sta se desilo?“ upita basom Opanasenko.
„Ovo je da covek poludi“, rece direktor ocajno. „Sutra ce ovamo stici Jurkovski.“
„Voloda?“ rece Opanasenko. „To je odlicno.“
„Nekome je Voloda“, sa tihim ocajanjem rece direktor, „a za nekoga je generalni inspektor Medunarodne uprave kosmickog saobracaja.“
Direktor jos jednom procita radiogram i tesko uzdahnu.
TAHMASIB: GENERALNI INSPEKTOR I OSTALI
Mekani zvizduk budilnika probudi Juru tacno u osam izjutra po vremenu kosmickog broda. Jura se nalakti i ljutito pogleda budilnik. Budilnik malo priceka i ponovo poce da zvizdi. Jura zastenja i sede na krevet. Ne, vise uvece nece citati, pomisli. Zbog cega se coveku uvece nikad ne spava, a ujutru mora da prezivljava takve muke?
U kabini je bilo sveze, cak hladno. Jura rukama obuhvati gola ramena i poce da cvokoce zubima. Zatim spusti noge na pod, provuce se izmedu kreveta i zida i izide u hodnik. U hodniku je bilo hladnije, ali zato je tamo stajao Zilin, ogroman, misicav, samo u sportskim gacicama. Zilin je radio jutarnju gimnastiku.
Izvesno vreme je Jura, obgrlivsi rukama ramena, stajao i gledao kako Zilin vezba. U svakoj njegovoj ruci se nalazio po desetokilogramski teg. Zilin se borio sa svojom senkom. Njoj se nije dobro pisalo. Od strasnih udaraca po hodniku se osecao povetarac.
„Dobro jutro, Vanja“, rece Jura.
Zilin se odmah i bez i jednog suma okrete i klizecim koracima krete ka Juri, ritmicno se klateci celim telom. Lice mu je bilo ozbiljno i usredsredeno. Jura zauze stav za borbu. Tada Zilin spusti tegove na zemlju i baci se na njega. Jura mu se baci u susret i kroz nekoliko trenutaka oseti da se zagrejao. Zilin ga je bucno i jako udarao polustegnutim pesnicama. Jura ga je tri puta udario pesnicom u celo, i svaki put se na licu Zilina pojavio izraz zadovoljstva. Kada se Jura preznojio, Zilin rece: „Brek!“ i oni prekidose.
„Dobro jutro, stazisto“, rece Zilin. „Kako si spavao?“
„Hvala“, rece Jura. „Odlicno…“
„Pod tus!“ naredi Zilin.
